Slovo o Vidovdanu (Književno - zavičajni aspekt)

Vidovdan je, pored toga što je uzor za junačke podvige, poslužio mnogim piscima, umetnicima i sveštenicima da iskažu svoja osećanja ponosa i prkosa kroz stihove.

Samo neki od njih su: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički, Sveti Ava Justin Popović Ćelijski, Petar II Petrović Njegoš, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski, Milan Rakić, Žarko Vidović, Vasko Popa, Desanka Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Matija Bećković, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić… Oni predstavljaju korpus „srbskih pisaca kosovskog zaveta“. To su pisci koji bilo direktno, bilo u prenesenom značenju protežu nit Vidovog Dana kroz svoje stvaralaštvo.

Jedan od onih koji nije nabrojan je i primorac Simo Matavulj, autor pripovetke Pilipenda. Upravo ta pripovetka predstavlja golgotu i stradalništvo naših ljudi vekovima posle Gazimestana 1389, zbog vere i dostojanstva! Pilip Bakljina iz sela „K“ u Petrovom Polju (verovatno selo Kričke u Severnoj Dalmaciji) kada se nalazio pred izborom carstva ovozemaljskog (unijaćenja zarad lagodnog života) i carstva nebeskog (skromnog života na zemlji, ali večnog na nebu) bira život večni! On naime odlazi do „grada“ (Drniša, u dalmatinskoj Zagori) na magarcu (Kurijelu) da proda kokoš (pirga) kako bi imao da prehrani sebe i svoj dom. Na pitanje i nagovor lokalnog unijata Jovana Kljake, zašto ne pređe u „carsku vjeru“ i za uzvrat dobije na poklon žito, odgovorio je: „Ja se uzdram u moga srbskoga Rista! Ako će mi pomoći, hvala mu, ako neće, i onda mu hvala, jer mi je sve dao, pa mi sve može i uzeti, i dušu!“

Poznato je da postoji selo u Zagori Dalmatinskoj po imenu Kljaci (Kljake) baš u Drniškom kraju, u sadašnjoj opštini Ružić, u kojem danas živi katolički živalj. Takođe, u pravoslavnim selima Kričke i Baljci nalaze se unijatske crkve! To su dokazi da je Pilipenda mogao biti predak bilo koga od nas Dalmatinaca. Ali zapravo, Pilipenda je predak svih nas, čiji su preci u teškim vremenima održali veru naših episkopa Simeona Končarevića, Josifa Rajačića, Stefana Kneževića, Nikodima Milaša, Gerasima Zelića…, uprkos pritiscima i neimaštini. Svim našim precima postavljeno je to isto pitanje: „kom ćeš se privoleti carstvu?“. Možemo biti ponosni na odgovor koji su naši preci dali! Zapitajmo se da li bismo i mi isto odgovorili da se pred nas danas postavi isto pitanje!?

Nije ni čudo zašto naš narod u primorju doživljava „Kosovsku golgotu“, kada se upravo oko manastira Lazarice izgrađenog 1889. godine, pola milenijuma nakon kosovskog podviga, nalazi tzv „Dalmatinsko Kosovo“. Ono upravo vezuje sve oblasti Dalmacije na kojima ima srbskog življa, Zagoru na jugu, Ravne Kotare na zapadu, Kninsku Krajinu na istoku i Bukovicu na severu. U te krajeve Srbi su se doselili još seobama i to baš sa prostora Stare Srbije: Kosova, Metohije, Raške oblasti, Crne Gore, Hercegovine i Pologa. Nedaleko od samog manastira svetog Lazara teče i malena reka Kosovčica!

Na dalmatinskim prostorima Srbi su i pre seoba bili prisutni, izgradivši svetinje poput Krupe, Krke i Dragovića. Na tim prostorima uskokovali su i serdari poput Mandušića Vuka, Jankovića Stojana, Smiljanića Ilije i Sinobada Jovana Viteza. Sa takvim svetinjama i takvim junacima zaista se opravdao naziv Dalmatinsko Kosovo!

