U Hagu sam branio istinu, Srbiju i svoj život

Posle tačno deset godina i deset meseci provedenih u zatvoru u Sheveningenu, a nakon odluke Međunarodnog suda za ratne zločine da se prihvati njegov zahtev za uslovni otpust, general Vladimir Lazarević vratio se sredinom prethodne sedmice u Srbiju i Niš. Lazarević je bio optužen, zajedno sa srbskim generalima Nebojšom Pavkovićem, Sretenom Lukićem i Vlastimirom Đorđevićem, za komandnu odgovornost i za navodno sklapanje zajedničkog poduhvata za proterivanje Albanaca s Kosova i Metohije. Bio je osuđen na 15 godina zatvora, ali je posle razmatranje njegove i žalbe njegovih branilaca na ovu presudu kazna smanjena za godinu dana.

S legendarnim komandantom Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije u periodu agresije NATO-a na SRJ i Srbiju 1999. godine, a kasnije i komandantom Treće armije VJ, zahvaljujući jednom od njegovih branilaca u Hagu, advokatu iz Niša Milanu Petroviću, kratko smo razgovarali, na niškom aerodromu, gde mu je priređen veličanstven doček po njegovom povratku u domovinu. Vladimir Lazarević nam je rekao „da ne zna zašto je izgubio deset dragocenih godina”, posebno ističući „da je ipak uspeo da pretekne haško gubilište”. Za naš list ovaj haški osuđenik istakao je da, bez obzira na to što je imao izuzetno teške periode zbog bolesti, nijednog trenutka nije razmišljao ni o čemu drugom nego o pobedi nad neistinama i o tome da mora sve da izdrži:

– Sve ovo vreme tokom poslednjih bezmalo 11 godina, jer će narednog februara 2016. biti baš toliko od kada sam se dobrovoljno predao posle objavljene optužnice protiv mene, borio sam se samo za istinu, za Srbiju i svoj život.

Kasnije, obraćajući se novinarima i okupljenim građanima, general Vladimir Lazarević je dodao:

– Stajao sam uspravno pred haškim sudijama, tužiocima i njihovim pomagačima. Stajao sam uspravno, visoko uzdignute glave i pred svojim drugovima i saborcima, pred pravdom i istinom, smeran pred Bogom i svim poginulim saborcima, pred svim poginulim i umorenim nevinim žrtvama tog prokletog rata. Misleći neprestano na sve one koji su stradali, ali i na sve koji su uspeli da prežive kosmetsku golgotu, izborio sam opstanak. I reći ću – bilo i ne ponovilo se. Naravno, i ne zaboravilo se.

Ispričao je general Lazarević i da je bio rešen da po svaku cenu odbrani istinu o Srbiji i Kosovu i Metohiji:

– Osnovna stvar koju sam nosio u duši je da odbranim svoju i čast Srbije, da se izborim da istina pobedi neistinu. Meni su stalno na umu bili neprolazni, viševekovni i višemilenijumski vrednosni sudovi poput pravde i istine i poput prava, pravde i časti. Znate šta, možete lagati sve ljude neko vreme, možete lagati neke ljude sve vreme… Ali, ne možete lagati i zamajavati sve ljude i svo vreme. Do vrednosnog suda poteklog iz srbskog naroda čast se ne može nikako oduzeti, može se jedino izgubiti i do same Biblije. Zato i kažem neka naša snaga uvek bude u zakonu pravde.

Govoreći o tome za šta je osuđen komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije u vreme agresije NATO-a na SR Jugoslaviju i Srbiju, rekao je:

