Dragomir Anđelković: Kavkaz u vrtlogu globalne geopolitike (II deo)

 


TRENUTAK ISTINE

Čak i ličnim angažovanjem, te slanjem svojih partijsko-otporaških bojovnika, Sakašvili je 2006. godine pokušao da pomogne da u Belorusiji sa vlasti, uz pomoć narandžaste „revolucije“ koja je i njega dovela na čelo države, bude zbačen na zapadu omraženi Aleksandar Lukašenko. Gruzijski predsednik je bio i gorljivi zastupnik američkih stavova u vezi sa Ukrajinom, te se direktno mešao u tamošnju unutrašnju politiku. To je činio, pa i sada u meri u kojoj može čini, i u zemljama Zakavkazja i Srednje Azije. A na sve se nadovezala i nova, sada aktuelna „čerkeska manipulacija“, o kojoj ćemo govoriti pošto sagledamo sve dimenzije tragedije u koju je svoj i druge narode regiona, uz asistenciju Amerike, gruzijski režim gurnuo 2008. godine.

Tu smo stigli i do tačke dodira Balkana i Kavkaza u velikoj svetskoj politici. Ojačala Rusija je prethodne 2007. i te 2008. godine ozbiljno stala na put američkoj globalnoj hegemoniji. Do toga je došlo po pitanju naše južne pokrajine koju su – uprkos Helsinškom aktu i Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti OUN, koja nedvosmisleno potvrđuje teritorijalni integritet Srbije – nelegalno priznale SAD i grupa njenih saveznika i vazala. Takav čin je predstavljao flagrantno kršenje međunarodnog prava, što je Vašington od okončanja Hladnog rata do tada već učinio više puta. No, taj put mu, zahvaljujući čvrstini Rusije i tadašnje srpske vlade (koja nije podlegla pritiscima), nije uspelo da naknadno legalizuje svoje osvajačko delovanje iz 1999. godine (agresija na Srbiju), odnosno da za definitivnu otmicu Kosova trasira pravno validni put uz pomoć OUN.
 


Rusija je već odlučila da više ne dopušta da međunarodno pravo postoji za druge, ali ne i za SAD. Štaviše, i da ne prihvata da tamo gde tome može da kontrira, mirno gleda kako Amerika i njeni klijenti preduzimaju jednostrane i nelegalne, posredne (kao dana u Siriji) ili direktne vojne akcije. Ali, Sakašvilijev režim nije uvideo sve implikacije novog ruskog stava. Verovatno kao refleksija američkog uverenja, mislio je da je Moskva samo defanzivno zaigrala mnogo oštrije. Drugim rečima, da će se preko međunarodnih institucija snažno opirati protivpravnim postupcima SAD i njenih saveznika, ali ne i da će im se vojno odupreti tamo gde to realno može.

OSETINSKI MASKAKR

Zato je, osokoljen od Vašingtona, Sakašvili doneo odluku da protivno preuzetim međunarodnim obavezama (mirovnom aranžmanu iz 1992. godine, čiji je garant bila Rusija), a sa ciljem da je dovede pod direktnu vlast Tbilisija, u Južnu Osetiju uputi trupe. Da stvar bude gora, to je učinio po receptu po kome je 1995. godine sprovedena, u mnogo čemu genocidna, hrvatska akcija „Oluja“. Zamišljeno je da masovnim ubistvima pa čak i srednjovekovnim masakrima osetinskog civilnog stanovništva, kod njega bude izazvana panika, te da tako preživeli građani budu nagnati da pobegnu iz Južne Osetije u Rusiju.

Cilj gruzijske vojne akcije preduzete u avgustu 2008. godine, očito, nije bilo samo osvajanje Južne Osetije, već i eliminisanje njenog stanovništva. U takvim okolnostima, Rusija je odlučila da interveniše. Snažnim vazdušno-kopnenim udarima gruzijske snage su brzo bile razbijene i prinuđene na povlačenje, odnosno Južna Osetija je bila odbranjena. Uporedo, u znak solidarnosti sa njenim narodom, Abhazi su otpočeli ofanzivu i lako oslobodili deo njihove republike koji je pre toga, kao posledica stanja nastalog usled agresije Tblisija na Abhaziju 1992-93. godine, kontrolisala Gruzija.

