Bitka za Zaglavak

  Godine 2013. navršava se 20 godina od dana jednog od nezaboravnih događaja u istoriji Otadžbinskih ratova srbskog naroda od 1991. do 1999. godine – boja za uzvišicu Zaglavak u istočnoj Bosni između jedinica Vojske Republike Srpske (VRS) i oružanih formacija bosanskih muslimana. Za ruski pokret „Kosovski front“ ta istorijska stranica je posebno značajna zato što boj za Zaglavak predstavlja sjajan primer rusko-srbskog borbenog bratstva. Uporedo sa Srbima u odredima VRS borili su se i ruski dobrovoljci. Pravoslavno-slovensko vojinstvo pretrpelo je u tom boju gubitke, a među poginulima i ranjenima bilo je i onih koji su po zovu srca došli iz Rusije da brane bratski narod.

     

     Učesnicima „Kosovskog fronta“ drago je što mogu da popričaju danas sa Aleksandrom Aleksandrovičem Kravčenkom – veteranom rata u Bosni, jednim od neposrednih učesnika okršaja za Zaglavak.

     

     Razgovor vodi predstavnik „Kosovskog fronta“ Dmitrij Bernacki.

     

     Aleksandre, rusko-srbska rodoljubiva zajednica obeležiće 12. aprila 20-godišnjicu bitke na uzvišici Zaglavak. Taj jubilarni datum tiče se svih koji primaju k srcu bratski srbski narod. Međutim, nisu svima dobro poznati događaji iz 1992-1993. godine. Ti si lično učestvovao u njima. Ispričaj po čemu je značajan boj na Zaglavku?

     

     Po mom mišljenju, taj boj predstavlja jednu od junačkih stranica savremene vojne istorije, najjarkiju epizodu ruskog dobrovoljačkog pokreta i dostojan primer za mlade naraštaje.

     

     Kao što je poznato, 1991-1992. započeo je raspad Jugoslavije. Pod uticajem spoljnih snaga taj raspad je stekao krvave oblike. Aprila 1992. godine započeo je rat u Bosni i Hercegovini. Zvanična Rusija tada je po prvi put stala na stranu neprijatelja srbskog naroda, podržavši međunarodne sankcije. Prirodno, veći deo našeg naroda nije delio stav Jeljcinove vlade. To dokazuje pojava znatnog broja ruskih dobrovoljaca na srbskim frontovima. Krajem 1992. godine u Istočnoj Bosni je delovalo nekoliko ruskih dobrovoljačkih odreda. Ukupan broj dobrovoljaca dostizao je oko 120 ljudi. Ti odredi rešavali su ne samo zadatke moralne podrške našoj braći nego su imali i veliki značaj s operativnog stanovišta. Oni su delovali na najtežim delovima fronta. Od decembra 1992. započele su operacije za oslobađanje Goražda. Radi rešavanja tog zadatka trebalo je zauzeti ključne, glavne uzvišice u kanjonu Drine. Ruski dobrovoljci u sastavu Višegradske i Goraždanske brigade VRS upućeni su na uzvišice Zaglavak i Stolac, kako bi se obezbedila odskočna daska za dalje napredovanje. Protivnik je mobilisao sve moguće snage da likvidira prisustvo srbsko-ruskih snaga u toj oblasti. Najveći i najdramatičniji okršaj za te uzvišice predstavlja boj 12. aprila 1993. godine.

     

     U kom delu Bosne se tačno nalaze uzvišice Zaglavak i Stolac?

     

     To je kraj uz Višegrad, na zapadnoj obali Drine. Ako se s uzvišice Zaglavak gleda na Drinu, dole se može videti ušće Lima u nju. U stara vremena, u četvrtom veku, Drina je bila granica između Istočne i Zapadne rimske imperije. Mi smo se u tom trenutku nalazili na „Zapadu“. Prisetite se filma „Život je čudo“ Emira Kusturice, koji je sniman nedaleko odatle.

     

     U čemu je bila važnost, operativno-taktički značaj uzvišice u tom kraju?

     

     Put ka Goraždu, koje je srbsko stanovništvo napustilo septembra 1992. godine, vodi duž kanjona Drine. Taj put je izvanredno lep, ali i vrlo složen sa vojnog stanovišta za prolazak. Uzani pojas puta ide samom obalom, sa jedne strane je reka, a sa druge – niz stenovitih planina. Možemo se prisetiti znamenitog boja 300 Spartanaca koji su zatvorili uzani Termopilski klanac, zadržavajući ogromnu persijsku vojsku. Takođe nije bilo nimalo teško neznatnim snagama zatvoriti i kanjon Drine. Kako bi započela napredovanje na Goražde, srbska komanda donela je odluku da prethodno zauzme glavne uzvišice koje se „nadnose“ nad kanjon, kako bi „istisnula“ protivnika. Uzvišica Zaglavak bila je ključno mesto u tom smislu.

