Priča srbskog pisca u ruskom prevodu

Pripovetka "Sirotica" srbskog pisca Miroslava Toholja prevedena je na ruski jezik. Ona govori o ratu 1992. godine u bivšoj Bosni. Autor posebno oštro poredi smrt u mirnodopsko vreme i smrtu u vreme rata.

Priču je prevela zamenik glavnog urednika lista "Sovjetska Rusija" Jekaterina Poljgujeva. Prema njenim rečima to joj je ponudio istraživač slavista Andrej Baziljevski.

- Znajući moje intersovanje i ljubav prema Srbiji, Andrej Baziljevski mi se više puta obraćao sa molbom da prevedem srpsku književnost na ruski. A pre godinu dana rekao je da planira da izda knjigu Miroslava Toholja i pitao me je ne želim li ja da učestvujem u prevodu njegovih priča. Treba reći da sam se ranije bavila poezijom. Shvatila sam da je proza nešto drugo, ali ipak sam pristala. Bilo je to pomalo lakomisleno, zato što je moje znanje srbskog ograničeno. Rad na prevodu je bio vrlo komplikovan, ne samo zbog neočekivane leksike koje nema u rečnicima. Toholj ima prilično neobičan stil. To nije sižejna priča, već priča-osežaj kada čovek pokušava da prenese rečima svoje osećaje, sve do mirisa i boja. Šta više, prevodilac je negde i koautor, i zato on saoseća sa junacima knjige. Vrlo je teško čitati o tamnim, tragičnim vremenima srbskog naroda u Bosni. Tamo postoji opis da stanovici sela ne samo da su bili primorani sami da beže, već su u bukvalnom smislu nosili i kosti svojih predaka da bi ih spasili od skrnavljenja. Ali smatram da su za ruskog čitaoca takve teme vrlo važne. To je nedavna priča koja je trebalo da bude zabeležena ne samo na stranicama novina, već i u velikoj književnosti.

Prema rečima Jekaterine Poljgujeve, ljubav prema Srbiji kod nje se rodila početkom 90-ih. Tada je ona prvi put čula srbski izraz „Nas i Rusa 200 miliona“ i shvatila da u Evropi postoji narod kojima su Rusi još bliski. Poznanstvo sa Miroslavom Toholjem desilo se prošle godine u Beogradu u vrlo zanimljivim okolnostima.

- Predala sam mu knjigu sa ruskim prevodima drama Radovana Karadžića. On je planirao da mu odveze taj prevod u Haški zatvor. Za sve srpske zatvorenike Haškog tribunala – Karadžića, Mladića, Šešelja, vrlo je važno da održavaju veze sa Rusijom, između ostalog preko ruske reči. Sam Miroslav Toholj je neobičan čovek. Sa jedne strane bio je ministar informisanja Republike Srpske, a pri tome se bavio poslom dalekim od rata – pisao je knjige. Govorili smo o Sarajevu, njegovom rodnom gradu. U vreme našeg susreta pitala sam ga da li bi hteo da se vrati u Sarajevo. Rekao mi je da je jednom tamo bio, ali ga više tuda ne vuče, zato što je grad posle rata postao sasvim drugačiji. Shvatila sam da je to karakteristično za sve sarajevske Srbe. Posle rata grad je za njih postao kao odrezan. Naravno, za čoveka je to ogromna tragedija. Znam da se ove ratne rane vrlo teško leče do danas.

Ipak, čak u tako teškoj situaciji po zemlju Jekaterina Poljgujeva nalazi za Srbe reči utehe.

- Htela bih da srbski narod zna da u Rusiji ima ljudi koji ih se sećaju ne samo zbog lepe reči ili u vreme nekih memorijalnih datuma, kao što je nedavna 15-godišnjica početka NATO bombardovanja i 120-godišnjica srbski pogroma na Kosovu i Metohiji, već žive svakog dana njihovim sopstvenim radostima i tugama. Nadam se da naše kulturne i duhovne veze nikada neće biti prekinute.

Grigorij Sokolov,