Minhenska konferencija o bezbednosti. Odnosi Rusije i NATO-a.

Uoči 47. Minhenske konferencije o bezbednosti, gde će se razmatrati problemi nuklearnog razoružanja, zamolili smo zamenika direktora Instituta za SAD i Kanadu, general-majora u penziji Pavla Zolotareva da odgovori na naša pitanja.

Kako izgledaju odnosi Rusije i NATO-a posle kavkaske krize u avgustu 2008. godine? Tada su je obe strane priznale istorijskom.

Pre svega treba primetiti da bez obzira na pozitivni ton u novoj strategiji NATO-a u pogledu Rusije ipak u glavnim stavovima u tom zvaničnom dokumentu potvrđen je stari prilaz. Šta se ima i vidu? Kao prvo, sporazum o ograničenju oružavnih snaga u Evropi. Stiče se takav utisak da ostaje želja da se iskoristi ova situacija za dalji pritisak na Rusiju radi ispunjenja Istambulskih sporazuma. Drugi momenat. To je potpuno ignorisanje Organizacije sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, tačnije one organizacije koja objektivno postoji kao realni sistem bezbednosti na postsovjetskom prostoru, obuhvatajući osnovne države koje utiču na bezbednost u tom regionu. NATO, očigledno, razmatra perspektivu daljeg proširenja svoje sfere uticaja van zone tradicionalne odgovornosti, ne želi da vidi druge organizacije u tom prostoru. Treći stav svedoči da se, nažalost, u osnovnim momentima ne vide pozitivne promene. To je ono kako je označen problem zabrane taktičkog nuklearnog naoružanja, tačnije, ideja povlačenja taktičkog nuklearnog naoružanja iz Evrope. U jednakoj formulaciji primenjivo i na SAD i na Rusiju. Ali SAD drže taktičko nuklearno naoružanje van granica svoje zemlje i kontinenta – u Evropi. I ruska postavka pitanja o povlačenju taktičkog nuklearnog naoružanja iz Evrope sasvim je zakonomerna – sve oružje treba da se nalazi na svojoj nacionalnoj teritoriji. A oni pišu u svojoj strategiji da i Rusija treba da izvede oružje iz Evrope. Tačnije ispada da pokušavaju da nam psotave ograničenja za razmeštanje tog oružja na sopstvenoj teritoriji. I to su oni osnovni momenti koji su odraženi u novoj strategiji NATO-a i koji, naravno, izazivaju određene bojazni da pozitivna retorika koja ni na šta ne obavezuje za sada ništa ne sadrži. Ali koliko to odražava zaista realnu perspektivu odnosa Rusije sa NATO-om? Koliko može da bude uslovljeno time što se za sada u novu strategiju alijanse nisu osmelili da zapišu nove formulacije, zato što u NATO-u postoji nejedinstveni stav evropskih zemalja upogledu Rusije, imam u vidu tradicionalnu Zapadnu Evropu i Istočnu Eropu, uključujući Poljsku. I ova neslaganja unutar NATO-a mogu na neki način da se ispolje u toku Minhenske konferencije. Vreme će pokazati.

Može li se reći da smo se usvajanjem novog Sporazuma o strateškom naoružanju približili svetu bez nuklearnog naoružanja, ili će se na tome, kako smatraju neki eksperti, sve i zaustaviti?

Ni u kom slučaju. Jer oba predsednika su podvukla da cilj ostaje, ali svi odlično shvataju da je on dalek, i kretanje ka njemu ne može da postoji bez novih sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju. Prvo rusko-američkih, i negde prilikom približavanja nivou od hiljadu bojevih punjenja može da započne već multilateralni format. Zato, ako se osvrnemo unazad, uzimajući ranije potpisane sporazume između SSSR i Rusije sa SAD u toj sferi, može se govoriti da je učinjen prvi korak u tom pravcu – ka izvršenju stavova iz Sporazuma o nerasprostiranju nuklearnog naoružanja, koji predviđa potpuno uništavanje nuklearnog oružja. Put je dalek, koraci su mali i oprezni, ali oni postoje.

Neće li stav NATO-a o evropskoj PRO ometati to napredovanje?

To će zavisiti od toga kako će se rešavati pitanja saradnje Rusije sa SAD i Evropom u toj sferi. Ako se oni ne budu punili realnim sadržajem, ovi koraci mogu da budu obustavljeni.

Pred mikrofonom Glasa Rusije govorio je ruski ekspert za probleme razoružanja Pavel Zlotarev.