Progon ćirilice i srbskog jezika

Poznato je da Austrijanci u Srbiji vrše denacionalizaciju, što je jedan od najzločinačkijih i najneobičnijih poduhvata u ovom ratu. Tako se pravoslavna vera suzbija na veoma nasilan, ponekad veoma sraman i najneskriveniji način, u korist katoličke vere, čime se do izvesne mere objašnjava zašto je papa smatrao da treba oprezno da ćuti o Srbima u svojoj noti zaraćenim stranama.

Centar Beograda za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu

I nacionalni jezik izložen je progonu, kao i vera. Ćirilsko pismo je strogo zabranjeno, pošto se smatra jednom od odlika srbskog jezika.

U gradovima su imena ulica prepisana na latinicu. Ovi progoni proširuju se, uostalom, i na nacionalnu književnost.

Svuda su zaplenjene zbirke narodnih pesama, a za one koji ih skrivaju predviđene su stroge kazne.

Novo pismo na raskrsnici, pripadnici Zagrebačkog korpusa kod Šapca 1914. godine

Pošto u tim pesmama nema ničeg protiv Austrije i pošto pričaju samo o borbi Srba protiv Turaka, jasno je da su zabranjene sa jednim jedinim ciljem, ciljem uništavanja svih ispoljavanja srbskog nacionalnog duha; zabranjena su i pesnička dela B. Radičevića i J. Jovanovića Zmaja, mađarskih podanika, čije su se pesme tokom više od pola veka slobodno širile među Srbima u Austro-Ugarskoj; ta dela prokažena su samo zato što su napisana na srbskom jeziku.

Prevod bugarske naredbe o uništavanju srbskih knjiga

Bugarska krštenica za Srbe (Uvećaj)

Bugari idu čak i dalje nego Austrijanci u toj borbi protiv nacionalnog jezika; spaljuju srpske knjige i rukopise, ne štedeći čak ni crkvene i sudske knjige i spise.

Bugarski ministar za trgovinu uneo je malu izmenu u te vandalske mere naređujući da se ubuduće srpske knjige i srbski rukopisi dopremaju u narodnu štampariju u Sofiji da bi tamo bili pretvarani u papirnu kašu.

Bugari su sa nerazumnim besom razrušili i istorijske spomenike Srbije koje je i turska osvajačka vlast poštovala.

U crkvama i manastirima su uklonjeni svi natpisi u kojima se pominju srbski vladari. Bugari su otišli dotle da teraju Srbe da završno -ić u svojim prezimenima zamenjuju sa -ov, što je odlika bugarskih prezimena.

Izvor: Guillaume Apollinaire - „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature" , Paris, Mercure de France, "Echos", 16. octobre 1917. (Prevod sa francuskog: Vera Ilijin)

Beleška o autoru

Gijom Apoliner (Rim 26. avgust 1880. - Pariz 9. novembar 1918), je legendarni i kontroverzni francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Pravo ime mu je Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki.

Pohađao je elitne škole na Azurnoj obali. Učesnik je svih pokreta avangarde, pošto se se nakon završetka školovanja uputio u Pariz, gde postaje ugledni član boemske zajednice na Monparnasu.

Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol" i posthumno objavljeni „Kaligrami") , a takođe i kao autor romana „Jedanaest hiljada buzdovana" i „Iskustva mladog Don Žuana".

Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i ranjen je u glavu.

Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.