O tome u kakvom je šoku bio gruzijski predsednik – koji je lakomisleno poverovao u neograničenu moć SAD, kada je shvatio da niko ne može da mu pomogne u sukobu sa Rusijom – govori snimak gruzijske televizije na kome se vidi da je on, kada je čuo vesti o prodoru ruskih trupa, stavio kravatu u usta i neurotično počeo da je žvaće. No, problem koji je stvorio svojoj zemlji mnogo je teže prevazići nego sažvakati kravatu. Rusija je nakon zločina koje su gruzijske snage počinile u Južnoj Osetiji, rešila da i de jure prizna njenu nezavisnost, kao i nezavisnost Abhazije.

Te zemlje su na osnovu sovjetskog zakonodavstva („Zakonu o proceduri rešavanja pitanja koja su u vezi sa izlaskom saveznih republika iz sastava SSSR-a“) na nju imale pravo pošto je pre „ukidanja“ Sovjetskog Saveza Gruzija odlučila da izađe iz njegovog sastava (u tom slučaju su autonomni entiteti secesionističkih republika imale pravo da se putem referenduma od njih odvoje). Uz to, činjenica je i da Abhazija ima državnost staru koliko i Gruzija, te da je tek 1931. godine uključena u njen sastav, pa i to govori u prilog njene nezavisnosti (za razliku od Kosova koje je istorijski deo Srbije a nije imalo ni bilo kakav pravni osnov za izdvajanje iz sastava naše zemlje).

KONSEKVENCE AGRESIJE

Želeći da ne suzi prostor za punu normalizaciju odnosa sa Gruzijom, Rusija do 2008. godine de jure nije priznala Abhaziju i J. Osetiju, iako ih je faktički tretirala kao nezavisne države. S druge strabe, posle Sakašvilijeve ratne avanture, mogućnost za iznalaženje nekog rešenja, koje bi bilo koliko-toliko prihvatljivo za Gruziju, ako i nije potpuno eliminisana, onda je bar drastično ograničena.

To su konsekvence slepog služenja vlastodržaca u Tbilisiju tuđim interesima. Negativne posledice po svoju zemlju, oni pokušavaju da kompenzuju histeričnom propagandom. Sakašvili je sa svojim sledbenicima, uz aminovanje Vašingtona, u Gruziji uspostavio autoritarni režim koji se krije iza demokratskih kulisa. Ipak, i pored toga, unutrašnji i spoljni neuspesi tog režima nisu mogli da trajno ostanu nekažnjeni.

Na parlamentarnim izborima ove godine pobedila je opozicija, što ukazuje da se približava kraj vladavine američkih klijenata u Gruziji. Za sada oni, s obzirom na usredsređenost vlasti u rukama predsednika, i dalje imaju dominantu ulogu, ali i na tom nivou je samo pitanje vremena kada će doći do promena. Kada Gruzija dobije novu vlast koja će preuzeti kontrolu nad zemljom, ne treba očekivati radikalne poteze i preokrete, ali je realno da dođe do postepenog otopljavanja odnosa sa Moskvom te distanciranja od Amerike koja Gruziju gura u nepotrebne konfrontacije koje ugrožavaju čitav region. A jedna njena epizoda je, kao što je već rečeno, baš sada u toku.

IZMIŠLJANJE GENOCIDA

U maju 2010. godine Parlament Gruzije je usvojio rezoluciju o priznanju navodnog genocida nad Čerkezima, koji je, kako se tvrdi, izvršila carska Rusija u poslednjoj etapi kavkaskih ratova (koji su sa prekidima trajali od 1760. do 1864. godine), tokom kojih je stavila pod kontrolu prostor Severnog Kavkaza. To je bilo finale procesa gruzijskog (i američkog) optuživanja Rusije za progon i pogrom Čerkeza, a čiji važan deo je predstavljao čitav niz konferencija i drugih manifestacija na tu temu, održanih u Gruziji posle 2008. godine.

Uz to, akcenat je stavljan na huškanje nekih organizacija severno-kavkaske dijaspore u Turskoj i drugim zemljama, da povedu kampanju nametanja istorijske „genocidne krivice“ Ruskoj Federaciji. Gruzija, odnosno njeni zapadni pokrovitelji, tako su želeli da postignu dvostruki efekata: 1) da unesu seme razdora između Moskve i naroda Severnog Kavkaza, odnosno da zloupotrebom istorije isprovociraju tenzije u delovima tog ruskog regiona, koji su lojalni Moskvi; 2) da pred održavanje Olimijade u Sočiju kompromitiju Rusiju u očima svetske javnosti, jer, navodno, nju organizuje na zemlji koja je posuta skeletima uništenog autohtonog stanovništva (a o tome niko nije govorio kada su se odvijale Olimpijade u američkim državama Kalifornija ili Njujork, gde je nekada nesumnjivo sproveden genocid nad indijanskim starosedeocima).

