Rumunija: tragovima Francuske revolucije

U decembru 1989, u Rumuniji, umesto da se pripremaju za novogodišnje praznike, besnelo je nezadovoljstvo. Ekonomske teškoće i nezadovoljstvo socijalnom politikom rezultirali su na užasan način: tokom dana revolucije ubijeno više od hiljadu ljudi, a svrgnuti lider zemlje i njegova supruga su pogubljeni.

Tragovima Francuske revolucije, nova vlada je pokušala da prebaci politički život zemlje na francuski model. Međutim, očekivanja revolucionara nisu se realizovala čak i nakon nekoliko decenija.

Nezadovoljstvo u Rumuniji poraslo je tokom 80-ih godina. Nestajale su polako rezerve nafte, dug je porastao. Tada je predsednik Nikolaj Čaušesku odlučio da koncentriše sve snage za isplatu kredita. Da bi to uradili, vlada je odlučila da uvede kvote na uvoz i izvoz, čime su se stvorili uslovi za pojavu deficitarnih roba: zemlja je prešla na režim kartica,alu su se nestašice javljale i u slučaju nekih običnih i rasprostranjenih proizvoda . Uvedeneo je i ograničavanje potrošnje količine vode i energije.

Uspeli su da smanje spoljni dug. Ali je cena bila visoka. Do 1989, socijalne tenzije dostižu vrhunac. Onda je našao i pogodan povod: osuđen je bio antikomunista - pastor Laslo Tjokeš. A pobuna je izbila odjednom. Vladine snage pokušale da primoraju silom da umire nezadovoljne, ali samo su dodali ulje na vatru. Dalje se sve odvijalo brzo. 21. decembara je počeo veliki miting u Bukureštu. Sutradan, par Čaušesku je pokušao da pobegne iz grada. 25.decembra osuđeni su na smrt, a zatim je došlo do izvršenja presude. Istina, on je mogao da izbegne ovakvu sudbinu, smatra ekspert Instituta inostranstva Vitalij Žuravljov:

- Da je Čaušesku dobrovoljno sišao sa vlasti, da se nije oslanjao na vojne strukture, bilo bi manje žrtava. Možda bi i on sam preživeo. U istočnoj Nemačkoj je takođe pao režim, ali je bio manje otpora. A u Rumuniji je drugačiji mentalitet, smatrali su da bi trebalo da se bore za vlast.

Ipak, nije sve tako jednostavno. Svrgavajući režim, revolucionari žele da dobiju sve, po pravilu prekidajuće veze sa svim što je bilo pre njih. Najupečatljiviji primer za to su ekzekucije Luja XVI i Moamera Gadafija. Čaušesku opozicija ne bi oprostila i dozvolila da ostane među živima, smatra ekspert Međunarodnog instituta humanitarno-političkih studija Vladimir Bruter:

- Čaušesku je bio previše jak lider i ljude koji su došli na vlast je plašilo da ga ostave među živima. Mislili su da ako on bude živ, da će opet naći podršku i da to može ponovo da izazove unatrašnje sukobe. Jer, zapravo, tako je i bilo, kada su u Bukureštu počeli okršaji i borba za televizijski toranj, mnogi bliski prethodnom režimu, pokušali su da ponovo uspostave kontrolu nad gradom. Nove vlasti su pokušale da igraju na sigurno i da u korenu saseku ove sukobe.

Nekoliko meseci nakon okončanja krvavih događaja, Rumunija je izabrala novog predsednika, osnovan je dvodomni parlament, usvojili ustav. 2004.godine država je ušla u NATO, a nakon još tri godine u EU. Ali, očekivanja naroda nisu u potpunosti ispunjena. Sada se čak, prema ekonomskim pokazateljima i Bugarska nalazi ispred Rumunije. Uopšte, razočarenje sledi nakon svake revolucije, govori Vitalij Žuravljov:

- Očekivanja su uvek veća nego što realnost može da ponudi. Parole su idealističke. Smatraju da ako uklone sadašnju vlast, otvoriće put u svetlu budućnost. Ali, ona nije uvek svetla. U praski revolucionarna dešavanja vuku zemlju unazad.

Rumunija je jedina država istočne Evrope u kojoj se socijalizam zavšrio ubistvom bivšeg lidera. Poginulo je još nekoliko stotina onih koji su protestvovali protiv režima Čaušeskua. Zato je sada Rumunija još i jedina država sa postsovjetskog prostora koja za poslednje 24 godine praktično nije poboljšala svoj položaj. I onda se rađa pitanje: da li je težnja nekakvim maglovitim idealima vredna tolikih izgubljenih života?