Prorok u svojoj otadžbini

Bivši šef Pentagona Robert Gejts je postao autor senzacije, odnosno, knjige. Bolje rečeno, knjige-senzacije. Ona je zaista bila senzacionalna i u zemlji autora, i van nje. Suviše se Gejts udaljio od generalne linije, koja je i pored hvalisane američke demokratije, sveta stvar. Čak i za sumnje, a da ne govorimo o kritikama, takve obično strogo kažnjavaju.

Bivši komandant piše: „Politika naglog širenja NATO-a na istok posle raspada SSSR-a bila je pogrešna, mnoge ondašnje odluke SAD bile su neodgovorne provokacije“. Uključivanje bivših sovjetskih satelita – zemalja Baltika, Mađarske, Poljske, Češke, Slovačke – u sastav alijanse je bilo gruba greška, kao i uvlačenje u taj proces Gruzije i Ukrajine, - smatra Gejts. Dalje, u kontekstu ukrajinskih događaja on pita: Da li su Evropljani spremni, a da ne govorimo o Amerikancima, da šalju svoje sinove i kćeri da brane Gruziju ili Ukrajinu? Sam on odgovara: Teško da je tako.

I nehotice Gejts dolazi do zaključka da širenje NATO-a nije promišljena vojna strategija, već neodgovorna politička avantura, koja potkopava ciljeve alijanse i neodgovorno ignoriše ono, što Rusi smatraju svojim nacionalnim interesima od životne važnosti. Dakle, sasvim neočekivano, kao neki „agent Moskve“ Gejts pominje interese Rusije, koje u Vašingtonu ili ignorišu, ili grubo krše. Što više, za oholi stav prema Rusiji Gejts kritikuje predsednika Obamu, njegovog saradnika Bajdena, Klintona, Buša-mlađeg i mnoge druge. Odnos prema američkim političarima na rubu milenija ne može da se smatra poštovanjem. To skupo vredi, jer je Gejts stigao da radi sa 4 predsednika.

Jednom rečju, bivši šef Pentagona je uspeo da učini od svojih memoara informativnu bombu, koju je stavio tačno ispod osnova američke spoljne politike. Mi smo mislili da je ona složena i detaljno promišljena, međutim, njen koren je psihologija hladnog rata i crno-belo mišlenje, u kojem su beli, svakao, Amerikanci. 600 strana sitnim slovima će za mnoge postati pravo otkriće. I to, pre svega zbog toga, što je to napisao ne dosledni kritičar režima ili neki hipi, koji istupa za mir u čitavom svetu, već politički doajen, vojno lice. Pored toga on se dugo bavio Sovjetskim Savezom. Jednom rečju, kako je govorio Šekspir, nešto ne valja u danskoj, tačnije rečeno, u američkoj, „kraljevini“, jer takvi penzioneri, kao što je Gejts, kada su na zaslužnom odmoru, obično ćute, jer otkrića skupo koštaju.

Ilija Harlamov,