Bezumna je vlast koja misli da će doneti dobro čineći nasilje

Vladika Budimljansko-Nikšićki Joanikije govori za Pravoslavie.ru o izuzetnom poštovanju blagovernog kneza Aleksandra Nevskog i Carskih strastotrpaca, o rusko-srbskim vezama u toku mnogih vekova, o značaju i važnosti jedinstva slovenskih naroda, o raskolima i situaciji u Ukrajini kao o velikom duhovnom iskušenju.

«Naša veza s Rusijom je izuzetan Božiji Promisao»

Vladiko, često dolazite u Rusiju, u poslednje vreme ste nekoliko puta gostovali u Sankt-Peterburgu koji je povezan s imenima poznatih ličnosti Srpske Crkve i srbskog naroda. Recite nam nešto o ovim vezama.

– Kad neko doputuje u Peterburg, posebno ako je to sveštenoslužitelj iz Crne Gore, on će pre svega posetiti najznačajnije ruske svetinje u Petrogradu, počevši od Aleksandro-Nevske lavre, manastira Svetog Jovana i mnoštva drugih svetih mesta, sve do Nikoljske pomorske crkve u Kronštatu.

A šta je za nas, Srbe iz bilo kog kraja naše otadžbine, posebno važno? Za nas je izuzetno važna činjenica da je u Aleksandro-Nevskoj lavri, u staroj Blagoveštenjskoj crkvi sahranjen poslednji Srbski patrijarh iz vremena turske vladavine – Vasilije (Jovanović-Brkić).

Kad je bio proteran i lišen prestola, tražio je pomoć od Rusije u nadi da će zahvaljujući Ruskoj Crkvi uspeti da obnovi Srpsku Patrijaršiju i da se vrati svojoj pastvi. Nažalost, tome nije bilo suđeno da se ostvari, već je u Sankt-Peterburgu našao svoje poslednje upokojenje – zajedno sa Crnogorskim mitropolitom Vasilijem (Petrovićem), koji mu je bio odan.

Dvojica velikih Vasilija – jedan patrijarh, a drugi Crnogorski mitropolit – dvojica velikih boraca za spasenje Pravoslavlja i za spasenje jedinstva naše Crkve, počivaju zajedno u Aleksandro-Nevskoj lavri.

A pored njih je i grof Sava Vladislavić koji je kod nas dugo vremena bio praktično nepoznat, ali je odigrao važnu ulogu u istoriji ruske državnosti. Bio je jedan od glavnih saboraca cara Petra Velikog.

I kod nas se za njega saznalo više kad je naš divni pesnik Jovan Dučić napisao divnu monografiju o njemu. Ovaj ruski državni pregalac srbskog porekla takođe je obreo svoj večni mir pod svodovima Aleksandro-Nevske lavre. Ovde počiva i general Miloradović – heroj iz rata protiv Napoleona, saborac Kutuzova, i naravno, veliki Srbin.

Ponosimo se time što su i grof Sava Vladislavić i nekoliko Miloradovića ušli u rusku istoriju. Ove istorijske ličnosti su u vreme turskog ropstva povezivale naš narod s Rusijom. Davale su nadu i snagu našem narodu da se bori za oslobođenje od osmanske vladavine.

Očigledno, postojao je poseban Božiji Promisao u tome što smo u tim teškim godinama turskog jarma posebno održavali vezu s carskom Rusijom i s Ruskom Pravoslavnom Crkvom.

Kad smo već započeli razgovor od Aleksandro-Nevske lavre, želeo bih da se dotaknemo i teme poštovanja svetog kneza Aleksandra kod Srba. Poznato je da ovaj ruski svetac uživa veliku ljubav u Srbiji, ali se u vašoj eparhiji posebno poštuje. To je veoma zanimljiva priča. Kako je došlo do toga da srbsko pleme koje živi veoma daleko od Rusije poštuje Aleksandra kao svog nebeskog pokrovitelja?

– Sveti Aleksandar je veoma poštovan i kao istaknuta istorijska ličnost i kao čovek Božiji kod svih pravoslavnih naroda, a posebno kod Slovena.

Ali srbsko pleme Vasojevića koje živi na teritoriji naše eparhije zaista ga smatra svojim nebeskim zaštitnikom i pokroviteljem. Ovo izuzetno poštovanje počelo je sredinom XVII veka kad je upravo na dan sećanja na svetog Aleksandra Nevskog Bog darovao pobedu Vasojevićima u borbi protiv tuđinaca – Turaka i Klimenata, koji su ugnjetavali i pljačkali srbska plemena u okolnim brdima.

