Jedino saradnja sa Rusijom može da Srbiju približi Evropi

Ekonomsku saradnju Srbije i Rusije odlikuju duga tradicija, snažan napredak prethodnih godina zahvaljujući dolasku Gazproma, izvanredne perspektive zahvaljujući gasovodu Južni tok, ali i ogroman problem – integracija Srbije u Evropsku uniju koja preti da suspenduje Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, koji omogućava Srbiji da gotovo sve svoje proizvode izvozi u Rusku Federaciju bez carine.

Zahvaljujući ovom sporazumu, izvoz srbskih proizvoda u Rusiju je u 2011. godini povećan za čak 49 odsto u odnosu na 2010, a ukupan obim robne razmene je dostigao 3.3 milijarde dolara, što predstavlja povećanje od 22 odsto.

Međutim, ukoliko nastavi putem integracija u Evropsku uniju, Srbija će se suočiti sa pritiscima Brisela da se, u okviru zajedničke spoljne politike Unije, pridruži svim kritikama i merama članica EU, čak i onim koje idu protiv interesa država koje se iskreno i dosledno zalažu za teritorijalni integritet Srbije, poput Kine i Rusije. Srbija bi se takođe, našla u situaciji da, u trenutku eventualnog učlanjenja u EU mora da odustane od Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.

Pobornici teze da „EU nema alternativu“ izgleda ne haju za ovaj krajnje racionalan ekonomski argument, kao ni za činjenicu da Srbija danas više nema interesa da uđe u Evropsku uniju, iako bi, naravno, trebalo da održava najbolju moguću ekonomsku saradnju sa njom.

U poslednje tri godine, od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija je izgubila oko 500 miliona evra od carina, ali je indirektna šteta mnogo veća jer su domaći poljoprivrednici bili izloženi žestokoj konkurenciji kolega iz Unije bez ikakve zaštite. Nepripremljeni su ušli u utakmicu sa kompanijama koje su lideri u poljoprivredi ne samo Evrope, već sveta. Naravno da je to neravnopravna utakmica u kojoj Srbija mora da izgubi. Međutim, problemi u poljoprivredi tek će početi ukoliko  posle 2014. godine dođe do potpune liberalizacije poljoprivrednog tržišta kao posledica nastavka evropskih integracija Srbije.

Izlaz iz ove negativne geopolitičke situacije predstavlja vizija ekonomski nezavisne, politički i vojno neutralne Srbije, koja bi bila oslobođena takvog tereta da zbog nekog drugog donosi odluke koje su štetne po bilo koji njen interes.

To je Srbija koja zadržava svoju nezavisnost i ostaje van integracionih tokova u Evropsku uniju i NATO - dve organizacije čija je većina članica našoj zemlji jasno stavila do znanja da ne želi da poštuje naš teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji.

To je samim tim Srbija koja je odlučna da diverzifikuje svoju spoljnu trgovinu i okrene se svim ekonomskim partnerima u svetu, a pre svega Ruskoj Federaciji.

A. Kratak istorijat rusko-srbskih ekonomskih odnosa

         „Srbski podanici u Rusiji i ruski podanici u Srbiji vazda će se smatrati i sa njima će se postupati kao sa članovima naroda najvećma povlašćenoga. Obe visoke ugovornice obavezuju se uzajamno davati obostranim podanicima svaku olakšicu, svaku potporu i svaku trgovinsku korist, koje prirodno potiču iz takvog povlašćenog postupanja te da se tako, ukoliko je mogućno, razvije i unapredi srbska trgovina u Rusiji i ruska u Srbiji” - prvi član zakona o trgovinskom i plovidbenom ugovoru između Srbije i Rusije iz 1893. godine.

Privredne olakšice između Srbije i Rusije postoje već 120 godina, što govori da su srbski i ruski narod kroz istoriju bili opredeljeni za bližu ekonomsku i političku saradnju. Prvi dokumenti o ekonomskoj saradnji datiraju iz 15. veka kada su prvi trgovci putovali iz Srbije u Rusiju i obrnuto, dok je  značajnija trgovinska saradnja uspostavljena u drugoj polovini 19. veka.

Srbija je prvi kredit od Rusije dobila 1867. godine, a 1890. godine odobren je prvi reprogram tog duga. Ovaj kredit je podignut za izgradnju železnice od Radujevaca do Niša.

