Napredujemo

 

            Iz toga bi se moglo izvući bar dva glavna zaključka. Prvo, zvanična priča o Srebrenici, sa standardnim refrenima o „genocidu“ i „osam hiljada muškaraca i dečaka“ ubrzano bledi. Sa obelodanjivanjem novih podataka ona postaje sve neubedljivija i sve širi slojevi javnosti uviđaju da je nekada naizgled vešto upakovana verzija srebreničkih događaja u stvari puna rupa, kao švajcarski sir. Drugo, naš uspeh je dokaz da istina jeste dovoljno jaka da se sama izbori za mesto koje joj na trpezi ideja pripada. Korov bezobzirne  propagande može da je potisne privremeno, ali ne i da je trajno uguši. To je utešna misao u svetu gde, naizgled, laži i dezinformacije suvereno caruju.

 

            Mada smo zadovoljni napretkom koji ostvarujemo, mi ne potcenjujemo protivnika. Udružene snage koje na domaćem i međunarodnom planu propagiraju fiktivnu verziju srebreničkih događaja motivisane su jakim političkim i materijalnim interesima i bez ogorčene borbe one neće ustuknuti. To je jedan agresivan i  bezobziran lobi kome pojam istine ne znači apsolutno ništa.

 

            Kada se pre skoro tri godine naša nevladina organizacija pojavila, oni su mislili da smo mi iz istog  kruga nerazumnih „osporavatelja“ srebreničkog kulta gde se nalaze i neki drugi koji su se do tada bavili tom temom. Do naše pojave, srbska reagovanja na srebreničku priču bila su uglavnom folklornog karaktera, bez naučnog pristupa niti dovoljne kritičke distance. Samim tim, bila su vrlo ograničenog dometa ne samo (što je razumljivo) na međunarodnom, nego podjednako i na domaćem planu. Stvar se sada promenila iz osnova. Umesto uobičajenog trapavog protivnika, koji se lako mogao diskreditovati i karikirati, srebrenički lobi sada se suočava sa mnogo ozbiljnijim suparnikom.

 

            Nama je od samog početka bilo jasno da se pojavom jedne organizacije više koja bi se bavila Srebrenicom neće postići mnogo osim ako ona ne bi uvela sasvim nov pristup i način rada. Prvi, i osnovni, zaključak koji smo u sklopu te analize izveli bilo je da u pogledu kvantiteta mi nećemo moći da konkurišemo suprotnoj strani, i da ne vredi ni pokušavati. Zato smo doneli jednu vrlo praktičnu i – kako se pokazalo – ispravnu odluku: sav naš trud uložili smo u kvalitet. Preneli smo težište rasprave na onaj teren gde su naši suparnici ti koji nisu sposobni da konkurišu. To je razlog zašto danas na temu Srebrenice imamo veliki broj ozbiljnih i traženih višejezičnih izdanja, i što jedno naše izdanje vredi više od sto njihovih  paškvila.

 

            U odnosu na naše delovanje,  opcije suprotne strane time su bile sužene na najmanju moguću meru. Oni sada imaju izbor ili da se sa nama upuste u intelektualno ozbiljan dijalog, ako smatraju da su tome dorasli, ili im ne preostaje ništa drugo osim da ćute kao zaliveni. Za sada oni (možda mudro) biraju ovu drugu opciju.

 

            Oni se nadaju da će, postupajući tako, biti pošteđeni riskantne polemike i da će na skroz infantilan način uspeti da izbegnu javno suočavanje sa neprijatnim činjenicama, praveći se kao da te činjenice ne postoje. To je njihov pokušaj bežanja od odgovornosti za višegodišnje sistematsko obmanjivanje svetske i domaće javnosti. Njihova plitkoumna taktika svodi se na nastojanje da jednokratno iskoriste trenutne medijske prednosti, zaboravljajući pritom da to stanje nije večno već da je, naprotiv, samo odraz prolazne svetske političke konjukture. Kao što smo u vezi sa time istakli u našoj monografiji Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida:

 

           «Podrška koja se [bošnjačkoj strani] prividno nudi, ali iz trenutnih geopolitičkih interesa, može biti povučena u svakom trenutku, ako bi se situacija koja je uslovljava promenila. Svetska medijska mašinerija, koja je mobilizovana za održavanje mita o jednom genocidu koji se nije dogodio, takođe  može biti demobilisana u svakom trenutku ako bi se procenilo da efekti toga mita više nisu korisni ili neophodni. Podrazumeva se da bez te globalne propagandne logistike, koju bosanskohercegovački Muslimani uopšte ne kontrolišu, niti mogu na nju da utiču, a koja prividno drži njihovu stranu samo zbog trenutnog preklapanja strateških interesa i koja i njih koristi samo u ulozi statista, od srebreničke priče ne bi bilo ništa. Niko ne bi obraćao ni najmanju pažnju na tugu muslimanskih majki Srebrenice, kao što apsolutno niko ne obraća pažnju ni na tugu srbskih. Ili iračkih, ili afganistanskih.»           

           U svojoj ostrašćenosti i bezidejnosti, na tipično površan balkanski način, propagatori neodrživog srebreničkog kulta  ne razmišljaju o tome šta će raditi onda kada im međunarodna podrška bude uskraćena i oni zato uopšte nemaju Plan B. Kada nametanje izmišljenog „planetarnog zločina“ stranoj javnosti dodija i kada  nestane medijske pompe na koju su navikli, njihova krhka priča urušiće se kao kula od karata. A pošto mi gradimo jednu drugu priču, koja je istinita i utemeljena na proverljivim činjenicama, pa je samim tim održiva bez ikakve potpore sa strane, to je priča koja će na kraju pobediti i opstati trajno.

