Sa čime ostaje Iran posle sporazuma o nuklearnom programu?

U pregovorima sa Iranom o njegovom nuklearnom programu šestorka posrednika se nije uklopila u predložene rokove i nije postigla dogovor do 20. jula. Novi rok za izradu sporazuma o bezbednosti nuklearnog programa bliskoistočne države je 24. novembar.

Kako ističu eksperti, prvobitni plan da se izradi sporazum za 6 meseci jednostavno je bio neizvodljiv. Ovaj rok je bio predviđen u Ženevskom sporazumu koji je Iran potpisao u novembru 2013. godine sa Rusijom, Kinom, SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom i koji je stupio na snagu 20. januara. Prema njemu, Iran je pristao da privremeno ograniči nuklearni program u zamenu za popuštanje sakncija SAD i EU. Posle svake runde pregovora čulo se jedno: progres postoji, ali ostaje mnogo protivrečnosti. Prema dokumentu, Iran treba da garantuje isključivo civilni karakter svog nuklearnog programa u zamenu za potpuno ukidanje sankcija protiv države. Sankcije protiv Irana zabranjuju izvoz atomske, raketne i značajnog dela vojne produkcije u islamsku republiku, isključuju direktne strane investicije u njegov energetski sektor, kontakte sa bankama i osiguravajućim kompanijama. Rusija se dosledno založila protiv vojnog rešenja iranskog nuklearnog programa, pozivajući na politiku „korak po korak“: na svaki konkretni korak Irana činiti korak u susret – zamrznuti, a zatim, kako se bude napredovalo, smanjiti sakncije. Pri tome treba priznati neotuđivo pravo Irana na obogaćivanje uranijuma u skladu sa Sporazumom o nerasprostiranju nuklearnog oružja kao odgovor na stavljanje iranskog nuklearnog programa pod opštu međunarodnu kontrolu. Teško je suditi o realnom toku pregovora: oni nose visoki nivo poverljivosti, štampi iznose samo opšte fraze. Zna se da je glavno pitanje u tekućoj fazi pregovora nivo i karakter ograničenja programa obogaćivanja uranijuma iranske nuklearne industrije. Ministar inostranih poslova Irana Džavad Zarif je izjavio da pitanje odustajanja Irana od izvesnog broja centrifuga za obogaćivanje uranijuma se ne postavlja – reč je samo o njihovoj produktivnosti. Komentariše ekspert Centra za Evropska istraživanja u Briselu Stiven Blokmans:

Glavni kamen spoticanja su resursi koje će posedovati Iran posle sklapanja sporazuma. On želi, naravno, da sačuva nuklearni program za civilne svrhe. Zapad, Rusija i Kina su skloni da se sa tim slože, uz uslov da Iran pruži potpuni pristup svojim nuklearnim objektima za najdetaljnije provere MAGATE. Važno je garantovati da sve iranske centrifuge rade isključivo u civilne svrhe. Zna se da je Iran aktivno koristio već postojeći nuklearni potencijal za izgradnju novih centrifuga. On ih je koristio kao zakonitu podršku, kako bi sklopio najpovoljniji sporazum po sebe.

Ipak pored tehničkih pitanja, u toj diskusiji i dalje veliku ulogu igra politika, vezana za odsustvo poverenja među stranama. Prema mišljenju Rusije, treba ubediti međunarodnu zajednicu u isključivo civilni karakter iranskog nuklearnog programa, ukloniti postojeće nepoverenje, a kada to bude učinjeno. može se govoriti o ukidanju ograničenja sa iranskog nuklearnog programa. Ali to će nesumnjivo zahtevati mnogo vremena. za sada je Vašington saopštio da SAD nameravaju da deblokiraju Iranu pristup ka 2,8 milijardi dolara od ranije zamrznutih aktiva. To će biti učinjeno zato što, prema referatu MAGATE, Iran je doveo sve rezerve visokoobogađenog uranijuma u bezbednije stanje i pristao da preradi čitav obogaćeni do 20% uranijum u gorivo za istraživački reaktor. Stepen obogađenja uranijuma lako se povećava sa 20% do višeg oružanog nivoa. Prema ocenama eksperata, 200 kilograma obogaćenog uranijuma koliko je na raspolaganju zemlje, dovoljno je da se napravi jedna nuklearna bojeva glava.

Jekaterina Ivanova,