Feministička logika Kanskog festivala

Proglašeni su pobednici 67.Kanskog festivala. Glavna nagrada „Zlatna palma“ je uručena turskom režiseru Nuri Bigle Sejlanu za film „Zimski san“. Glavni konkurent- ruski film „Levijatan“ je dobio nagradu „za najbolji scenario“. Finale festivala je iznenadilo mnoge.

Turski i ruski film, ne čudi, ostavili su veoma jak utisak. I jedan i drugi film su napravljeni na osnovu pozajmljenih izvora. Siže „Zimskog sna“ je baziran na jednoj priči Čehova. A Andrej Zvjaginjcev, je prema sopstvenim rečima uzeo realni slučaj iz života američkog buntovnika koji se borio za svoja prava:

- Shvatio sam odjednom da ta priča nije američka, da je ta priča mogla da se dogodi bilo gde. I evo, mi smo odlučili da će se ta priča dešavati u Rusiji, da će se snimati u Rusiji, sa ruskim materijalom, sa ruskim likovima i tako dalje.

Uzgred, premijeru „Levijatana“ poslednjeg festivalskog dana su iščekivali kao trijumf. I trijumf se zapravo i dogodio, govori filmski kritičar Valerij Kičin:

- To da je „Levijatan“ išao ka „Zlatnoj palmi“ bilo je, po meni, očigledno velikom broju gledalaca ovde na festivalu. Već ujutru posle premijere film je pokupio najviše odličnih kritika u vodećim svetskim časopisima i festivalskim izdanjima koji se bave filmom. Takve kritike odavno nisam čitao.

Pisali su da je to novo rusko remek-delo. Film koji obavezno mora dobiti „Zlatnu palmu“.

Može biti i da su te preporuke i dobre kritike samo napravile „lošu uslugu“, govori filmski kritičar Ivan Kudrjavcev. Možda je žiri zapravo na kraju odlučio da pokaže svoju potpunu nezavisnost i da pokaže da ima svoju opciju. Govoreći o kvalitetima filma „Zimski san“ koji traje skoro tri i po sata, Valerij Kičin je primetio i ovo:

- Dodeljivanje glavne nagrade filmu Sejlana može se objasniti time što je priča filma neobična. Postoji određeni razlog zašto je film tako dugačak, praktično u jednom enterijeru, sa sličnim dijalozima. To je više nešto poput televizijskog filma ili radio drame, u manjem stepenu je to film. Vidimo da sada uopšte, postoji jedna nova tendencija povratka ka teatarskom filmu, zato što se baš dosta takvih filmova pojavljuje u svetskim razmerama. Osim toga, film je nesumnjivo vrlo bogat i intiligentan, postoji određena atmosfera koju možemo nazvati Čehovskom.

Druga po značaju nagrada na Kanskom filmskom festivalu je Gran-pri. Ove godine je nagrada pripala italijanskom filmu „Čudo“ Alise Rorvaher- tragikomedija o pčelarima. Po mišljenju Valerija Kičina, „ovo je osrednji film, a na samoj ceremoniji zatvaranja postalo je jasno zašto je nagrađen“:

- Na ceremoniji je film bio tak opredstavljen da se kod mene javio osećaj da je film bio izabran za pobednički, kako bi se na scenu izvela Sofija Loren, koja do danas sija i koja je svojoj sunarodnici predala nagradu. I to je bio veoma dirljiv momenat, kada se dve Italijanke- jedna mlada i druga starija, ali veoma poznata grle na sceni. Imao sam utisak da je upravo zbog ovakvog sjajnog momenta sam film i bio izabran za pobednički. Jer, ako bismo sam film postavili u nekakvu tabelu po rangu, on je, izvinite, ali jedan od najslabijih.

Pri tome je savršeno neobjašnjivo, po oceni Valerija Kičina to što je žiri nezasluženo zaobišao odličan film braće Darden „Dva dana, jedna noć“. Ipak, možda neke okolnosti mogu dati objašenje, govori kritičar. U žiriju Kanskog festivala ove godine, na čelu sa Džejn Kempion- dominirale su žene. „Dovoljno je teško shvatiti logiku feminističkog žirija- rekao je Valerij Kičin,- ali, to da se logika takvog žirija razlikuje od standardnog, to mi je jasno“.

Olga Bugrova,