U periodu SFRJ i SSSR, vrhunac spoljnotrgovinske saradnje dve zemlje su doživele tokom osamdesetih godina prošlog veka kada je Srbija, odnosno Jugoslavija, imala suficit u trgovinskoj razmeni sa SSSR-om. Srbija je tada izvozila pretežno gotove proizvode – šine, nameštaj, tekstil, hemijske proizvode, obuću -- dok su srbski građevinari radili najznačajnije objekte u Rusiji. U zamenu za proizvode koje je Srbija izvozila u Rusiju, koji su bili dobrog kvaliteta, uvoženi su berzanski proizvodi – nafta, gas, obojeni metali, crni metali, ugalj. Tako su, na saradnji sa SSSR-om podignuti giganti jugoslovenske privrede – Geneks, Ineks i Progres, dok je izvoz u SSSR činio četvrtinu ukupnog izvoza SFRJ.

B. Stanje ekonomske razmene između Srbije i Rusije

Iako je politika vlade Srbije da „Evropa nema alternativu“, evidentno je da se sve veći broj srbskih privrednika okreće tržištu Rusije - zbog Sporazuma o slobodnoj trgovini i olakšica koje imaju na ruskom tržištu.

Sa Rusijom danas imamo najveću razmenu, ali i najveći deficit. Zbog uvoza energenata, međusobna razmena u 2010. godini je bila na nivou od 2,7 milijardi dolara, dok je u 2011. godini porasla za 22 odsto i dostigla 3.3 milijarde dolara.

U 2010. godini Srbija je povećala izvoz robe u Rusku Federaciju za 53 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a u 2011. godini za još dodatnih 49 odsto. U 2010. godini ostvaren je rekordan izvoz svežih jabuka u Rusiju (čak četiri puta veći nego u 2009. godini). Interesantno je da je u 2010. godini u Rusiju izvezeno 80 odsto ukupnog izvoza svežeg voća iz Srbije.

Ipak, poljoprivreda ne predstavlja najveću granu. Struktura izvoza Srbije u Rusiju se sastoji od podnih obloga (25 odsto), lekova (13 odsto), hartije (10 odsto), metalskih proizvoda (10 odsto), voća (7 odsto), guma (4 odsto) i ostalih proizvoda (31 odsto).

U prehrambenoj delatnosti, postoji problem sa obezbeđenjem količine, a u industriji Srbija nema potreban tehnološki nivo razvijenosti. Zato je neophodno ulaganje u modernizaciju i obrazovanje inženjera sa znanjem primenjivim u proizvodnji.

Male kompanije imaju male šanse da samostalno nastupaju na ruskom tržištu. Stoga je potrebno udruživanje, odnosno formiranje klastera.

Obnova vojne saradnje bi bila jako bitna – saradnja na ovom polju bi mogla da pomogne Srbiji u jačanju vojne industrije i mašinogradnje, što bi omogućilo da Srbija i Rusija zajedno nastupaju na trećim tržištima. Metalska i elektro industrija su nekada bile nosioci izvoza, a sada ne mogu da opstanu ni na domaćem tržištu. Njima je neophodna podrška države u vidu dugoročnih kredita, izvoznih garancija i podrške razvojnim projektima.

Poseban segment u ekonomskim odnosima Srbije i Rusije može da bude ulaganje ruskih kompanija na Kosovu i Metohiji, pre svega u revitalizaciju rudarskog kombinata Trepča, od čega bi koristi imali kako Srbi tako i Albanci na Kosovu i Metohiji. Ruski investitori pokazuju veliko interesovanje za ulaganje na Kosovu i Metohiji, znajući kakvim rudnim potencijalima raspolaže srbska pokrajina.

U vreme vlade Vojislava Koštunice, 2008. godine, Gazprom je stigao u Srbiju. Dolazak Gazproma je bio ključan jer su time otvorena vrata za dolazak velikog broja ruskih srednjih i malih kompanija. Ako srpske kompanije dobro sarađuju sa srednjim ruskim kompanijama na srbskom tržištu, raste verovatnoća da će ih ruske kompanije odvesti na rusko tržište.

V. Značaj strateških sporazuma za srbsko-ruske ekonomske odnose

Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je sa Ruskom Federacijom potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini. Ovaj sporazum omogućava Srbiji da preko 95 odsto domaćih proizvoda izveze u Rusiju bez carina i tako otvara tržište od 200 miliona ljudi. Zbog neplaćanja carina Srbija u startu ima jeftiniju cenu od konkurencije iz ostalih zemalja i tako može da privuče evropske investitore da započnu proizvodnju u Srbiji i da izvoze bez carina na tržište Rusije.