Međutim, istina je mnogo kompleksnija od uprošćenih tvrdnji o „čerkeskom genocidu“. Prvo, kolika je krivica carske Rusije kada se radi o osvajačkom pohodu na Severni Kavkaz, toliko je njeno delovanje bilo i odbrambeno pošto su granice Ruske Imperije i važne linije komunikacija sa Zakavkazjem i Srednjom Azijom, permanentno bile ugrožavane od strane pojedinih severnokavkaskih klanova. Treće, nema ni govora o tome da je Rusija počinila klasičan genocid nad Čerkezima.
Genocid je – kao što i prevod te grčko-latinske kovanice bukvalno glasi – „ubistvo naroda“. Po definiciji to je „međunarodni zločin namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religioznih grupa“. Za razliku od etničkog čišćenja – sistematske akcije proterivanja inorodnog ili inovernog stanovništva sa neke teritorije, gde je fizičko uništavanje tek prateća pojava – kod genocida je istrebljivanje nepodobne etničke grupe u prvom planu, dok je proterivanje od sekundarnog značaja.
Ruska Imperija nije imala plan uništavanja Čerkeza – grupe srodnih severnokavkaskih etnosa koje mi zbirno nazivamo tim imenom, čija je i jedna od podgrupa tako imenovana u Rusiji – pa ni njihovog potpunog iseljavanja. Doduše, kako bi bio slomljen njihov gerilski otpor, u nekim oblastima sprovođena je taktika spaljene zemlje, što je rezultiralo masovnim iseljavanjem stanovništva. Naravno, bilo je i sistematskog proterivanja u Tursku, ali je razlog iseljavanja možda i češće bila činjenica da mnogi ponosni gorštaci, inače muslimanske vere, nisu želeli da žive pod vlašću pravoslavnog cara čije oružje je nad njima trijumfovalo.
Neosporno je da su Čerkezi doživeli tragično iskustvo u sudaru sa velikom pravoslavno-slovenskom silom tokom njenog nadiranja ka jugu. To u Rusiji danas niko ne spori. Uostalom, o tome svedoči činjenica da ih danas (ukuljčujući sve etnose iz te šire grupe) u Ruskoj Federaciji ima nešto preko 700 hiljada, a u dijaspori više miliona. No, stvari ipak treba nazvati odgovarajućim (a ne lažno-propagandnim) imenom. Jedno je masovni egzodus (sa kompleksnom pozadinom) a drugo genocid.
ISPRAVLJANJE NEPRAVDE                                                                                     
Za realno sagledavanje stvari, vrlo važno je istaći da današnja Rusija ne beži od toga da prizna se ruska država u nekim ranijim periodima ogrešila o neke od naroda Severnog Kavkaza (dok su drugi prihvatili njenu vlast dobrovoljno). Moskva ne prihvata laži ali je svesna nasleđene odgovornosti, te uistinu, a ne zbog propagandnog efekta, nastoji da ispravi ranije učinjene nepravde. Uostalom, Ruska Federacija je država kako Rusa tako i drugih naroda koji u njoj žive, i trudi se da učini sve što je realno moguće kako bi se oni u njoj osećali kao u svojoj kući.
U duhu rečenog, Moskva ulaže napore i da pripadnici severnokavkaske dijaspore – koja je najbrojnija u Turskoj ali je respektabilna i u drugi zemljama Bliskog Istoka, od Sirije, preko Jordana do Izraela – Rusiju, odnosno svoje matične republike u njenom sastavu, smatraju svojom istorijskom otadžbinom. Deo takvog pristupa je i politika „otvorenih vrata“, odnosno ne samo pozivanja već i stimulisanja povratnih migracionih procesa. Nekada se tu radi čak i o masovnim akcijama evakuacije ugroženih pripadnika „čerkeske dijaspore“, te njihovog materijalnog obezbeđivanja za život u Rusiji.
Našoj javnosti je poznat primer „kosovskog“ spašavanja „Čerkeza“ (tačnije naroda Adigejaca, srodnog Čerekezima u užem smislu). Otomanske vlasti su njihove pretke naselili u centralnom delu Kosova 70-ih godina 19. veka. Kada je počela separatistička pobuna na Kosovu, kod nas je još živelo oko 200 „Čerkeza“. Nastojeći da ih spase od ratnog stradanja Moskva je i pre početka NATO agresije na Srbiju otpočela sa njihovom evakuacijom. Danas oni žive u Republici Adigeji koja je subjekt Ruske Federacije.
Ovaj primer sa našeg prostora oslikava pozitivan odnos današnje Rusije prema građanima drugih država poreklom sa Severnog Kavkaza, ali i kako ih tretiraju njihovi navodni zaštitnici. Pod sistematskim udarom tzv. Oslobodilačke vojske Kosova – koja je vršila ulogu NATO pešadije tokom agresije na Srbiju (i njene pripreme) a bila svestrano podržavana od strane Vašingtona – da Rusija nije brzo intervenisala svakako bi se našli i kosovski Adigejci, kao što su se našli i svi drugi stanovnici naše okupirane južne pokrajine koji nisu Albanci.
KULURNO-IDENTITETSKO NASLEĐE
Rusija ulaže napore i kako bi maksimalno oživela kulturno nasleđe severnokavkaskih naroda, čak i u krajevima gde oni sada masovno ne žive, ali su ih nekada nastanjivali. U tom svetlu zanimljivo je osvrnuti se i na pripreme za održavanje zimske Olimpijade 2014. godine, na čiji bojkot, kontraproduktivno po interese svog naroda, pozivaju neki čerkezski krugovi u inostranstvu, nahuškani od Zapada i Gruzije (koja velika sredstva ulaže u to da radi ubedljivosti svoje propagandne za akcije koje preduzima pridobije pojedine organizacije severnokavkaske dijaspore).
Prema danas aktuelnim stavovima Međunarodnog olimpijskog komiteta – održavanje Olimpijada trebalo bi da bude „katalizator pozitivnog dijalog“, odnosno rešavanja regionalnih problema. U skladu sa tim, Rusija nju danas doživljava kao podsticaj za bar ublažavanje negativnog nasleđa sa kojim se suočavaju Čerkezi u širem smislu, tako što bi bila ojačana njihova identitetska svest (i tako bilo ubrzano nacionalno osvešćivanje čerkezke dijaspore, te sprečen dalji proces asimilacije) ali i kao prvorazrednu mogućnost za skretanje pažnja svetske javnosti na njihovu kulturnu baštinu. Predstava koju npr. Srbi imaju o Čerkezima krajnje je maglovita, a posle Olimpijade u Sočiju sigurno više neće biti tako.

