Tragična sudbina velikih ruskih pesnika (8.)

 „Čovek nije ono što su od njega napravili vreme,  ljudi i događaji,  nego ono što je on sam od sebe sazdao.“

Legendarni  ruski pesnik  koji je preminuo u utorak,  1. juna  2010, sahranjen je petatk,   4. juna, na Novodevičjem groblju u Moskvi. U prepodnevnim satima u Centralnom domu književnika održana je komemoracija  velikom ruskom pesniku. Hiljade ljudi je došlo da se oprosti  s njim,  među kojima su bili i specijalni izaslanik  predsednika  Ruske Federacije za međunarodnu kulturnu saradnju  Mihail Šidkoj, pisac Vladimir Vojnovič, direktorka Muzeja likovnih umetnosti „Puškin“ Irina Antonova, kolege pesnici:  Jevgenije Jevtušenko, Oljesja Nikolajeva, Vladimir Višnjevski, Jurij Kublanovski, Anderj Dementjev, Jevgenije Rejn, reditelji Oljeg Tabakov i Mark Zaharov, rukovodilac Ruske štampe Mihail Seslavinski i mnogi drugi.

Andrej Andrejevič Voznesenski  rođen je 12. maja 1933. g.  u Moskvi,  a sa 14. g.  je poslao svoje stihove Borisu Pasternaku koji ga  je posle toga pozvao u goste,  i taj događaj je opedelio ceo njgov život.  

Godine 1957.   završava  Moskovski arhitektonski fakultet i to obeležava stihovima:

„Zbogom arhitekturo! Plamsajte široko govedranici u amur stilu i rajkomi u rokoko.”

Hruščov:  „Uzmite svoj pasoš  i van iz zemlje,  gospodine  Voznesnski“!

Počeo  je da objavljuje 1958, a oficijelna književna kritika ga nije prihvatila. Na sasatnku sa stvralačkom inteligencijiom u Kremlju 1963.  g.  tadašnji gensek Nikita Sergejevič Hruščov svoju  oštru kritku koju mu je uputio završio je naredbom:

„Pokupite svoj pasoš  i idite van,  gospodine Voznesenski!”

Međitim,  i za vreme  privremene nemisloti u koju je dospeo,  njegove pesničke zbirke  su izdavane u velikom tiražu. Godine 1960. on čita svoje pesme u Parizu i Minhenu,  a pored Francuske putuje  u Italiju i druge zapadne zemlje,  a utiske sa tih putovanja je sročio u stihovima.

Pesnička zbirka „Antimiri” izlazi mu 1964,  a dve godine kasnije „Ahilovo srce”,  zatim 1970.  „Senka zvuka“  onda slede pesničke knjige:  „Pogled“ (1972),   „Pusti pticu“ (1974.), „Hrastiov list violončela“ (1975.),  „Vitražnih   dela  mjastor“ (1976.),  „Sablazni“  (1979.). Te godine učestvuje i u pripremanju samizdatskog  almanaha „Metropol”. 

Početkom osamdesetih ogleda se i u prozi startujući sa povešću “O” (1982. ),   i nastavlja sa „Poslovođama  duha. Prozna i pesnička dela“ (1984.),  „Roa. Stihovi i proza“ (1987.). 

Godine 1990.   izlazi iz štampe „Aksioma samotraga“,  a godinu dana kasnije „Rossiя. Poezija“.

Po stihovima Voznesenskog  Ljubimov je u pozorištu na Taganki uradio predstavu „Antimiri“,  dok je Aleksej Ribnikov je komponovao  rok-operu „Junona i Avos“, koju je Mark  Zaharov   postavio na scenu „Lenkoma“  i  još uvek je  na repertoaru.  Rodion Ščedrin je komponovao muzičko delo „Poetorija“.

Voznesenski je poznat i po tome što je eskperimentisao u oblasti umetnilke forme,  stvarajući tzv „videome“ u kojima su stihovi grupisani zajedno sa crtežima,  fotografijama,  slovnim kompoicijama,  tekst je raspoređen u  unapred datim formama,  kao na primer   ciklus „Raspeće“  u obliku krsta.

Pri kraju života Voznesneski je bio teško oboleo  pretrpivši dve operacije. Poslednji put se u javosti pojavio 25. janura na uručenju nagrade „Trijumf“ u muzeju „Puškin“. Za zbirku pesama „Vitražnih dela majstor“. 

Vozneseneski je  1978.  dobio Državnu nagradu SSSR-a,  izdatu dve godine  ranije, počasni je član desetak akademija među kojima i Ruske akademije obrazovanja (od 1993.),  Američke akademije   književnosti i umetnosti,  Bavarske akademije  umetnosti, Pariske akademije „Braća Gonkur“,  Evropske akademije  poezije.

Svojim prijateljem  su ga smatrali  Sartr,  Hajdeger, Pikaso,  a pesme mu je na engleski  prevodio Robert Kenedi.

Kad su mu izražavali  zabrinutost  povodom njegove  teške bolesti,  on je stoički samo odmahivao rukom govoreći:

„Nije to ništa,  Puškin se držao do poslednje,  samrtne ure,  a Pasternak do posldenjeg meseca.  Ja sam u relativnom komforu,  ne opterećuju  me, hvala Bogu,  odnosi sa carem,  pa nema ništa da se razjašnjava…”

O svom stvaralaštvu pesnik je govorio:

„Od svih svojih faza i perioda najviše volim drugu polovinu sedamdesetih  i možda ponešto iz poznih devedesetih,  a sve osatlo je čista avangarda,  bez brige o tome šta će ko reći.”

Svoje životno doba popularni ruski poeta nikad nije uzimao ozbiljno,  a znao je da kaže: kad je napunio 70. godinu , prestao je da misli koliko je preživeo  i koliko mu je još ostalo  od života, „jer čovek – nije ono što su od njega napravili vreme,  ljudi i događaji, nego ono što je on sam od sebe sazdao“.


Branko Rakočević