– Ja sam bio vojnik i ostao sam vojnik. U vreme NATO agresije bio sam načelnik štaba, potom komandant Prištinskog korpusa. Bio sam pod vojničkom zakletvom i normalno je bilo da stanem u odbranu svoje zemlje, što bi i svaki časni vojnik i starešina učinio. Ponoviću da nisam osuđen zato što sam prekršio pravila i običaje ratovanja, nisam osuđen ni za jedno nedelo – ni svoje, ni svojih saboraca. Znajući da je proces protiv mene bio velima borbe istine protiv laži i da je sve unapred bilo montirano, ubedio sam sebe da moram izdržati i stalno sam to u sebi ponavljao. I uspeo sam. Javnost verovatno zna, ali treba reći da mi je presuda izrečena jer sam navodno pomagao trojici optuženih iz mog predmeta zbog poterivanja albanskog stanovništva iz južne srpske pokrajine. I to bez ikakvih materijalnih ili bilo kojih drugih dokaza. Nešto ipak ovde moram posebno da kažem: ja nisam osuđen za proterivanje više stotina hiljada Srba i drugih nealbanaca koji su procentualno u mnogo većem broju od svojih komšija Albanaca ostali bez svojih kuća i domova i koji se ni do danas, a prošlo je već 16 godina od sramne NATO agresije na našu zemlju i njihovog „Milosrdnog anđela” sa uranijumskim bombama i od terorističke pobune na Kosovu i Metohiji, nisu vratili na svoja vekovna ognjišta.

Istakavši da je verovao da će doći dan kada će istina morati da pobedi, general Vladimir Lazarević je posebno rekao da je sve vreme boravka u zatvoru osećao da nije sam:

– Podrška koju sam ja imao od porodice bila je izuzetno velika i neprocenjiva. Ali, reći ću da sam neizmerno zahvalan svima koji su mi pomogli i na bilo koji način bili deo moje odbrane svojim direktnim suočavanjem sa haškim deliocima pravde ili danonoćnim radom na pripremi neoborivih materijalnih dokaza i dokumenata koji su pokazali i dokazali da sam nevin. Veliku zahvalnost dugujem i onima koji se nisu štedeli tokom izrada analiza i ekspertiza i u svakom trenutku bili bezgranično spremni kao deo moje odbrane. Naravno, veliku pomoć i podršku imao sam od svih državnih organa i svih vlada Srbije od 2005. godine naovamo tokom perioda mog boravka u Hagu i svima koji su nastojali da mi pruže pomoć shodno uslovima i mogućnostima pre svega u smislu mog životnog opstanka i očuvanja zdravlja na nivo podnošljivosti. Zahvalan sam i svima onima koji su u mislima i molitvama bili sa mnom i mojom porodicom. Imao sam, to veoma dobro znam, i veliku podršku sredstava informisanja, svih medija u Srbiji koji su od prvog dana mog tamničenja bili uz mene i zahvaljujući tome lakše je bilo izdržati i boriti se za istinu.

Rekavši da mu predstoje najviše odmor, lečenje i oporavak, Vladimir Lazarević je na kraju rekao:

– Mnogi su me pitali ovih dana kako sam, kako se osećam… Parafraziraću jednog ruskog velikana koji je rekao „poštujem prošlost, nisam zadovoljan sadašnjošću i nadam se budućnosti”. To je moj život.

Blistava karijera

Rođen 23. marta 1949. godine u selu Grnčar, u opštini Babušnica, posle završene osnovne i srednje škole Vladimir Lazarević je sa samo 23 godine završio Vojnu akademiju (1972), a potom i Komandno-štabnu akademiju kopnene vojske i Školu nacionalne odbrane, sve s najvišim ocenama. Kao komandir, komandant i načelnik jedinica i vojnih formacija službovao je u Nišu, Prizrenu, Prištini, Leskovcu i Beogradu.

Načelnik Štaba Prištinskog korpusa postao je 1998. godine, a samo šest meseci i pred samu agresiju NATO-a na SRJ postavljen je za komandanta ovog korpusa. Prvih dana 2000. godine Lazarević postaje komandant Treće armijske oblasti VJ. Prvog aprila 2002. godine postavljen je na mesto načelnika Sektora za kopnenu vojsku, na kojem je ostao do 7. avgusta 2003. godine.

Međunarodnom sudu za ratne zločine dobrovoljno se predao 3. februara 2005. godine posle podizanja optužnice u Haškom tribunalu, gde je ostao sve do 3. decembra ove godine kada je pušten na slobodu.