Horizonti građanskog rata. Do kada? Do kojih granica?

U Ukrajini je do nedavno živelo 40 000 000 ljudi (cifre ćemo radi preglednosti zaokruživati). Polovinu od njih (20 000 000) odlikuje rusko-slovenski identitet (u koji se ubrajaju i Ukrajinci i Belorusi), i ona sebe vidi kao deo Velike Rusije. Ostalih 20 000 000 gravitiraju etno-kulturnom području Istočne Evrope. Kad je Zapad pokušao u Ukrajini da identitet jedne grupe od 20 000 000 nametne drugoj grupi od 20 000 000, lišavajući je prava na identitet, počeo je građanski rat.

Danas je već Ukrajinu napustilo preko 8 000 000 od onih 20 000 000 ljudi. Daleko od toga da su to samo Rusi, ili oni koji govore ruski, to su rusko-ukrajinski Sloveni, pravoslavci, sa carsko-sovjetskom istorijskom svešću (pobede Moskve za vreme carstva i za vreme SSSR-a, naročito u Drugom svetskom ratu, oni doživljavaju kao sopstvene pobede). Ostalih 20 000 000 misle da je Rusko carstvo okupator, da je sovjetski režim genocid, a da su Hitler i Bandera oslobodioci. Zato se tih 20 000 000 rastaje sa ostalih 20 000 000. I to se ne može zaustaviti, nema nazad. Za sada su istupili: 2 000 000 na Krimu, 2 000 000 u Lugansku i 4 000 000 u Donjecku. Pod okupacijom se nalazi još 12 000 000 nosilaca jugo-istočnog identiteta (Novorusija, Slobožanščina).

I oni će izaći iz sastava Ukrajine, jer joj ne pripadaju, čak i ako su Ukrajinci. Zapadna Ukrajina je proširena Galicija, i njen identitet je stran čak i u Malorusiji (Centralna Ukrajina). Još su i Rusini i Mađari u Zakarpatju kategorički protiv politiko-ideološkog modela galicijskog neonacizma koji je zavladao u Kijevu.

Dakle, sve je jednostavno: građanski rat će se okončati kada preostalih 12 000 000 sa svojim posedima izađe iz domašaja kontrole kijevske hunte. Može se okončati u svakom trenutku, ako se hunta samolikvidira, ili ako ju zbace, recimo, (nepostojeće) pristalice Janukoviča. Ali to se neće desiti, i danas su obične naciste u Kijevu spremni da smene jedino ultra-nacisti. Ako ostanu obični nacisti, otići će 12 000 000 sa Jugo-istoka i iz Zakarpatja. Da ih smene ultra-nacisti, građanski rat bi se prekinuo u Centralnim i Zapadnim oblastima (na primer, Jaroš protiv Turčinova, Porošenko protiv Timošenka, Kolomojski protiv Galičine itd.). Od ostalih 20 000 000, stanovnika Centralne u Zapadne Ukrajine koji gravitiraju Evropi, u Evropu neće ući niko osim izbeglica i onih koji odu na individualnoj osnovi (što je potpuno moguće i sad, kao što je bilo i ranije). Tamo će im svima dati po "keksić". Mislim da hoće. Šta više, sigurno će. Ali mislim da to neće odistinski zadovoljiti svih 20 000 000, izlomljenih u krvavom kupatilu zemlje.

Na šta će sve to da liči? Pogledajte kadrove iz Libije, Iraka, Sirije, Afganistana i Slavjanska, Odesi i Maripolja.

Na Jugo-istoku će biti ustrojen Evroazijski Poredak. A na šta to liči? Pogledajte kadrove iz Voronježa, Rostova i Belgoroda. Kao i iz Sankt-Peterburga, Moskve i Minska. I tamo prodaju kolače, i to dosta povoljno. Ali kolače bez krvi pravoslavaca, bez ukusa živo spaljenih ljudi, bez gorčine građanskog rata.

Zato verujem da, kada ostanu sami sa sobom, 20 000 000 koji su ostali neće biti prezadovoljni svime što se izdešavalo. A to znači da je sasvim moguće da će građanski rat da se nastavi u duhu onog koji se u Ukrajini vodio od 1918. do 1922. E tek tada će se Zapad i Centar zamisliti o Evroazijskom Poretku. I tako i treba. A da mi to "zamišljavanje" ubrzamo - ne možemo. Ono će doći kad mu bude vreme i mesto. Ta misao će se roditi iz krvi. Bez krvi ona ne može da uđe u 20 000 000 glava.