Srbija postaje Sodom i Gomor

 

„Poštovani gospodine Dimitrijeviću,

 

 pišem Vam iz razloga što veoma cenim Vaš rad i znam da ste iskreni borac za bolju, pošteniju i zdraviju Srbiju. Zovem se M.D. Imam 37 godina i živim u Stalaću.

 

Na televiziji Prva je 14.09.2013. u večernjem terminu (od 22:00) prikazan film "Klip", rediteljke Maje Miloš, za koji je malo reći da je skandalozan. Verujem da ste upoznati sa tim (zlo)delom, čije je snimanje finansiralo i Ministarstvo kulture Republike Srbije.

 

 Film je prepun skarednih scena punih nasilja, psovki, uzimanja kokaina i ostalih stvari koje "krase" srbski film u poslednjih 20-ak godina. Ono čime sam stvarno bio zabezeknut i zgrožen su, zapravo, više nego eksplicitne scene seksa dve maloletne osobe, uključujući i oralni i analni i kakav sve ne. U filmu se jasno vide i polni organi glumaca (nebitno je da li su pravi ili ne). Glavna glumica je u vreme snimanja filma imala samo 15 godina, a ni glavni glumac nije bio puno stariji. I pored svega toga je film prikazan u večernjem terminu sa oznakom "ne za mlađe od 16 godina". Nažalost, svi smo svedoci da za današnju decu odavno ne važi deviza "u devet u krevet", tako da su mnoge nežne dečije duše bile sablažnjene ovim zlom od filma, koji je, NARAVNO, pokupio neke nagrade u Roterdamu i sličnim gradovima, a u Rusiji bio zabranjen.

 

Ja sam uputio prigovor RRA, ali nisam siguran u to da će to telo išta preduzeti, pa sam stoga rešio da se ovim putem obratim Vama, jer sam siguran da ćete Vi znati na koji način mogu da se spreče dalje zloupotrebe nacionalne frekvencije i ovakav atak, na i ovako narušeno duhovno zdravlje našeg zabludelog i napaćenog naroda.

 

S poštovanjem“…

 

Naravno, od žalbe RRA neće biti ništa (iako tamo, na sramotu njegovu i našu, čelniju jedno lice u mantiji, dokazujući da smo toliko duhovno propali da nemamo snage ni za ostavku kao poslednji vid moralnog protesta). Zato sam, a povodom pisma ovog zabrinutog brata u Hristu, rešio da objavim svoj tekst iz majskog broja „Geopolitike“, koji se upravo tiče razloga nametanja filmova punih mraka i satanizma. Znam da to ne može ništa da promeni; ali, isto tako znam da je ćutanje pred takvim zlom sramno i nedostojno ljudskog bića, a kamoli, makar kakvog, pravoslavnog Srbina.                                                                                                

 

+++

 

 

Kada je komunizam došao na vlast u Jugoslaviji (i, naravno, u Srbiji), to se, uprkos lažnim pričama o novom, pravom etičkom kodeksu („Vedra čela i obraza čista,/ poznaje se ko je komunista“) odmah pretvorilo u masovnu svest da je došlo doba svedozvoljenosti u oblasti seksualnog morala. Pevalo se: „Moj kolega, demokratija je, /ljubi curu, ne pitaj čija je“. I još: “Druže Tito, nešto bih te pito/Da l se smije ženiti sa dvije?/ Budi vredan pa oženi sedam!“ Kada se pojavila televizija, na kojoj su mini suknje i gole ženske noge postale jedno od bitnijih sredstava privlačenja publike, pevalo se: “Igra kolo,/ kud pogledaš – svukud golo./ Al ni meni nije krivo/ Na jednu sam namigivo“. Serije poput „Ljubavi na seoski način“ propagirale su izmene tradicionalnog hrišćanskog morala i rušenje vertikalnih vrednosti Srbstva (na jednoj „kuvarici“, tkanini na zidu u kujni, u ovoj seriji mogla se videti praseća glavudža i natpis „U Srbiji se ne posti“). Kako pokazuje studija Radine Vučetić, “Koka – kola socijalizam“, titoizam je, sa svojim liberalizmom u oblasti načina života i  morala, u stvari bio američka verzija komunizma.

