RUSI U SARAJEVU: „Umri muški“ u soliteru

A zgrada gde se odvija radnja ne pripada uspešnoj korporaciji, već simboliše Jugoslaviju u malom – razorenu, napuštenu, zgradu gde u svakom stanu može da te čeka kako smrt, tako i jednostavno čovek kojem je potrebna pomoć. Aleksandar treba da otkrije američkog snajpera koji “se zabavlja” time što puca po civilima, ali soliter postaje arena konfrontacije hrvatske, bošnjačke i srpske strane u konfliktu…

Sa piscem Aleksandrom Tutovom razgovarao je naš izveštač Timur Blohin.

Knjiga je ispala vrlo filmična, a da li je autobiografska?

Jedno deset odsto, ne više. Sam sam bio dobrovoljac u Kninskoj Krajini, ali hteo sam da napišem upravo literarno delo o Sarajevu. I postojala je želja da se pripremi scenario za film, zato što je tako ispalo da nema ni jednog filma o ruskim dobrovoljcima, jedino u američkoj kinematografiji nekada se pominju naši „plaćenici“ na Balkanu.

U epilogu knjige potencijalni producent kritikuje siže. Da li je to modelovana situaciaj? I ne čini li vam se da je momenat za snimanje filma nekak propušten?

Situacija je modelovana. Između ostalog, moj izdavač je razgovarao sa ljudima iz Mosfiljma: postoji zainteresovanost, ali za sada se sve vrlo oteže. Što se tiče momenta, da, pomalo je propušten. Ali tema nije izgubila aktualnost, posebno povodom događaja u Ukrajini, koji veoma ponavljaju balkanski siže.

U knjizi razmišljate o tome da bi sve izgubljene ratove 90-ih srbska strana u stvari mogla da dobije. Na račun čega?

Borbeni duh je bio jači. Ali Srbe su „kočili“ iz Beograda. Milošević nije odigrao posebno pozitivnu ulogu, koketirajući sa Amerikancima, mada je na kraju sam postao žrtva ove igre.

Kada vaš junak razgovara sa komandantom jednog od odreda Zapadne Bosne, on objašnjava da bez obzira na raznovrsni sastav, većina ruskih dobrovoljaca je išla na Balkan da ratuje za ideju. Da li je to vaše lično iskustvo?

Naravno, ne znam za sve, ali one sa kojima sam razgovarao u 90% slučajeva novac nije zanimao. Ja kao lekar sam imao platu, ali manju od i tako male plate u Rusiji. Između ostalog, bilo je i onih koji su ili na Balkan zbog adrenalina.

„Kakvu ste zemlju uništili“. Ove reči o SFRJ izgovara vaš junak koji se po svemu sudeći pridržava pravoslavnih, monarhističkih pogleda. To je žaljenje za komunističkim državnim uređenjem ili jednostavno za civilnim sarajevskim soliterom?

Pre drugo. Jugoslavija je u izvesnom smislu bila mala slovenska imperija, meni je bilo žao zemlje u kojoj su se svi posvađali. Nisam pristalica komunista, ali to što je SSSR završio tako kao je završio takođe je žalosno. Moglo bi postepeno da se pregrađuje, a ne odmah da se uništava država.

U čemu je za vas priroda jugoslovenskog konflikta? Zašto – ako koristimo primer iz knjige – trener odbojkaškog tima, njegovi jučerašnji vaspitanici i njihovi treneru zahvalni roditelji našli su se sa raznih strana barikada?

I Tito se potrudio, ali teško da je on mislio da će se zemlja raspasti. To je kao Hruščov koji je pokloni Krim. Shvatam da je to već kliše, ali mislim da je Zapad odigrao na religioznim protivrečnostima, na ne do kraja ugasloj mržnji iz vremena Drugog svetskog rata. Ispravo je mozgove. Sve te metodike su poznate: jer rat prvo počinje u glavama, zatim već ruke počinju da pucaju i kolju.

Vaš junak, američki snajperista, iz nekog razloga navodi na misao o krvavim incidentima na pijaci Markale u Sarajevu. Eksplozije na Markalama, mada su bile pripisane Srbima, neki stručnjaci smatraju dobro pripremljenom provokacijom, još jednim kanisterom benzina strane proizvodnje na balkansku lomaču…

Da, sasvim tačno. I ovaj snajperista je izbegao kaznu. Protiv istorijske pravde ništa ne možeš da uradiš – Zapad nije snosio nikakvu odgovornost za balkanske događaje. Mislim da napravim nastavak, polazeći od savremenih realija: snajperistu treba kazniti, makar mnogo godina kasnije.