Čitav niz društvenih organizacija subjekata RF u kojima su nastanjeni čerkeski narodi – a delovi Rusije u kojima u značajnijem broju žive jesu njihove matične republike Karačajevo-Čerkesija, Adigeja i Kabardino-Balkarija, kao i Stvaropoljski kraj, Severna Osetija i Krasnodarski kraj – uključen je u organizaciju raznih kulturnih i drugih programa koji prate održavanje Olimpijade. Otuda, ona će u mnogome proći u svetlu njihove tradicije, koja će se naći u fokusu globalne pažnje, što je, teško je to negirati, unikalna olimpijska prilika za tako nešto. Samo oni inostrani krugovi koji ne žele dobro čerkezkim narodima već ih koriste kao sredstvo geopolitičkih nadmetanja, odnosno pojedini pripadnici severnokavkaskih ogranaka u dijaspori i otadžbini koji u svojoj ostrašćenosti, iracionalno rade protiv nacionalne ideje o kojoj govore, mogu i da pomisle na upropašćavanje takve šanse.

KAVKASKA SOLIDARNOST

Narodima i državama kavkaskog regiona niko sa strane neće doneti sreću. Oni sami moraju da nađu modalitet njenog iznalaženja. Toga je Rusija, koja je integralni deo tog prostora, odnosno čiji građani njega nastanjuju, u punoj meri svesna pa je spremna na razne vidove dijaloga i kompromisnih rešenja. Njoj treba mir i blagostanje, kako na Severnom Kavkazu, tako i u Zakavkazju. Da sve rečeno ne bi delovalo preterano idilično, tu se radi i o već pomenutim čisto pragmatičnim motivima: stabilnost u tom području je od vitalnog značaja za odvijanje normalnog života i pozitivne trendove u Rusiji u celini. Uostalom, za politički proces je najbolje kada se načelno dobre namere kombinuju sa realnim interesima.

