Amerikanci su sankcije pretvorili u porez na suverenitet država

Nedavni odgovor Rusije na američke i proameričke sankcije u odnosu na našu zemlju primorava nas da ponovo dobro razmislimo o nastalom poretku stvari u svetskoj politici, zapravo, da pokušamo da stvari nazovemo svojim imenom.
        
Sankcije. Kao što je postalo jasno, one su običan porez na suverenitet. Odnosno, neposredan povod za Kubu je jedan, za Iran – drugi, za Rusiju – treći. Jasno je kao dan da bi se – i da nije bilo ukrajinskih događaja - za sankcije protiv Rusije našla neka druga formulacija, jer uopšte nije teško dešifrovati proste eufemizme Stejt departmenta na račun „lošeg ponašanja”, „pogrešne strane istorije” i ostalo – uvek se radi o pokušaju da se vodi samostalna politika.
        
Na primer, kralj Saudijske Arabije, Abdala, ne pokušava da tako nešto radi, zato je njegovo ponašanje besprekorno i njegova zemlja sigurno ide putem progresa. Dakle, pošto je Rusija – suverena zemlja, može da zaboravi na režim povlastica od strane SAD.
       
Na prvi pogled, cenovnik sankcija izgleda kao neki dokument za plaćanje tipa „uradio si to – dobio ovo, a sledeći korak zahteva dodatno plaćanje”. Račun je u realnosti mnogo primitivniji: na maksimalno jeftin način povećati svoje prednosti i pri tom zbuniti – navodno, upozoren si, a ti …
        
Međutim, veoma je lako izbaviti se od nesporazuma: u slučaju Rusije, dovoljno je uporediti period kada se Zapad (čitaj – Stejt departmnent) dobronamerno i prijateljski odnosio prema Rusiji i ruskim građanima sa današnjim stanjem stvari kada je aktiviran cenovnik sankcija.
        
Setimo se 1990-ih – koliko je tada bilo simpatija prema Rusiji koja se u to vreme ponašala pravilno: evo ti i humanitarna pomoć u obliku konzervi i sapuna i poziv da uđeš u civilizovano društvo, čak i u NATO! Ne odmah, naravno, i ne sasvim, nego u delovima – prvo, Istočna Evropa, zatim postsovjetske teritorije, a dalje lako može biti da bi se i za Karelsko-Finsku Republiku našlo mesto, i za slobodnu Brjanščinu. Eto, kakva bi to sreća bila. Ne život, nego divan život!
        
Ali, ne htedoše ruski građani da žive u tom režimu prijateljstva i pokroviteljstva nego zakoračiše u mračni Srednji vek sa raznim atributima suvereniteta i ravnoteže snaga.
        
Došlo se do toga da smo osujetili planove miroljubivog razmeštanja američke flote na Krimu i isto tako odbili da tamo nekim zabačenim Sirijcima menjamo nacionalnog lidera u skladu sa dobro promišljenim instrukcijama Stejt departmenta. A još su prethodno njihovu javnost upoznali sa kandidatima – veoma dobrim, demokratskim momcima. Rečju, nisu hteli ruski građani da uživaju u blagostanju i, eto,srozali se do sankcija. I šta, sada će Ukrajinci, pošto su pokazali dalekovidost, uživati u blagostanju: oni su već dobili suvu hranu, i ne samo, biće još.
       
Ali, ako govorimo bez ironije, treba priznati običnu stvar. Mada sankcije nanose određenu štetu, ipak su svakako jeftinije od „prijateljstva” pri kojem humanitarnu pomoć dele spoljni menadžeri. Polazeći od toga treba, i birati crtu ponašanja – bez panike, bez žurbe, ostavljajući ponešto bez odgovora i reagujući na ono što je direktno povezano sa bezbednošću zemlje i prema tome ne može biti ostavljeno bez odgovora. Dakle, uzvratne mere biće na ovaj ili onaj način strateške – političke i ekonomske.
        
Počnimo od prvih. One se odnose na sprečavanje ratne opasnosti i zato zahtevaju obavezan odgovor. U slučaju Rusije protivmere treba da budu asimetrične, ali zbog toga ne manje efikasne. Na primer, razmešta se novi niz američkih PRO u Evropi – i šta, tražiti pandan Rumunije u Latinskoj Americi? Teško da će to uspeti, a nekako je i neljudski podmetati prijateljsku zemlju: nije to naš metod.
        
Sjedinjene Države imaju više od stotinu vojnih baza po čitavom svetu, a Rusija nema mogućnosti da odgovara simetrično na svaku vojnu bazu. Krim je upravo postao odgovor na neprekidno širenje NATO-a.
        
