Sarađujući sa Rusijom po pitanju prirodnog gasa Turska se ne obazire na EU

U rusko-turskim odnosima se po pitanjima energetike primećuje proširenje saradnje. Turska je izrazila želju da poveća kupovine ruskog gasa koji se dotura gasovodom „Plavi tok“ koji, zaobilazeći treće zemlje, ruski prirodni gas dotura kroz akvatoriju Crnog mora… Projektovani kapacitet tog gasovoda je 16 milijardi kubika godišnje. Sa stanjem na dan 11. marta ove godine ukupna količina isporuka „Plavim tokom“ (od februara 2003.godine) iznosi 100 milijardi m3 gasa.

Turski ministar energetike i prirodnih resursa Taner Jildiz izjavio je da je Ankara spremna da godišnje preuzima još 3 milijarde m3 gasa. Tehnološki taj gasovod je opremljen i na veći protok gasa.

Spremnost Turske da poveća kupovinu ruskog gasa objavljena je u vreme kada se „Gazprom“ nalazio u prilično neprijatnoj situaciji zbog odnosa sa evropskim partnerima, među kojima ima nekih koji su u poslednje vreme davali povod da se posumnja u doslednost njihovih postupaka. Na primer, svi su bili začuđeni izjavama rukovodioca italijanske naftne kompanije Eni, Paola Skaronija. Rukovodilac kompanije koja je glavni partner „Gazproma“ u Italiji i koja poseduje i 20% akcija u „Južnom toku“, za „Južni tok“ je predvideo „mračnu budućnost“ i izjavio da smatra da Italija „može da živi i bez kupovine ruskog gasa“.

Posle pregovora od 21.aprila, održanih u Ankari, zamenik predsednika uprave „Gazproma“ Aleksandar Medvedev i rukovodilac turskog Ministarstva za energetiku Taner Jildiz su dogovorili povećanje isporuka gasa „Plavim tokom“. Osim želje da se spusti cena ruskog gasa (sada je preko 425$ za 1000 m3) , turska strana je zainteresovana i da se pri dopremanju zaobiđe ukrajinska teritorija, koja je postala riskantna za tranzit. Ankara nije saopštila koliko smanjenje cene bi želela da postigne. Uostalom, može da se pretpostavi da južni partner „Gazproma“ smatra da bi cena ruskog gasa za turske potrošače mogla da postane bliža, na primer, azerbejdžanskoj (335$). Drugom linijom kojom ruski gas ide u Tursku (to je Transbalkanski gasovod) turske kompanije gas kupuju po 370$ za 1000 m3. To privatnim kompanijama, koje su na turskom tržištu partneri „Gazproma“, omogućuje da rade bez državnih subvencija.

Istovremeno se Turska uporno trudi da natera Iran, koji je po količini drugi isporučilac gasa turskom tržištu, da i on preispita cenu gasa. Tu stvar može da dođe i do arbitraže u Beču. A formulu mogućeg sređivanja iransko-turskog spora bez tužbe Ankara vidi ovako: smanjenjem cene gasa koji Iran prodaje Turskoj mogu se povećati količine gasa za isporuku tom istom, turskom tržištu. Sliču logiku – povećanje količine u zamenu za smanjenje cene – turska strana teži da upotrebi i u svojim odnosima sa ruskim partnerima.