 

Ovo, naravno, nije bilo slučajno: Majkl Džouns u knjizi „Libido dominandi/Seksualno oslobađanje i politička kontrola“, ističe da su bezbožničke revolucije  (iza kojih su stajali kabalistički globalisti), od Markiza de Sada do Monike Levinski, “amortizujući“ totalitarnu prisilu u oblasti duhovnosti, kulture i politike,  dopuštale širenje „seksualnih sloboda“ da bi razbile porodicu. Kako je govorio  veliki srbski mislilac,  Marko S. Marković, Novi svetski poredak nije ništa drugo nego „atomizacija čovečanstva“. Zato bez razgradnje porodice konačni ciljevi globalizma ne mogu ni biti postignuti. U velikim narodima Zapada sve je već „odrađeno“: brak i porodica su skoro sasvim uništeni, „gej prava“ su ostvarena, a sad se polako ide na legalizaciju pedofilije i  drugih oblika izopačenosti. To je sastavni deo rata protiv Hrista.

 

Ipak, i uprkos svemu, srbski narod nije  sasvim uništen, i nije izgubio osnovne predstave o moralu. Protivljenje „gej paradiranju“ jedan je od dokaza  za tu činjenicu. Zato je globalistička vrhuška, koja u Srbiji ima svoje gaulajtere, rešila da pritisak poveća do krajnjih granica, da bi se konačno izvršila „promena paradigme“, i da bi Srbstvo kao duhovna i kulturna činjenica konačno iščezlo. Pogledajmo šta nam se, godinama, nameće kao mera i provera našeg medijskog prostora: rialiti šoui sa tolikom količinom skarednosti i bestidnosti kakva se, pre samo dve decenije,recimo, nije mogla ni zamisliti. Tu, baš tu, u svest i podsvest sluđenih građana ove teritorije koja je nekad bila država, ubacuju se ideje o tome da je sve moguće i dopušteno, i da iznad nas nema Boga, ali da postoji Veliki Brat koji nas nadzire svojim kamerama kud god pođemo. Štampa se, uglavnom, pretvorila u najgore tabloidno smeće, a tabloiodi koji se bave domaćim „zvezdama“ objavljuju naslove tipa „/.../Pretukla devojku do smrti/Psovala joj je  mrtvog oca, pa je morala, kaže majka/.../ “Ili: “Poljupci, vaćarenje.../ Demantovala roditelje/ Ipak bila sa oženjenim“. I još: “Jedva spasila ćerku smrti! / Doktori su rekli da joj nema spasa, vračara joj pomogla!/ Godinama se bori sa crnom magijom“. Ili: “Šok intervju/ „Muž i njegovi roditelji uživaju u mojim golim fotkama / Radim da bih živela u luksuzu! Neću da muzem krave na farmi!“ U takvoj atmosferi, lako je postići još jedan bitan cilj globalističke strahovlade: praviti skandale, rušiti institucije i kompromitovati bitne  ličnosti tih institucija. Dovoljno je pogledati kako je izvedena afera sa vladikom zvorničko – tuzlanskim Vaslijem (Kačavendom), bliskom ratnom rukovodstvu Republike Srpske i omrznutom u bošnjačkim krugovima, koje podržava osovina Vašington-Brisel. Episkopa Vasilija su mediji Imperije optužili za homoseksualizam i pustili njegove navodne „porno – snimke“, da bi on, bez prava na odbranu, već bio osuđen i uklonjen pre nego što počne konačno urušavanje srbske slobode s one strane Drine.

 

 U sve gore navedene svrhe, kod nas se koristi i film. Moć slike (o kojoj su pisali i Sveti Oci, govoreći da preko oka sablazan najlakše ulazi u dušu) u Srbiji se upotrebljava za razaranje svega smislenog i vrednog u svetu u kome živimo.  Tako je bilo i za vreme Broza, kada je jeftina komunistička propaganda u filmovima o Neretvi i Sutjesci gutala milijarde dinara državnog novca, dok su „slobodoumni“ filmovi „crnog talasa“ poput „Skupljača perja“ ukazivali na naš prostor kao oblast u kojoj živi  rulja, sklona pijančenju i izgredima. Tako je, naravno, i još više, danas. Dovoljno je, nepristrasnim pogledom, videti samo nekoliko filmova, pa se uveriti u ovo tvrdnju.