     

     Kada su se srbsko-ruske jedinice utvrdile na Zaglavku?

     

     Naš odred iz sastava Goraždanske brigade došao je i utvrdio se na uzvišicama Zaglavak i Stolac početkom marta 1993. godine. Nekoliko nedelja pre toga glavnina snaga naše brigade prebačena je iz Višegrada u rejon Semečkog polja, u relativnu blizinu ratišta. Tokom tih nekoliko nedelja izvršeno je opremanje novodošlih kozaka-dobrovoljaca iz Rusije, aktivno izviđanje i utvrđivanje na prethodnoj uzvišici Ivica. Pre početka glavne operacije zauzimanja uzvišica nekoliko puta smo bili na Zaglavku, kada smo vršili kraće upade na protivničke položaje u tom rejonu.

     

     A gde su se nalazili protivnički položaji?

     

     U blizini uzvišica nalazilo se veliko muslimansko selo Đankovići – kilometar i po zapadno od Zaglavka i osamsto metara južnije od Stolca. Protivnički položaji nalazili su se na ivicama sela i u njegovoj okolini.

     

     Kakav je bio odnos snaga, kakvo naoružanje?

     

     Naše snage na uzvišicama iznosile su oko 100-150 ljudi, od čega dve trećine na Zaglavku, a ostale na Stolcu. Imali smo pešadijsko oružje jugoslovenske proizvodnje: automatske puške i puškomitraljeze Kalašnjikova, takođe ručne bacače granata, tri ili četiri minobacača kalibra 82 mm. U rejonu Kočarima, oko pet kilometara od nas, nalazila se artiljerijska baterija – ruski topovi ZIS iz Višegradske brigade, koja nam je pružala vatrenu podršku. Sa strane Semeča bio je smešten VBR (višecevni bacač raketa) u čiji zadatak je ulazilo otvaranje vatre na muslimanske položaje kod Đankovića. O broju protivnika na tom delu fronta ne mogu ništa određeno da kažem, ali su nas bosanski muslimani u ljudstvu po pravilu premašivali 2-3 puta. Mogu sasvim određeno reći da su imali nadmoć i u artiljeriji: stvar je u tome što je protivnik krajem januara 1993. godine zauzeo položaje nama susedne brigade u Rudom, i na njima zaplenio nekoliko haubica od 150 mm s velikom zalihom granata, kao i minobacače i drugo naoružanje. Sve to je i upotrebljeno protiv branilaca uzvišica. To smo dobrano osetili na sebi tokom prvog i drugog napada na Zaglavak. Svedočim da je tokom tih bojeva neprijatelj imao nadmoć u artiljerijskoj vatri, što se pre toga nikada nije dešavalo.

     

     Dakle, kako su se odigravali događaji početkom marta?

     

     Uoči početka srpske ofanzive nalazio sam se u Višegradu zajedno sa bivšim komandirom 2. RDO (ruskog dobrovoljačkog odreda) Aleksandrom Muharevom („Asom“). Odlučili smo da se pridružimo opštem odredu, i u 4 ujutru nas je pokupilo vozilo koje je išlo u selo Gornja Lijeska. Tamo se već nalazila glavnina kozačkih snaga. Otprilike sat i po kasnije naš odred je vozilima prebačen do Kočarima, odakle smo obično počinjali svoj uspon na Zaglavak. Dalje je trebalo da pešačimo. Toga puta naređeno nam je da ne idemo putem već obilazno kroz šumu. Teško smo se kretali kroz duboki mokri sneg, noseći na sebi opremu i municiju. Usput smo videli tragove medveda. Takođe smo otkrili mesto sa tragovima boravka neprijatelja – njih desetak sasvim nedavno je tu predahnulo. Uz sam Zaglavak manji izviđački odred u čiji sastav sam ušao i ja (pošto sam više puta učestvovao u operacijama u tom rejonu) izbio je na uzvišicu kako bi utvrdio da li se tamo nalazi protivnik. Nije ga bilo, čitav Zaglavak bio je zatrpan dubokim snegom. Postepeno je na uzvišice pristizala glavnina snaga. Sat kasnije dobili smo naredbu da utvrdimo i obrazujemo logor. Za nas je to bilo neočekivano, pošto se tu ranije nikad nismo zadržavali posle obdanice. Uskoro su pristigla vozila sa ceradama, ćebadima; počeli smo da raščišćavamo sneg, palimo vatru (tu je sa drvima bilo problema). Prvu noć proveli smo oko vatre pod vedrim nebom. A potom je započela uobičajena borbena „svakodnevica“: dežurstvo, izvidnice, upadi, dopremanje namirnica. Vreme se stalno menjalo, čas ojuži, čas opet mećava sa snežnim nanosima. Mi – dobrovoljci – smestili smo se na južnom kraju uzvišice. Desno od nas bio je mali odred četnika sa mitraljezom i bestrzajnim topom. Zapadni i severozapadni deo Zaglavka zauzimale su redovne jedinice VRS – interventne snage Goraždanske brigade. Na istočnoj strani nije bilo stalnih položaja – smatrana je „pozadinskom“; tu su se nalazila vozila, straže i vršeno je patroliranje.