Jedno vreme rukovodstvo Gazproma je nagoveštavalo da nema nameru da u skorije vreme preispituje pitanje cene gasa. Međutim, ruska gasna korporacija bi mogla da se zainteresuje za konsultacije koje bi se odnosile na polaganje novih krakova gasovoda koji bi vodili od „Južnog toka“, jer bi se tako mogla dobiti nova tržišta. Tu postoji širok prostor za pronalaženje rešenja, prihvatljivih za obe strane. Ako u „Plavom toku“ ruski Gazprom i italijanska Eni učestvuju sa istim brojem deonica (50 : 50), u projektu „Južni tok“ Gazprom ima svojih 50% deonica, dok preostalih 50% dele tri evropske firme: italijanska Eni, nemačka Vinteršal i francuska EDF. Odnosno, u ovom slučaju, kako bi na jugu Starog sveta ugovorila nova tržišta, ruska korporacija ima više mogućnosti da pronađe zajednički jezik za to bar sa jednim od tri evropska učesnika projekta. U ovom trenutku Ankaru uznemirava mogućnost za nestabilnost isporuka Transbalkanskim gasovodom. Istovremeno, Plavi tok se procenjuje kao projekt koji je oslobođen geopolitičkih rizika. Prošle godine Gazprom je turskom tržištu isporučio 26, 7 milijardi m3 gasa, od čega je 13,7 milijardi dopremljeno „Plavim tokom“. Ukupna količina ruskog gasa koji ide za Tursku se deli na dve približno jednake polovine, što je do skora omogućavalo da se govori o diverzifikaciji kanala za isporuku, ali je tako bilo samo dok nisu počeli događaji u Ukrajini koji su u Istočnoj Evropi i u Crnomorsko-Kavkaskom regionu doneli mnogo promena.

Zavisnost Turske od uvoza energenata je i dalje na kritičnom nivou. U energetskom balansu zemlje ruski gas ni sledećih godina neće imati alternativu, mada Erdoganova vlada donosi programska dokumenta kojima se postepeno smanjuje zavisnost Turske od uvoza ugljovodonika.

Postoji bar nekoliko razloga zbog kojih turska strana teži da ojača energetsku saradnju sa Rusijom. Turska ima sve manje iluzija u vezi sa mogućnošću za stupanje u Evropsku uniju, ali u očima Brisela njena uloga u vezi sa poslednjim događajima u Ukrajini raste. Međutim, to nikako ne znači da Ankara pristaje da Moskva bude njen suparnik u odnosu na Evropsku uniju. Kao jedan od pokušaja Erdoganove vlade da se pronađu nove tačke za zbližavanje sa Rusijom treba da se shvate i predlozi Ankare za proširenje količina isporuka ruskog gasa kao i razmatranje mogućnosti za polaganje novih krakova „Južnog toka“. Tu su i unutarpolitički interesi Partije pravde i razvoja, koja je u Turskoj na vlasti. Približavaju se predsednički izbori (oni su predviđeni za avgust ove godine) na kojima kandidatura sadašnjeg premijera sve više kao da nema alternativu. Međutim, Erdogan neće moći ni da spava na lovorikama slave od lokalnih izbora 30. marta. Jer baš taj isti Istambul u kome je sukob između Erdoganove Partije pravde i razvoja i glavne opozicione snage, Narodno-republikanske partije, sve napregnutiji, u obezbeđenju prirodnim gasom u potpunosti zavisi od isporuka Transbalkanskim gasovodom. Osim toga, među Gazpromovim partnerima u ugovorima za isporuku ruskog gasa postoje i privatne turske kompanije u kojima je mnogo zaposlenih, i odakle se u državni budžet od poreza uliva veliki novac. Pred predsedničke izbore, obzirom na situaciju u zemlji, Erdogan će se svakako potruditi da isključi pojavu socijalne napregnutosti još i u energetskom delu turske ekonomije.

Pregovori Turske i Rusije o proširenju saradnje u energetici neće biti laki. Na to ukazuje, konkretno, i dosadašnje iskustvo „Gazproma“ i drugih ruskih energetskih korporacija u poslovanju sa turskim partnerima. Međutim, Turska nema drugi izbor. Turska vlada će, ma koja da bude, solidarnost sa Evropskom unijom u vezi sa politikom uvođenja sankcija Rusiji (koje je, kako se smatra u Ankari, unapred osuđeno na neuspeh) da razmatra kao poslednju, ukoliko uopšte ikada dođe na dnevni red.

Autor: Mihail Agadžanjan