            To pritom nije priča koja ugrožava bilo čije moralne interese zato što ona ne degradira ni jednu istinsku žrtvu, i to je razlog više što će ona pobediti. Suprotna strana je nesumnjivo doživela jedno ogromno razočarenje kada smo se mi pojavili zato što su od samog početka naši stavovi potpuno umereni, razumni i nadasve moralno odgovorni. Mi im ne idemo na ruku pričajući gluposti[1] i ne tvrdimo, kao što to čine neki sumnjivi „stručnjaci“ sa srpske strane, da se u julu 1995. u Srebrenici nije dogodilo  ništa što bi predstavljalo značajan prekršaj zakona i običaja rata. Mi ne osporavamo činjenicu da se tada dogodio masakr ratnih zarobljenika značajnih razmera, za šta počinioci treba krivično da odgovaraju. Ali mi poričemo da je to delo institucija Republike Srpske i mi ne raspolažemo dokazima da je osam hiljada ljudi bilo poređano i postreljano. Ako neko takve dokaze ima, neka ih pokaže. Mi poričemo takođe da taj zločin  predstavlja genocid i slažemo se sa profesorom Noamom Čomskim da ako neko ipak želi da za to koristi reč „genocid,“ on je slobodan da to učini, ali u tom slučaju mora se izmisliti neka nova reč kojom ćemo obeležavati ono što se dogodilo Jevrejima tokom Drugog svetskog rata i Jermenima tokom Prvog. Tom spisku, naravno, možemo dodati i iskustvo Srba u NDH. Proglašenje Srebrenice za genocid, od strane kupljenih i političkih „sudova,“ ne predstavlja ozbiljnu pravnu kvalifikaciju. To je podla politička i propagandna parola koja se bezobzirno koristi da bi se čitav jedan narod oklevetao i da bi se sve njegove najvažnije tekovine i ustanove kompromitovale.

 

            Najzad, još jedan razlog zašto smo sa stanovišta srebreničke kultne industrije „opasni“ jeste i to, što insistiramo na kontekstualnom razmatranju relevantnih događaja. Lažna priča može delovati naoko uverljivo samo pod uslovom da se vremenski kontekst suzi na tri dana u julu 1995. Na protiv, mi tražimo da se kontekst proširi i to na celokupan trogodišnji period rata u srebreničkom kraju, od 1992. do 1995. da bi se tačno videlo ko je šta radio. Tokom tog perioda, srbska zajednica srebreničkog kraja bukvalno je uništena. Na desetine srbskih sela bilo je spaljeno i razoreno; njihovo stanovništvo delimično je pobijeno a preostali deo prognan. Starosni raspon žrtava bio je od 13 do preko 80 godina. U tom sistematskom pogromu nisu stradali samo srbski „muškarci i dečaci“ već i devojke, žene i starci, zapravo svi koji su se tu zadesili a koji su bili Srbi, bez razlike. Ne tvrdimo (jer nemamo definitivne dokaze za to) da je pogubljenje bošnjačkih zarobljenika u julu 1995. bilo neposredna odmazda i nastavak tog dijalektičkog procesa, ali smo ubeđeni da to predstavlja neotuđivi deo iste moralne i forenzičke celine srebreničkog kraja.

 

            Otuda naš stav, koji je svakako neprihvatljiv političkim profiterima Srebrenice, da su sve srebreničke žrtve, bez obzira na veru ili nacionalnost, žrtve prvog reda. 

 

            Vredi podsetiti se šta se dogodilo u Španiji posle ogorčenog građanskog rata, ni malo blažeg od bosanskohercegovačkog po strastima koje je razuzdao i zločinima koje je izazvao. General Franko je naredio da se u Valje de los kaidos podigne spomen kosturnica – danas bi se reklo Memorijalni centar – gde će počivati poginuli sa obe strane u ratu kao gest nacionalnog pomirenja i u znak priznanja činjenice da su svi oni pripadali istom španskom narodu. Građanski rat na teritoriji srebreničkog kraja završiće se konačno tek onda kada najviši moralni i intelektualni autoriteti suprotne strane u sebi budu pronašli barem onoliko ljudskog formata koliko je svojim širokim gestom pokazao jedan Francisko Franko.

 

Kada će najzad i ti visoki autoriteti prikupiti dovoljno moralne hrabrosti da javno priznaju i uvaže tuđe nevine žrtve, i da sami učine ono što svake godine u julu zahtevaju od drugih? Zašto je  njima toliko traumatično da javno potvrde činjenicu koja više uopšte nije sporna, da su i na drugoj strani nastradali nedužni ljudi koji su do pred samu smrt bili susedi njihovih žrtava?  

 

 

[1] Naša odbojnost na pričanje gluposti očigledno „izluđuje“ mnoge kolege na suprotnoj strani. Za to smo dobili nehotično priznanje sa jednog od najviših mesta, od na komplimentima škrte gospođe Sonje Biserko, na sajtu njenog srbskog Helsinškog odbora. Tamo nam se indirektno odaje jedinstvena počast da pripadamo redu „najmanipulativnijih poricatelja genocida koji su do sada bili viđeni“ (https://www.helsinki.org.rs/tjsrebrenica.html). Bilo bi teško u ovo ubediti gospođu Biserko, ali naše zauzimanje racionalnih stavova nije manipulativna taktika već je odraz našeg stvarnog uverenja.