O spojivosti lepote i uma

Skepsa kolega i nepoverenje običnih građana pred čijim očima se ruše stereotipi. Takva je reakcija na zaključke do kojih su posle dugogodišnjih posmatranja došli britanski i američki naučnici. Oni tvrde da lepi ljudi poseduju veći koeficijent intelekta nego manje simpatični mušarkci i žene.
 

Pre 50 godina analitičari Londonske škole ekonomije posmatraju ljude koji su se rodili u Velikoj Britaniji tokom iste nedelje u martu 1958. godine. Njih je skoro 17500 ljudi. Naučnici pažljivo prate život ovih Britanaca, fiksiraju uspehe i neuspehe, a takođe redovno vrše njihovo testiranje. Slična posamtranja sa 35000 sunarodnika vode i stručnjaci istraživačkog Nacionalnog centra za dugotrajno proučavanje zdravlja tinejdžera u SAD.
 

Posmatrači su utvrdili da deca lepih i pametnih roditelja po pravilu nasleđuju ne samo fizičku privlačnost, već i težnju ka razvijanju, i sposobnost dobrog usvajanja znanja.
 

Pri tome uzajamna veza lepote i uma jasnije se vidi kod muškaraca. Aj kju simpatičnog Britanca, na primer, za 13,6% je viši od istog pokazatelja među mušarkcima u proseku u zemlji, a privlačne Britanke za 11,4% viši nego kod njenih sunarodnica.
 

Prema ovakvim zaključcima stranih kolega poznati ruski psihijatar Aleksej Magalif se odnosi sa ironijom. Pokušaj naučnika da sve sistematišu odvela ih je u ćorsokak, rekao je on u intervjuu za Glas Rusije.
 

Šta se uopšte podrazumeva pod pojom lepote? Ako je to stanje izvesne harmonije, onda verovatno da. Kakav je kriterijum lepote? Pa i kakve lepote – unutašnje, spoljašnje? Privlačan čovek može da bude čak ružan, ali pritome neverovatno šarmantan. Da li je Belmondo lep čovek? Ali on je veoma šarmantan. A ako vidite klasične proporcije lica, na kojem nema ni borice, da, ono je na svoj način lepo. Ali sa druge strane na njemu nema ničeg privlačnog – nema čari. Pojam lepote je vrlo subjektivan. Kod raznih naroda u razna vremena kriterijum lepote stalno se menjao. Svako od nas ima svoje kriterijume ocene lepote.
 

Lepota je pre svega pozitivna emocionalna reakcija na čoveka koga gledamo. I ovde, po mišljenju psihijatra, spoljašnjost ne igra glavnu ulogu u odnosima ljudi. Osećanje koje nastaje među njima nepredvidivo je i iracionalno. Zavolevši, a upravo tako mi obično nazivamo to osećanje, možemo da izgubimo glavu i da počnemo da bogotvorimo sasvim običnu spoljašnjost partnera. I za to ima mnoštvo primera.
 

Ipak, bez obzira na nerazumevanje od strane kolega, britanski i američki istraživači pozivaju na revidiranje stereotipa nespojivosti lepote i uma, što se može posebno primeniti na žene.