To je šansa Srbije da privuče strane kompanije, da umesto u Mađarskoj ili Rumuniji, proizvode u Srbiji i isti taj proizvod, koji je zbog nepostojanja carina jeftiniji 20 do 30 procenata, izvoze u Rusiju. Danas se ta konkurencija u cenama meri ne desetinama već jednim procentom. Marže su se smanjile u ekonomskoj krizi, gleda se svaki cent. I zato u vreme ekonomske krize, Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom predstavlja najveću šansu Srbije za razvoj u sledećih deset godina.

Naftno-gasni sporazum garantuje energetsku bezbednost Srbije jer će zemlja imati skoro milijardu evra direktnih investicija i 200 miliona evra svake godine od taksi za protok gasa. Veliki broj ljudi radiće na izgradnji gasovoda a na njegovom održavanju biće uposlena mala i srednja privreda. Ovaj sporazum znači i doprinos razvoju industrija koje koriste gas kao energent – staklarska, papirna itd.

         Na osnovu ovog sporazuma:

• ruski Gazprom je za tri godine investirao više od milijardu evra u modernizaciju NIS, a veliku korist od ovih investicija osetila ja čitava privreda Srbije.
   
• Krajem 2012. godine započeće izgradnja gasovoda Južni tok koji će Srbiji doneti nove investicije i nova radna mesta.
   
• Zaključen je aranžman o izgradnji skladišta gasa Banatski dvor koje je otvoreno u novembru 2011. godine. Time je postignuta dugoročna stabilnost u snabdevanju gasom građana i privrede Srbije.
   
• Postignut je dogovor o modernizaciji hidroelektrane „Đerdap 1“ u koju će ukupno biti uloženo 140 miliona dolara (uskoro se očekuje potpisivanje ugovora za modernizaciju hidroelektrane „Đerdap 2“);
   
• Započeta je izgradnja distributivne mreže gasovoda u južnoj Srbiji u koju će ukupno biti uloženo 60 miliona evra;
   
• Planira se izgradnja četiri termoelektrane na prirodni gas u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu i Nišu, izgradnja još jednog skladišta gasa u Srbiji, kao i učešće ruskog kapitala u razvoju petrohemijske industrije u Srbiji,
   
• Postignut je dogovor o ulaganju kompanije NIS u modernizaciju proizvodnih kapaciteta kompanije HIP Petrohemija sa glavnim ciljem obnove proizvodnje polipropilena koja je uništena 1999. godine za vreme NATO bombardovanja.

Dalje, Sporazum o bezviznom režimu otvara mogućnost saradnje u oblasti turizma i male i srednje privrede.

Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva već je počeo da se primenjuje. U Sočiju gde će 2014. godine biti održane zimske Olimpijske igre, olimpijske objekte već grade građevinske firme iz Srbije.

Od velikog značaja biće i Sporazum o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije koji je predsednik Rusije, tada premijer, Vladimir Putin najavio tokom poslednje posete Beogradu, 23. marta 2011. godine.

Pitanje je, međutim, zašto godinu dana kasnije taj sporazum još uvek nije potpisan.

Ovo strateško partnerstvo treba da započne saradnjom velikih državnih sistema na izgradnji strateških infrastrukturnih projekata koji su planirani u Srbiji -- Južnog toka, železnice, gasifikacije -- što zahteva masovno angažovanje domaće male i srednje privrede koja danas stoji.

G. Neophodnost razvoja izvozne strategije

Svaka zemlja, za privrednu saradnju sa zemljom sa kojom ima najveću razmenu, najveći deficit ili najveći potencijal rasta izvoza, razvija posebnu strategiju.

Zato Srbija mora da donese strategiju za rast izvoza u Rusiju. Ta strategija treba da definiše koji proizvodi imaju šansu na ruskom tržištu i u koje regione u Rusiji treba da izvozi.

Strategija bi podrazumevala izgradnju institucija za podršku izvozu, na primer,  osnivanje mešovite srbsko-ruske izvozne banke koja bi imala ulogu da daje povoljne kredite srbskim privrednicima za izvoz na rusko tržište i obratno.

Ključne grane za rast izvoza u Rusiju su poljoprivreda (prehrana), građevinarstvo, elektro-mašinogradnja, saobraćaj i turizam.