U skladu sa sačuvanim predanjem, u XVII veku su bile dve slične bitke, koje su se desile na dan Aleksandra Nevskog, i u obema su Srbi izvojevali pobedu. Govori se i o tome da se naš narod uoči bitke zakleo svetom knezu Aleksandru Nevskom, da mu se molio kao nebeskom zastupniku, molio je da zaštiti njihovo pleme i da ohrabri junake koji su se borili. A u slučaju pobede dali su reč da će slaviti ovog sveca kao svog pokrovitelja u svim potonjim vremenima. Idući u smrtni boj Srbi su pevali pesmu, koju njihovi potomci pevaju i danas:

Pomozi nam, Bože,

i sveti Lesandro!

Ako nam budeš sveti pomoćnik,

slavićemo te doveka.

S ovom pesmom su krenuli u boj i pobedili.

U vreme komunizma sve ovo je pomalo palo u zaborav, ali je 1990-ih godina počela duhovna obnova i tradicija je očvrsla. Restaurirana je crkva koju je sagradio vojvoda Vaso i ponovo je počelo poštovnje svetog Aleksandra Nevskog u ovom kraju.  

Ime strastotrpca cara Nikolaja takođe ima poseban značaj za sve Srbe, a povezano je i s našom eparhijom. U kojoj meri se poštuje sećanje na Romanove?

– Svi balkanski i drugi pravoslavni narodi su za vreme turskog jarma bili pod zaštitom ruskih careva. Treba videti hramove koji su bili podignuti uz rusku pomoć od Palestine do našeg Nikšića!

Doprinos ruskih careva očuvanju Pravoslavlja je veoma velik, ali Srbi posebno poštuju cara Nikolaja. On je štitio naš narod za vreme Prvog svetskog rata. Bio je glavna ličnost koja je nadahnula naš narod na vojno udruživanje kako bi pružio dostojan otpor austrougarskoj sili. Sam vojni savez između Srbije i Crne Gore tada je bio potvrđen uz podršku Rusije, s izvesnim garancijama koje je Rusija dala.

Kad je Austrougarska okupirala Srbiju car Nikolaj se lično umešao u ove događaje i postavio je saveznicima uslov: ako pod hitno ne pruže pomoć i ne ispune svoja obećanja u pogledu Srba, raskinuće odnose s njima. To je imalo velikog značaja.

Naravno, zahvalni smo i drugim narodima koji su nam pomogli u tom trenutku, ali srbski narod nikad neće zaboraviti da se Rusija tada zbog nas našla na ozbiljnim iskušenjima i kad se u njoj desila revolucija i kad je car bio ubijen, srbski narod je to doživeo kao sopstvenu tragediju.

Posebna je priča koliko je ruska pomoć vekovima bila značajna za nas – Srbiju i Crnu Goru. Donedavno najlepši hram u našoj eparhiji – hram Svetitelja Vasilija Ostroškog u Nikšiću – sagrađen je uz pomoć Rusa. U njegovoj izgradnji učestvovala su dvojica ruskih careva. Aleksandar III je dao sredstva za početak izgradnje, a hram je završen za vreme cara Nikolaja II. Zato poštujemo Romanove kao naše ktitore i posebno obeležavamo dan crkvenog sećanja na njih, 17. jul. Proslavljamo sve Carske strastotrpce ovog dana i molitveno pominjemo sve Romanove.

Ovog leta je u Beogradu u hramu Svetog Save održana lepa izložba posvećena dinastiji Romanov. Tada je u gradu bilo izuzetno vruće, ali se bez obzira na to na izložbi okupilo mnogo posetilaca. Kakav značaj imaju, po vašem mišljenju, ovakve manifestacije, susreti, prezentacije, izložbe i događaji, koji osvežavaju sećanje o dinastiji Romanov i ruskoj carskoj porodici?

– Ako se ima u vidu koliko snažno osećamo bliskost s Rusima u duhovnom i kulturnom smislu, može se reći da ovakvih manifestacija nema tako mnogo. Treba da ih bude mnogo više.

Desila nam se tragedija koja je trajala od Oktobarske revolucije do nedavno: skoro 100 godina su veze između Srba i Rusa bile praktično prekinute.

Pre svega ih je prekinuo komunizam. Naš kralj Aleksandar Karađorđević upravo zbog ubistva cara Nikolaja i njegove porodice dugo vremena nije hteo da uspostavlja diplomatske odnose sa SSSR-om – to je objašnjivo, ali je samo po sebi ovakvo stanje bilo na štetu naših odnosa.