     

     Kako je protivnik reagovao na vaše pojavljivanje?

     

     U drugoj polovini marta protivnik je pokušao da nas zbaci sa uzvišice; boj je započeo popodne i trajao do sumraka. Napali su nas značajnim snagama, artiljerijska vatra je bila vrlo snažna. Ali ništa posebno nisu postigli. Kod nas je ranjen Oleg Valecki koji je na sopstvenu inicijativu pokušao da izvrši ispad. Sećam se da je značajnu epizodu tog boja predstavljalo „demonstrativno“ prebacivanje mitraljesca-kozaka sa ruskih položaja na srpske. Muslimani su se tu sasvim približili – čuli su se glasovi (oni su sebe ohrabrivali nekakvim čudnovatim urlicima); u pauzama između urlika dovikivali su Srbima da ih ima jako mnogo i savetovali im da se predaju. Na to su Srbi uzvraćali da su sa njima Rusi i zato ih ne brine brojnost protivnika. Kako bi se podneo „dokaz“ o prisustvu Rusa, prebačen je taj kozak sa mitraljezom, koji je uporedo sa pucanjem psovao neprijatelja na ruskom jeziku. Pred kraj dana neprijatelj se povukao. I opet je nastavljena ista ona svakodnevica.

     

     I najzad je osvanuo 12. april. Šta se tog dana desilo?

     

     Pre svega treba reći da su do tog dana naše snage na Zaglavku jako oslabljene. Ukupan broj boraca smanjen je otprilike za trećinu – ljudi su prebačeni u Višegradsku brigadu. Dve trećine kozaka poslato je na odmor u Semeč. Bio je očit opšti psihološki i fizički umor. Bilo je upozorenja o mogućnosti napada, ali se to često ponavljalo, tako da toga puta nije bilo nikakve povećane borbene gotovosti.

     

     Kako su se događaji odvijali?

     

     Rano ujutru 12. aprila bila je moja smena. Na straži je zajedno sa mnom bio Valera Gavrilin. Jutro je bilo izvanredno, sve je obećavalo topao sunčan dan. Pred kraj smene (oko pola sedam ujutru) odlučili smo da ispalimo jednu tromblonsku minu na protivničku stranu, na jug od Zaglavka, gde je mogao da se nalazi neprijatelj. To je činjeno radi „provokacije“. Ali tromblon nije preleteo ni 30 metara, pao je i eksplodirao (verovatno se barut ovlažio). To nas je unekoliko obeshrabrilo i učinilo nam se rđavim znakom. Nismo više opaljivali, predali smo smenu i otišli da se odmaramo.

     

     Negde 30-40 minuta kasnije začuli smo intenzivnu pucnjavu sa strane uzvišice Stolac. Neprijatelj je počeo da puca i na Zaglavak, isprva retko, ali je paljba svakog minuta jačala. Do osam sati boj je već bio u samom jeku. Dotle je Stolac već pao – protivnik ga je zauzeo. Kasnije smo saznali da je tamo bilo mnogo poginulih, među njima i dvojica ruskih dobrovoljaca – Vladimir Safonov i Dmitrij Popov.