Drugačije stoje stvari sa silama kojima je zbog mnogo širih geopolitičkih kombinacija jedino važno da potpale požar na Kavkazu, a onda bi  sa strane posmatrale tuđu nesreću i dolivale „benzin“. Tu nema ni dobre namere, ni elementarnog uvažavanja tuđih interesa. Od toga, vreme je to već pokazalo, svi koji žive u regionu imali bi samo štetu a niko korist. To važi čak i za Gruziju, koja za sada dopušta da bude grubo zloupotrebljena te pretvorena u placdarm za opasnu evroatlantsku penetraciju u kavkasku zonu.

Oni koji stoje iza Tbilisija – koji priča o izmišljenim genocidima dok je zapravo pokušao da sprovede pravi nad narodom Abhazije i Južne Osetije – ne razmišljaju o dobrobiti naroda kavkaskog regiona. Koliko god govorili o demokratiji i nekakvim apstraktnim humanističkim principima, u praksi su ravnodušni prema tuđem stradanju. Štaviše, nije im mnogo bitna i sudbina sopstvenih naroda – o čemu svedoči i neodgovorna ekonomska politika koja je nekoliko proteklih decenija i na zapadu vođena po principu „piramidalne banke“ – već akcenat stavljaju na zadovoljavanje potreba svojih multinacionalnih kompanija.

Kakvu bolju budućnost su spremni da donesu narodima Kakvaza, koji upadnu u kandže njihove propagande mašinerije, najbolje možemo da vidimo na primeru Čečenije. Taj narod je prošao kroz pravi pakao dok je masovno srljao u sukob sa Moskvom, a danas je njegova republika prava oaza razvoja, odnosno čečenska kultura i sve drugo što je bitno za očuvanje identiteta doživljava uspon. A ko je gurnuo Čelene u ponor iz koga su se jedva izvukli?

To najbolje zna sadašnji predsednik te republike, Ramzan Kadirov, koji je i sam učestvovao u sukobima sa Rusijom, dok njegov otac i ugledni lider Čečena (potom i predsednik koji je bitno doprineo stabilizaciji stanja), Ahmet Kadirov, nije uvideo kuda to vodi njegov narod. Ramzan Kadirov je izneo podatke o ulozi SAD u regionu Severnog Kavkaza, odnosno da specijalne službe te velike sile stoje iza stvaranja terorističke mreže koja donosi krv i patnju svim građanima područja kojim se bavimo.

SUVERENITET A NE „NEOKOLOIJALNA DEMOKRATIJA“

Sila koja tako postupa ne bi ništa dobro podarila ni čerkeskim narodima, a videli smo šta je posredstvom Gruzije namenila npr. njima srodnim Abhazima. Da je Tbilisi realizovao šta je naumio, u toj zemlji, kao i u Južnoj Osetiji koja se prva našla pod udarom, ne bi ostao ni kamen na kamenu. To je izbegnuto, ali ne treba misliti da su dalje eksalacije problema nemoguće. Amerika uviđa da njena moć ubrzano slabi, a u kavkaskom regionu vidi da je njen saveznik Sakašvili sve bliži propasti, pa je otuda sada dodatno opasna, kao ranjena zver.


No, Moskva je do sada naučila potrebne lekcije, i zna kako da se na pravi način postavi na postsovjetskom prostoru generalno, tj. ponaosob kavkaskom regionu. Postupa pragmatično, ne izazivajući nepotrebne probleme a vodeći računa da racionalno ali i te kako efikasno koristi snagu. Samo tako će moći da učini nešto dobro za svoje građane, ma koje oni bili nacionalnosti i vere, kao i narode i države u njenom okruženju koji su spremni da sa njom razvijaju strateško partnerstvo. A tokom nedavnog boravka u Abhaziji, uverio sam se i lično da im ga na ravnopravnim osnovama nudi.

Nesumnjivo je da Kremlj Republiku Abhaziju tretira uz puno uvažavanje njenog suvereniteta, bez ikakvih velikodržavnih pretenzija. Ni na koji način ne zloupotrebljava svestranu upućenost Abhazije na Rusiju. Kao kontrast tome, mi sami najbolje vidimo i osećamo kako se prema nama – i drugim narodima koji se nalaze u balkanskoj zoni, za sada nažalost, njihove prevlasti – ponašaju evroatlantski centri moći Tu se radi o neokonijalnoj praksi grube dominacije i raspirivanja međunacionalnih tenzija od strane zagovornika „raketne demokratije“, po starom principu: „Zavadi pa vladaj“!
Deo I