 

Kako film u nas služi za preoblikovanje istorije? Godine 2009, potrošeno je pet miliona evra za snimanje  potencijalnog „hita“ pod naslovom „Sveti Georgije ubiva aždahu“, po scenariju Dušana Kovačevića i u režiji Srđana Dragojevića. Vlada Srbije dala je 1,5 miliona evra, a Vlada Republike Srpske 750 hiljada evra za film koje nije zasnovan na istorijskim činjenicama, nego ratove Srba za slobodu, poput Prvog balkanskog i Prvog svetskog, predstavlja kao besmislenu klanicu u čijoj pozadini, opet, caruje nemoral. Po scenaristi filma, njegov deda, Cvetko Kovačević, pričao mu je priču na osnovu koje je delo napravljeno, mada, ponavljamo, nema nijednog istorijskog dokumenta koji priču potvrđuje – a to je da su u Cersku bitku, na zahtev prvopozivaca, poslati invalidi iz Prvog balkanskog rata, jer su u pozadini nasrtali na njihove žene koje su ostale kod kuće. Ono što je, kao intimna drama (Kovačević ju je davno napisao, i često je izvođena u pozorištu),imalo smisla, bačeno je na veliko platno kao jeftina antiratna propaganda („oklevetani rat“, reko bi Crnjanski povodom Krležinih pacifističko – komunističkih paškvila protiv srbskog heroizma u borbi za slobodu). Kritičar Dejan Ognjanović je istakao da je „Sveti Georgije ubiva aždahu“ film koji je „nemušt, nedorečen, iznenađujuće prosečan, bez katarze“, a Srbska napredna stranka i njen predstavnik (sadašnji ministar kulture), Bratislav Petković, istakli su da je reč o krivotvorernju srbske istorije. Uoči stogodišnjica Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata, u kojima je  jedan pravoslavni evropski narod podneo tolike žrtve    zaKrst Časni i Slobodu Zlatnu, trebalo mu  je poručiti, i to na velikom platnu: “Uzalud ste ginuli!“

 

Srđan Dragojević, režiser „Svetog Georgija“, čovek koji ume da zaradi tako što pravi dela po narudžbini (epohe, zar ne ?), napravio je, 2011, i film „Parada“, čiji je cilj bio da se propagiraju „gej prava“ i pokaže kakvi su Srbi, sa svojom „gejofobijom“, divljaci. Prilikom montaže filma, koristio je snimke i sa krvave gej parade u organizaciji režima Tadić-Dačić, oktobra 2010, kada su na beogradskim ulicama, zbog šačice paradera, krv lili i mladi ogorčenici, lišeni budućnosti u tranzicionoj Srbiji, i mladi policajci, koji su morali da brane EU gaulajtera, Vensana Dežera, i ministra za ljudska i manjinska prava, Čiplića, i holandskog propagatora pedofilije, Van Dalena, i šačicu „veselnika“ (gay), koji su, pored zastave „duginih boja“, nosili, skupa sa anarhističkim saveznicima svog egzibicionizma, parolu „Smrt državi“.  Licemerju Dragojevića, koji je počinjao ozbiljno („Lepa sela lepo gore“ su težak, ali istinolik, film), nije se čuditi: on, koji je, pljujući Miloševićevu epohu, u Miloševićevoj epohi snimio „Rane“, i 1998. u intervjuu „Svetigori“ žalio nad sudbinom srbske omladine, nazivajući njihove roditelje Judama koji su izdali svoju decu, kasnije se učlanio u SPS i jedan je od najviđenijih saboraca Ivice Dačića. Money makes the world goes round...

 