Ubrzo posle završetka Drugog svetskog rata Tito se posvađao sa Staljinom i počeo je da vodi očigledno prozapadnu politiku. Zanimljivo je da je naš narod ovo upravo tako doživeo: niko to nije protumači da se Tito distancirao od vašeg boljševizma i komunizma, svi su to shvatili kao udaljavanje naše vlasti od Pravoslavlja.

To je bio pravi paradoks. U Sovjetskoj Rusiji komunizam je tada bio na vrhuncu moći, a naš narod to nije osećao, nije znao šta se dešavalo tamo – u Sovjetskom Savezu. Narod je i dalje Rusiju doživljavao kao pravoslavnu velesilu.

Zbog svih ovih tragičnih okolnosti sve naše veze su do nedavno bile svedene na minimum.

«Bezumna je vlast koja misli da može doneti dobro svojoj zemlji čineći nasilje»

– Kako vi lično ocenjujete savremeno stanje pravoslavnog sveta, pre svega slovenskog? Vekovima smo se osećali kao jedna celina – i Srbi, i Rusi, a da ne govorimo o narodima koji su nam bliži po krvi. A sad se suočavamo s činjenicom sve većih podela. Naša bratska ljubav je pod velikim znakom pitanja. Deli nas sve više granica. To se odlično vidi na sudbini bivše Jugoslavije. U Ukrajini se sad vodi pravi žestoki rat između braće. Zašto nam se to dešava i kako da prevladamo ova iskušenja?

– Mislim da Crkva ovde može da odigra ogromnu ulogu i vlasti u našim zemljama bi trebalo da čuju njen glas.

Sad najteži problem vidim u Ukrajini. To ne znači da nema problema i na drugim mestima slovenskog sveta, prosto tamo još nisu dostigli fazu eskalacije. Ono što se dešava u Ukrajini moglo se očekivati, zato što je u Ukrajini izvršen pokušaj promene samosvesti, narodnog samoidentiteta.

Ovo «ukrajinstvo» je veštački forsirano. Koliko znam, i danas mnogi Ukrajinci govore na čistom ruskom jeziku i osećaju se kao organski deo ruskog naroda, a posebno snažno se osećaju kao deo Ruske Crkve. I sadašnja ukrajinska vlast treba da poštuje ovu činjenicu.

A onaj deo ukrajinskih građana koji se ne oseća kao deo ruskog naroda, koji ne govori ruski, prirodno, ima na to puno pravo. Ako oni imaju takav duhovni temelj, niko u Rusiji nema ništa protiv toga.

Strašno je to što ljudi koji žive vekovima u svojoj zemlji trpe progone i diskriminaciju vlasti zbog svog jezika, vere i nacionalne samosvesti. bezumna je vlast koja misli da može doneti dobro svojoj zemlji čineći nasilje i pokušavajući da promeni samosvest naroda. To je udarac po slobodi, neprikosnovenosti ličnosti, po osnovama ljudskih vrednosti.

Zato je sukob i poprimio tako radikalne oblike i plašim se da to neće lako i brzo prestati. Današnja vlast u Ukrajini misli da uz pomoć Zapada može da ostvari zamišljeni bezumni projekat. Ali, on se ne može ostvariti! Ništa dobro iz toga neće proizaći.

Treba razgovarati s narodom, treba čuti njegov glas, poštovati slobodu ličnosti, slobodu svakog čoveka. Dok žele da idu putem nasilja ne može biti ničeg dobrog.

Koliko znam, čitave oblasti su pružile snažan i odlučan otpor ovom bezumnom projektu. Mislim da će biti otpora i u drugim oblastima. Sad treba da se molimo Bogu za to da odgovorni ljudi i vlasti u Ukrajini što je moguće pre odlože oružje i sednu za pregovrački sto. Samo tako se može naći rešenje.

Veoma je žalosno što pati toliko nevinih ljudi, što su ljudi postradali bukvalno ni zbog čega, što se prolila ljudska krv zbog ovog bezumnog projekta. To je veoma opasno.

Nešto slično se dešava u Crnoj Gori, samo s tom razlikom što zasad nema oružanog otpora. Međutim, i ovde se kod nas realizuje projekat veštačke izmene samosvesti.

Imamo posla s protivprirodnom situacijom. U crnogorskom parlamentu i u organima vlasti protiv volje naroda se donose neke odluke koje su veoma opasne, veoma ozbiljne i rizične. Pritom naše vlasti znaju da ove odluke protivreče mišljenju većine. I svejedno ih nasilno sprovode, vrše pritisak.