     

     Posle toga su sve protivničke snage bačene protiv nas. Do 9 sati ujutru na Zaglavak je već otvorena jaka vatra. Gađali su nas minobacači, uključujući 120 mm, iste one haubice iz Rudog, i snažna vatra iz automatskog oružja. Gornji delovi naših šatora bili su izbušeni kao rešeto. Protivnik je kao i obično napadao na uzvišicu sa južne, zapadne i severozapadne strane. Pretpostavlja se da je jedna grupa izbila i na istočnu padinu, tj. u suštini u našu pozadinu, i otvarala vatru na tu slabo zaštićenu stranu. Paljba je sada bila manje intenzivna nego tokom prvog napada, ali preciznija. Zahvaljujući tome što je susedni Stolac sada bio u rukama neprijatelja, muslimani su mogli da koriguju vatru otvaranu na Zaglavak. Zato su mine i granate padale sasvim blizu naših položaja. Naša uzvratna vatra bila je manje intenzivna i slabija – usled pomanjkanja kako municije tako i boraca. Naši minobacači su čak sasvim ćutali, pošto su se Srbi pribojavali da će neprijatelj otkriti gde se nalaze i uzvratiti vatrom iz haubica. Mi smo uzvraćali samo iz pešadijskog oružja.

     

     Oko 9 sati ujutru krupnim gelerom ubijen je najmlađi branilac Zaglavka – dobrovoljac iz Moskve Konstantin Bogoslovski. U jednom trenutku me je Sergej Pilipenko, koji je vršio dužnost komandira našeg odreda, uputio kod komandira uzvišice da izvestim o gubitku i razjasnim situaciju. Komandir – srbski poručnik – rekao mi je da je sve pod kontrolom, da se srbski (severozapadni) položaji čvrsto drže, da će pomoć stići kroz dva sata. Vrativši se na naš položaj, prišao sam Volođi Sidorovu koji se nalazio pored poginulog Kostje; hteo sam da saopštim dobijene vesti, nagnuo sam se prema njemu, i u tom trenutku desilo se sledeće: u drvo iznad nas udarila je neprijateljska mina i geleri su me pogodili u glavu. Izgubio sam svest. Volođa je bio jako kontuzovan. Previli su me i preneli u šator, i do kraja boja sam povremeno dolazio svesti. Boj je potrajao još četiri ili pet sati. I pored uloženih napora, protivniku nije uspelo da napreduje i zauzme bilo koju padinu uzvišice. A pomoć koja je pristigla posle podne oterala je muslimane na početne položaje.

     

     Šta se desilo po završetku boja?

     

     Do isturenog odreda koji su činili kozaci sa Semeča, prispeli su kamioni da odvezu ranjenike i ubijenog Kostju. U povratku je na njih otvarana vatra i poginula su dvojica ranjenih Srba.

     

     Uzvišica je ostala pod srbskom kontrolom?

     

     Po rezultatima borbe – jeste. Ali je, nažalost, srbska komanda uveče izdala naredbu da se uzvišica napusti iako je bila junački odbranjena u izuzetno teškom boju. Nadalje je opšta srbska ofanziva u maju-junu sasvim očistila taj rejon od neprijatelja. U oslobođenim Đankovićima su zarobljeni muslimanski vojnici koji su pokazali mesta gde su sahranjeni Safonov i Popov, poginuli na Stolcu.

     

     Mene su prebacili do bolnice u Užicu, zatim – u Beograd, gde sam operisan. Najvažnija posledica ranjavanja bio je delimičan gubitak vida, koji mi se ni dan-danas nije sasvim povratio.

     

     Kakva je bila dalja sudbina teritorije za koju ste se borili? Zaglavak, Stolac, zapadna obala Drine – šta se tamo sada nalazi?

     

     Sada je to teritorija Republike Srpske, njen unutrašnji deo. Muslimanske oružane formacije više se nikada tamo nisu vratile.

     

     

     Zahvaljujem se, Aleksandre, na razgovoru i odgovorima. U svoje ime ću reći da su danas izuzetno važni primeri poput bitke za Zaglavak. Sada kada svi doživljavamo gorčinu usled toga što su Albanci zauzeli Kosovo i Metohiju, prija sećanje na junačke epizode kada je neprijatelju na srbskoj zemlji pružan otpor i on se povlačio pred pravoslavnim vojinstvom. Ponosim se time što su u okršaju za Zaglavak učestvovali moji sunarodnici. Želim ti dobro zdravlje, čestitam ti Praznik!

     

     

     Na desetu godišnjicu bojeva na uzvišicama Zaglavak i Stolac Otadžbinski savez dobrovoljaca Republike Srpske (veteranska organizacija ruskih dobrovoljaca) proglasio je 12. april Danom sećanja na ruske dobrovoljce koji dadoše svoje živote za slobodu bratskih naroda.