Putin u Beogradu: izvesne podudarnosti i izvesne zakonitosti

Srbski mediji posetu premijer-ministra RF, Vladimira Putina, koja predstoji 23. marta ovoj balkanskoj zemlji, nazivaju „događajem specijalnog karaktera“. 

Istina je, ima tu mnogo toga specijalnog. Zadržaćemo se na tri tačke: datumu dolaska premijera, čvrstoj poziciji Moskve o Kosovu pored kolebljive pozicije Beograda, i napokon – na ponovnom gunđanju pojedinih krugova u Srbiji povodom svrishodnosti dijaloga o nafti i gasu s Rusijom.

Primedbe ovih poslednjih su sledeće: Putin dolazi da razvija saradnju u oblasti energetike, u kojoj su Rusi i onako dobili specijalne olakšice kupivši svojevremeno po izuzetno niskoj ceni (400 miliona evra) 51% akcija srpske naftne kompanije NIS. Obrazloženje je prilično zanimljivo: NIS je pod upravom „Gaspromnefta“ za godinu dana proizvodnju povećao za 30%, što znači da smo ga mi, Srbi, prodali previše jeftino. Odakle takva mišljenja i zašto je cena NIS bila adekvatna – glavni urednik srbskog izdanja „Geopolitika“ Slobodan Erić:

NIS je poslovala sa gubicima iako je imala monopolski položaj,  a u  ovom trenutku posluje sa dobicima. To dovoljno govori  o tome. Ne treba ipak smetnti sa uma da postoje protivnici tog sporazuma  i van Srbije i u zemlji. Ali po meni je potpuno prirodno  da je Srbija ušla u  energetsku saradnju sa zemljom  koja ima ogromne energetske kapacitete i potencijale. Ja bih zapitao one koji govore da je NIS prodat jeftino. Prvo bi trebalo da postave pitanje  kako je srbski industrijski koncern Sartrid  prodat za 23 miliona dolara i ne samo to: treba postaviti  pitanje srbskih velikih industrijskih kapaciteta koji su prodati u bescenje.

Idemo dalje. Vladimir Putin u Srbiju dolazi uoči još jedne, dvanaeste godišnjice početka agresije NATO protiv Jugoslavije. Po rečima ambasadora RF u Srbiji, Aleksandra Konuzina, to je podudarnost.

Neka je i tako, ali je podudarnost zanimljiva, zato što će se razgovor ruskog premijera i srbskog rukovodstva dotaći sistema evropske bezbednosti. „Rusija ima prava da ispolji zainteresovanost za to šta je Srbija odlučila o svojim odnosima s NATO,“ kaže u vezi s tim Slobodan Erić. A naš drugi sagovornik, srbski politički analitičar Aleksandar Mitić predlaže da se datum posete ruskog premijera posmatra „u kontekstu jedne vrlo uznemiravajuće tendencije, koja se zapaža u Srbiji“:

...a to je jednog prekrivenog, puzećeg procesa ka članstvu u NATO-u.  Svima u Srbiji je dobro poznat stav Rusije  po pitanju daljeg proširenja NATO-a.   Svima je jasno i da je ogromna većina  građana Srbije protiv članstva. Sasvim izvesno da Rusija ne želi  nametati Srbiji bilo kakav bezbednosni izbor,  međutim, verujem da je NATO ona  tema o kojoj bi trebalo da se raspravlja, jer je za mnoge u Srbiji neprihvatljivo da  određene vladajuće strukture guraju Srbiju ka NATO-u, i to iza leđa naroda.

Ne sme se zaboraviti još jedna moguća tema za razmatranje. Jer, u Beograd putuje čovek, koji je 2007. godine odgovarajući na pitanja posle poznatog „Minhenskog govora“ rekao: „Štaće biti s Kosovom, sa Srbijom? To mogu znati samo Kosovari i Srbi. I nemojte da umesto njih odlučujemo kako će oni urediti svoj život. Ne treba čovek da pravi od sebe Gospoda Boga i da umesto svih naroda rešava sve njihove probleme.“ Putina niko nije čuo. Ali, kako stvari stoje 2011. godine, ma koliko to da ne žele pojedini predstavnici „demijurga“, pitanje statusa južne srpske pokrajine nije skinuto s dnevnog reda. U mnogome zahvaljujući podršci Rusije, Kine i niza uticajnih zemalja. Uostalom, postoji jedno „ali“... Govori glavni urednik izdanja „Geopolitika“, Slobodan Erić:

Podrška RF Srbiji po pitanju  Kosova će uvek biti aktuelna. Bivši predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica  je jednog trenutka rekao da Rusija i Srbija imaju zajedničku politiku o Kosovu.  I to je zaista istina bila.  Ali treba reći da je  došlo do korekcije  te politike,  ali tu politiku je možda neočekivano korigovao Beograd pod pritiskom određenih zapadnih centara moći.  Postoji veliko razmimoilaženje u samoj Srbiji da li Srbiji u ovom trenutku treba da pristupi tehničkim pregovorima  sa Prištinom. Sa jedne strane  oni pomažu da se reše praktična pitanja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane na neki način otvaraju jedno delikatno pitanje  da li time Srbija na posredan način ne vrši neku vrstu posebnog priznanja Prištine.

Politički komentator Aleksandar Mitić se seća rezolucije o Kosovu, koju je Beograd dostavio GS OUN u septembru prošle godine i iz koje su nakon „usaglašavanja“ s Briselom izbrisane najnasušnije tačke, kao što su: pozivanje na pregovore u vezi sa svim otvorenim pitanjima, neprihvatljivost objavljivanja nezavisnosti pokrajine.

Rezolucija je bila jedan veoma loš potez, koji je sasvim sigurno naneo određenu štetu odnosima  između Beograda i Moskve, iako to javno ni jedna ni druga strana ne žele, naravno, da kažu.  Rusija će nastaviti da podržava srbski stav po pitanju Kosova, odnosno činjenicu da je Kosovo deo Srbije, i ne verujem da će od toga odstupati, ali sa druge strane potpuno je razumljivo  ukoliko su se mnogi u Moskvi  razočarali stavom Beograda koji je u neku ruku stavio odnose sa EU iznad svoje politike po pitanju Kosova.

Mini-turneja“ Vladimira Putina na Balkan razlikuje se od globalnih putovanja američke političke vrhuške. Od svih zemalja bivše SFRJ u program su ušle samo Slovenija i Srbija. Očigledno je da u posetama rukovodilaca zemalja nema slučajnih podudarnosti. Napokon, preostaje nam samo da navedemo jedan citat iz članka Branka Vlahovića u „Večernjim novostima“, koji se po našem mišljenju ne odnosi samo na ekonomski, već i na druge aspekte saradnje između Moskve i Beograda:  "Putinova poseta će sigurno razočarati one koji očekuju da će doći sa avionima punim dolara i deliti ih kao dobar rođak koji je stigao iz sveta. Ruska pomoć nije u deljenju poklona nego u spremnosti da se sarađuje na obostranu korist."

Timur Blohin,