Još jedna zanimljivost koja vezuje ove dve oblasti je i postojanje Srba katolika. Na dalmatinskom Kosovu to su bili Lujo Bakotić, Savo Bjelanović, Antun Fabris i mnogi drugi. Pored toga, Srbi katolici živeli su i u regionima Dubrovnika, Cavtata i Stona. Srba katoličke vere u Dalmaciji bilo je oko 30.000, u vreme kad je Srba ukupno bilo oko 150 000, a činili su 25% stanovništva. Na Kosovu i Metohiji žive Janjevci, oko mesta Janjevo kod Prištine. Kao i njihovi sunarodnici – katolici u Dalmaciji, većina Janjevaca danas se smatra pripadnicima hrvatskog naroda, samo zbog činjenice da su katoličke vere, ne znajući da je čitava prva srbska dinastija Vojislavljevića iz Zete primila hrišćanstvo iz Rima, i da je Stefan Nemanjić, „Prvovenčani kralj“ krunisan od pape! Janjevci su veru sa zapada primili još u srednjem veku, a poznato je da su i čitava Zeta i Hercegovina bile naseljene Srbima katolicima, do autokefalnosti SPC 1219., i misije najvećeg Srbina u istoriji – Svetog Save, posle čega su prihvatili pravoslavlje kao narodnu veru, koja je za buduće činila suštinu i okosnicu našeg naroda!

Dakle narodnost i vera se trebaju odvajati kao dva pojma, budući da kroz srpsku istoriju nisu bili sinonimi! Srbski narod jeste većinski pravoslavan, ali je mnogo znamenitih Srba kroz istoriju bilo mohamedanske i katoličke veroispovesti. Danas skoro da i nema Srba koji nisu pravoslavne vere. Žalosna činjenica je da su se tokom istorije, kroz teške vekove pod tuđinskom vlašću, listom odnarođavali pod pritiskom pape, Beča i „Stambola“. Ono što je najveći paradoks, jeste činjenica da su zapaženi srbofobi kroz istoriju bili upravo bivši Srbi! Velika su i nenadoknadiva tragedija za naš narod upravo žrtve tih bivših Srba, koje se danas nalaze po mnogobrojnim stratištima! Smanjen je korpus srbskog naroda, bar na polovinu njegovog biološkog broja zbog odnarođavanja i višestrukog bratoubilaštva usmerenog sa zapada ka istoku!

Nakon „odbrambeno-otadžbinskog rata“ u Hrvatskoj, isti ti Janjevci, bivši Srbi, bejahu instumentalizovani u nameri rasrbljavanja srbskih oblasti, time što su kao tobožnji Hrvati, preseljeni da žive u krajeve oko manastira Krke, najznačajnije svetinje u Dalmaciji!

Dalmatinsko Kosovo je vekovima bila tvrđava hrišćanstva, pravoslavlja, srpstva i slobodoljubivosti! Na žalost, ni prvi, a ni drugi svetski rat nisu poslednja muka Dalmatinaca. „Vidovdan“ Dalmatinskog Kosova je zapravo 05.08.1995. godine, kada je goloruk i bos narod napustio svoja vekovna ognjišta. Po svemu sudeći, narod danas većinom prati dela Jovana Kljake, ali dok je onih koji se okupljaju na Kosovu Dalmatinskom, znam da ni Pilipenda nije klekao! Dana 28.06. svake godine je okupljanje u manastiru Lazarici u znak sećanja na sve Vidovdanske junake, tog kosovskog zaveta koji traje već vekovima, a trajaće u vekove vekova! „Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav i susčim vo grobjeh život darovav“. Ko veruje u vaskrsenje Hristovo i život budućeg veka, taj zna da će sveća za Vidovdan uvek goreti, a da će naš narod opstati samo ako se opredeli i privoli carstvu nebeskom i večnom, u kome stoluju Sveti Sava i Sveti knez Lazar!

Autor: Milan Gušavac