Tržišta Petrograda i Moskve jesu velika, ali je i konkurencija danas tamo najveća. Zato srbski privrednici treba da se okrenu ruskim regionima. Ako žele da investiraju, trebalo bi da koriste podsticaje koje daje ruska vlada u nerazvijenim područjima poput oslobađanja od svih poreza osim PDV-a. Ukoliko žele da plasiraju robu, trebalo bi da u regionima nađu lokalnog partnera.

Neki od najperspektivnijih regiona su Irkutsk, Jekaternburg, Novosibirsk, Krasnojarsk i Krasnodar sa Sočijem, gde će se održati zimske Olipijske igre 2014. Ovaj grad predstavlja najveće gradilište u Evropi u ovom trenutku. Puno će se graditi i u Kazanju gde će se održati sledeća Univerzijada.

Zato bi srbski političari trebalo da se sreću ne samo sa premijerom i predsednikom Rusije nego i sa gubernatorima. Krasnojarski kraj je teritorijalno veći od mnogih država u Evropi a njihov gubernator je pandan premijeru jedne evropske zemlje srednje veličine. Zato bi bilo korisno i otvaranje privrednih predstavništava Srbije u ruskim regionima.

Đ. Zaključak

Jedan od ključnih ciljeva lobiranja u Rusiji trebalo bi da bude borba da ne izgubimo ono što već imamo, a to je niz privilegija u odnosu na ostale zemlje u Evropi.

Tri najveća srbska uspeha u lobiranju u Rusiji su: Sporazum o slobodnoj trgovini koji nam daje mogućnost da budemo u startu 20 odsto konkurentniji od ostalih. Zatim gasno-naftni sporazum koji nam omogućava energetsku stabilnost i dolazak ruskih energetskih giganata kao i ukidanje viza koje nam omogućava slobodu kretanja, kako građanima tako i privrednicima.

Međutim, srbsko-ruska ekonomska saradnja je na udaru izuzetno jakog anti-ruskog lobija u Srbiji. Lobiralo se protiv rusko-srbskog gasnog-naftnog aranžmana, protiv Južnog toka. Na primer, ambasador jedne zapadne zemlje je govorio da je Južni tok štetan za Srbiju, a nismo čuli nijednog ambasadora koji je, na primer, to govorio Italijanima ili Austrijancima, koji takođe učestvuju u ovom projektu.

Dalja integracija u Evropsku uniju bi neminovno vodila ka ukidanju Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, a isti efekat bi imalo i približavanje Srbije NATO. Osim bezbednosnog rizika, političkih pa i moralnih problema koji postoje sa pitanjem ulaska Srbije u NATO, treba naglasiti i probleme koje bi to donelo u ekonomiji jer je izvesno da bi učlanjenje u NATO oduzelo mogućnost Srbiji da ostane najprivilegovaniji ekonomski partner Rusije u Evropi.

Postoje određeni politički krugovi koji zagovaraju lažnu tezu da približavanje Srbije Rusiji znači izolaciju Srbije od Evrope. Oni koji to govore ne poznaju dobro odnose u savremenoj Evropi. Najjače evropske države Nemačka i Francuska danas su najveći ekonomski partneri Rusije. Niko nije optužio Angelu Merkel ili Nikolu Sarkozija da udaljavaju svoje zemlje od EU time što imaju najbolju moguću saradnju sa Rusijom. To dokazuje činjenica da je direktor gasovoda Severni tok, koji obezbeđuje protok gasa od Rusije do Nemačke kroz severno more, bivši nemački kancelar Gerhard Šreder.

Jedino saradnja sa Rusijom može da Srbiju približi Evropi. Srbija će biti jedina zemlja učesnica u projektu Južni tok koja nije član EU. Zato će Unija biti mnogo zainteresovanija da održava dobre odnose sa Srbijom onda kada gasovod bude prolazio preko nje.

Vladimir Putin je to vrlo slikovito objasnio slovenačkom premijeru. Rekao mu je„kada Južni tok bude prolazio kroz Sloveniju, italijanski premijer će te zvati i ujutru i uveče da te pita kako si i da ti poželi dobro jutro i laku noć“.

Ako budemo pametni, tako će biti i sa Srbijom. Preduslov je, međutim, jasan: neophodno je proglasiti političku neutralnost i sprovesti konkretne mere za unutrašnji razvoj zemlje zasnovan na ekonomskoj saradnji sa svima koji žele da budu ravnopravni partneri Srbije.