Odluka o pridruživanju sankcijama prema Rusiji je protiv narodne volje. Odluka o ulasku u NATO je protiv narodne volje. To je svima poznato – to pre svega pokazuju njihova sopstvena ispitivanja javnog mnjenja. Ali i dalje to sprovode. To ništa dobro ne može doneti Crnoj Gori.

«Najopasnija je pomračenost na duhovnom nivou»

U Ukrajini postoji veoma veliki problem – to su raskolnici, koje predvodi raščinjeni Denisenko, koji je izopšten iz Crkve. Kad je u prvi plan dospela vojna retorika ovaj stari pustolov je počeo da učestvuje u njoj na najaktivniji način. Jednostavnije, rečeno, aktivno vrši «pi-ar». Ako zdrav čovek pogleda takve stvari sa strane, sve izgleda kao neka globalna šizofrenija. Šta očekuje ljude koji se nazivaju pravoslavnim hrišćanima i koji idu za ovakvim lažnim pastirima? Kakve duhovne posledice sve ovo može imati po ljudske duše, koje u tome možda i nesvesno učestvuju?

– Ovaj raskol u Ukrajini je najopasnija stvar. Najopasnija je pomračenost na duhovnom nivou.

Kad se proliva krv i vodi informacioni rat protiv Rusije raskolnici u tome vide šansu da privuku na svoju stranu što je moguće više ljudi. Kad bi počeli da koriste normalne argumente, kad bi vodili dijalog i mogli da govore mirno, bilo bi očigledno da nema nikakvog povoda za ovaj raskol. I sve manje ljudi bi mu se pridruživalo.

Međutim, raskoli se pojavljuju upravo tamo gde postoje motivi koji su povezani s najnižim ljudskim strastima. U suštini, to nisu religiozni motivi. Na primer, samoljublje, egoizm ili izvesni nacionalizam i šovinizam. Ako ovi motivi prevagnu nad religioznim, desiće se tragedija.

Bio sam začuđen kad sam saznao da je ovaj raskolnik Denisenko lično otišao u SAD da traži oružje za Ukrajinu, za ubijanje sopstvenog naroda. Bilo je prosto strašno videti ovog čoveka na glavnom trgu u Kijevu u kampanji svih onih poslenika koji su doneli veliko zlo samoj Ukrajini, onih koji su izazvali sukobe i krvoproliće. Ovaj nesrećni raskolnik se u suštini bogati na nesreći svog naroda.

Normalan čovek može samo da žali zbog toga do kojeg stepena pomračenosti je došao čovek koji je nekad bio episkop.

Na šta su pozvani pastiri Božiji za vreme sličnih iskušenja i potresa?

– Dobro se sećam reči našeg blaženopočivšeg patrijarha Pavla koji je bio poglavar naše Crkve u vreme strašnih iskušenja, kad se na celoj teritoriji naše otadžbine vodio građanski rat, kad se raspadala država Uvek je govorio o miru, ali na neki svoj poetski način. Uvek je pozivao da se ne izaziva krvoproliće, ali je isticao da narod treba da brani svoje domove.

Kad je naša otadžbina bila podvrgnuta agresiji i bombardovanju, on se molio i za vojsku, i za narod, ali je uvek govorio o miru i uvek je pozivao sve na pomirenje, pokajanje. Treba da se sećamo njegovih izuzetno snažnih reči.

Svakodnevno je služio Liturgiju, molio se i nosio je mir u svom srcu. I samim tim je izazivao čuđenje mnogih neprijatelja srbskog naroda. Zanimljivo je da u vreme kad se protiv našeg naroda i otadžbine vodio informacioni rat, niko nijednu reč patrijarha Pavla nije mogao da istrgne iz konteksta i da je zloupotrebi.

To se desilo zbog dva razloga. Kao prvo, zato što se uvek držao Jevanđelja kad je govorio, a kao drugo – svi su znali njegov karakter, kakav je on kao ličnost. Svima je svetleo svojim primerom i snažno je uticao na naš narod, i na arhijereje, pa čak i na naše neprijatelje.

S njim se desilo po reči Jevanđelja: ne može se sakriti grad koji stoji na vrhu gore. Gospod ga je postavio u najteže vreme kao sveću koja gori kako bi svetleo svima.

Mislim da je to najbolje što možemo da učinimo, posebno kad se radi o sukobu među braćom. Na sve ono što se sad dešava u Ukrajini ne mogu da gledam drugačije nego kao na svađu među braćom, koja može da dovede do još tragičnijih posledica nego što je sukob između različitih naroda.

S episkopom Budimljansko-Nikšićkim Joanikijem (Mićovićem) razgovor je vodio jeromonah Ignjatije (Šestakov)

Sa ruskog Marina Todić