Značaj filmova poput ovih je, između ostalog, razumljiv kad se shvati da im je jedan od ključnih ciljeva predstavljanje Srbije u svetlu (mraku?) poželjnom sa globalističke tačke gledišta neprijatelja ovog naroda. Holivud ima na desetine filmova u kojima su Srbi zločinci i ubice, poput   Rusa nekad. A kad se pojave „umetnička dela“ poput „Srbskog filma“ Srđana Spasojevića (scenario je, pored njega, pisao i Aleksandar Radivojević), i kad takvi filmovi počnu da se prikazuju prvo u SAD (14. marta 2010, „Srbski film“ prikazan je u Ostinu, u zemlji čija vrhuška „voli“ Srbe više od drugih naroda), pa na svetskim festivalima (mada u Londonu i San Sebastijanu nije, jer je i za njih bilo previše),onda je jasno da iza svega stoji namera. Ovaj vizuelni satanizam, u kome glavne uloge igraju nekoliki srbski glumci - nesrećnici (nesrećni jer nisu sreli Hrista, Boga po Čijem su obličju sazdani radi života, slobode i ljubavi) prikazuje sumanutog režisera koji namami bivšeg porno – glumca da snima tobož umetnički film u kome, pored orgijanja, ima i kanibalizma, nekrofilije, ubijanja i svega onoga u čemu đavo uživa, nudeći to Srbima. Režiser ubeđuje glumca da će takvo ponašanje svetu dokazati da su Srbi živi, i da je sve  umetnost. Jedna od ključnih scena je ona u kojoj krv učesnika u ludilu škropi sliku Kosovske večere. Zavet je poništen, Hristos je proteran, Srbija služi đavolu, poručuje režiser koji, naravno, svoje „umetničko delo“ nije nazvao „Hrvatski film“ ili  „Bošnjački film“, nego onako kako su to očekivali meštri srbocida, oni na Zapadu.

 

 Svemu se pridružio i famozni „Klip“, za koji je scenario pisala i režirala ga Maja Miloš, i  u čijem finansiranju je, od naših poreskih para, učestvovalo i bivše Ministarstvo kulture. Film se pojavio 2012. godine i osvojio prvu nagradu na festivalu „Tigar“ u Roterdamu (u „najnaprednijoj“ EU „pedofilofilskoj“ zemlji, Holandiji). U Rusiji je bio zabranjen za prikazivanje, da bi ga ipak prometnuli na festivalima u Moskvi i Sankt Peterburgu, braneći (a šta bi drugo?) „umetničke slobode“. Režiserka se ogradila tvrdeći da su u ovom porno-filmu, maskiranom u „umetnost“, korišćeni veštački polni organi, i da maloletnici nisu učestvovali u snimanju porno-scena. A priča je, naravno, baš onakva kakvom je žele tamo gde nas „vole“: šesnaestogodišnja devojčica, Jasna, čiji je otac težak bolesnik, pije, drogira se i orgija, snimajući sve to mobilnim telefonom. Mlada Srbija je, po Maji Miloš,  opterećena drogom, alkoholom i oralnim seksom, i to je sve što ima da ponudi svetu.   

 

Poznati filosof Pol Virilio ističe da reč „opscen“ izvorno znači „zloslutan“, i da opsednutost golim seksom u jednom društvu ne znači ništa drugo nego blizinu smrti i uništenja tog društva. Ako znamo da je čuveni član Saveta za međunarodne odnose klana Rokfeler, Dejvid Gompert, još 1994. rekao da srbski virus u Evropi treba da bude izbrisan, i ako znamo da su njegovi idejni preci, poput Hitlera, govorili da narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav, onda nam je sasvim jasno da su filmovi koji ponižavaju i sramote ovu zemlju i njene građane, a koji se snimaju od novca ove zemlje i njenih građana, uvod u  novi srbocid koji nam se sprema u paklenim kuhinjama Novog poretka. Snažne države, koje misle o svojoj budućnosti, poput Rusije i Kine, snimaju sasvim druge filmove – ljudske, rodoljubive, uzdižuće, čak i kada su tragični - katarzične; nama se, ovde i sada,čak i kroz domaće filmove, poručuje da smo rulja dostojna uništenja.

 

 Ali, naravno, „ne reče Ture: ako Bog da“. O našoj sudbni odlučuje Bog Pravde, o Kome peva naša himna, Koji je u isto vreme i Bog Milosti, Hristos, s Čijim su imenom na usnama ginuli naši preci od Kosova 1389. do Kosova 1912. i 1999. godine. Pred Njim, zbog grehova  svojih, treba da se pokajemo, vraćajući se i sebi, da nas,kako reče Vladika Nikolaj, „ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“. To pokajanje neophodno je i svima koji su, ovako ili onako, doprineli ruženju i potapanju u blato svog naroda. Bude li pokajanja,biće i spasenja. A zloumislitelji srbocida suočiće se sa onom narodnom: “Žari,pali, udbinski dizdare, / red će doći i na tvoju kulu“.