Upravo tako će istoričari, uključujući i evropske, u najskorijoj budućnosti, posmatrati pripajanje Krima. Avaj, cena u obliku svađe bratskih naroda suviše je visoka i delimično se opravdava samo  time što će nadalje „našim američkim partnerima” biti teže da računaju na lociranje natovskih garnizona u Polesju i krstarećih raketa negde kod Bajkonura. Tako će narodi susednih država uspeti da izbegnu humanitarnu katastrofu u koju sve dublje upada Ukrajina.
        
Setimo se sada dve najvažnije činjenice iz istorije HH veka.
        
Prvo, garantovano uzajamno uništenje, odnosno velika ravnoteža straha, zahvaljujući kojoj 40-godišnji hladni rat, ipak, nije prešao u vreli. Teško je naći uverljiviji dokaz poznate Hegelove teze da istoriju ne pokreću najbolje snage.
        
Drugo, Prvi svetski rat o čijim istinskim uzrocima istoričari još uvek raspravljaju. Filozofi o tome manje spore, budući da zahvaljujući Aleksandru Koževu i Karlu Jaspersu shvataju da je, možda, upravo odsustvo straha od posledica i odigralo svoju sudbinsku ulogu.
       
Jedan od najinteresantnijih mislilaca savremene Evrope – Volfgang Giger, u svojoj knjizi „Psihoanaliza atomske bombe” jasno stavlja do znanja da je potisnuto osećanje opasnosti, odsustvo straha od oružja za stvarno masovno, a ne selektivno uništenje izazvalo lažne ali apsolutne fatalne predstave o tome da rat može da se ograniči veštačkim dejstvima na ratnom poprištu. Odmazda zbog lakomislenosti pokazala se kao nemilosrdna i surova.
        
Danas je svet ponovo blizu izuzetno opasnom osećanju potencijalne nekažnjivosti za neke. Nije slučajno što su još tokom godina konfrontacije blokova upravo sistemi PRO, kao najvažniji faktor destabilizacije, izuzetno pažljivo regulisani sporazumima.
        
Varljivim nadama u PRO danas su dodati bespilotna avijacija i druga sredstva daljinskog mačevanja, ali glavno je da je četvrt veka neograničene dominacije jedne sile kod njenog rukovodstva izazvalo euforiju koja prelazi u paranoju.
       
 Jesu li potrebne političke uzvratne mere? Mislim da gotovo i nisu. U tome Rusija ne treba da se razlikuje od obične evropske zemlje. U pogledu političkih organizacija i slobodnih medija sasvim je dovoljno upućivanje na glavnog davaoca donacija. Građani će sami razabrati šta znači taj amandman i kako će uticati na izneti stav.
        
Inače, postojeći nivo slobode mišljenja danas je značajno dostignuće Rusije, koje je po prednosti razlikuje od te iste Evrope gde je teror unutrašnje samocenzure pod maskom političke tolerancije dostigao nivo ozbiljne pretnje slobodi humanističke misli uopšte. Upravo tako suverena zemlja Rusija može i treba da izbegne takvu sudbinu.
        
Ovde je, ipak, važna i pravilna hijerarhija vrednosti. Po mom mišljenju, potrebno je što je moguće uzdržanije odnositi se prema Ukrajini u najtežem trenutku za nju, po mogućnosti odustati od nepotrebne tvrde retorike, čak i uzvratne. I prema Evropljanima treba se ponašati sa razumevanjem i strpljenjem. Zapravo, veoma je važno da se ne raspiruje mržnja – makar da ne bi uvredili naše američke partnere nerazumevanjem njihove prave uloge u svemu što se dešava…
        
I o ekonomskim merama. Preoblikovanje konkurentne borbe u „nametanje sankcija”  može da dovede do ćorsokaka. Neka u tom pogledu UN i njihov Savet bezbednosti budu jedina nadležna instanca.
        
Rusija bi mogla da demonstrira perspektivniji pristup: nikakve sankcije – ali ako neka zemlja sa dostojanstvom štiti suverenitet i stavlja sopstveni interes iznad američkog, zašto joj ne dati neke trgovinske preferencijale? Ako neka druga zemlja realizuje sopstveni model razvoja koji je odobrio njen narod, a ne spoljni upravitelji iz Stejt departmenta, zašto joj ne bi dodali mali popust?
        
To će biti plemenita misija, borba za Nojev kovčeg, za kvotu različitosti u socijalnom stvaralaštvu.
        
Mirno takmičenje – bez zavrtanja ruku, bez „obojenih revolucija” i primene dronova – pokazaće ko je bio u pravu.

Autor: Aleksandar Sekacki, filozof