Nacizam kao očajanje bolesnog etnosa

Politički Olim Francuske je u panici. Dok su eksperti sporili ko je u stanju da pobedi Nikolu Sarkozija u predsedničkoj trci naredne godine, ispostavilo se da ova stara dvopartijska borba više nikoga ne zanima. Većina birača anketiranih u martu sprema se da glasa za nacionaliste, tačnije za ćerku osnivača ultradesničarske stranke Nacionalni front, gvozdenu lejdi Martin Le Pen.

To nije jedini primer uspeha stranke nacionalista u Evropi. U mirnoj prosperitetnoj Austriji naglo stiče popularnost ultradesničarska Stranka slobode. Prošle godine u Mađarskoj trijumfalnu pobedu na parlamentarnim izborima odnele su desne nacionalističke stranke.

Francuska za Francuze, Austrija za Austrijce – sve veća popularnost ovih parola svedoči o neuspehu imigrantske politike. U Evropi sve češće govore o tome da odnosi između starosedelaca Evrope i došljaka iz muslimanskih zemalja nisu uspeli. Krah takozvanog multikulturalnog modela društva, koji se do nedavno smatrao dostignućem EU, već su priznali lider svih osnovnih zemalja Starog Sveta.

To priznanje posebno akutno je primila omladinska sredina. Rast ksenofobije, nacističkih raspoloženja istraživači sveć više godina beleže u zemljama Istočne Evrope i Baltičkim zemaljama. U Letoniji uz popustljivost vlasti svake godine održava se povorka legionera fašističke divizije Vafen SS. Slična situacija je u susednoj Estoniji i Litvaniji. Uzroci eksplozije desnih radikalnih raspoloženja u mnogome se objašnjavaju pokušajima vlasti da pretvore socijalno-ekonomske konflikte u nacionalne, samtra istoričar Modest Kolerov.

Za baltičke zemlje, gde vlada etnokratija, za zemlje Itočne Evrope gde vlada nacionalizam, radikalnoj omladini data je dozvola da svoj protest formuliše u terminima nacizma. Svaka koketerija sa etnokratijom ili sa agresivnim nacionalizmom na valsti uvek rađa omladinski nacizam.

Između ostalog, ksenofobija je samo jedan od razloga koji rađa agresiju kod omladine koja se ponovo okreće parolama nacizma. Radikalizacija omladine je posedica slabljenja morala potrošačkog društva, a nacizam je očajanje etnosa, smatra sociolog Iljja Vevjurko.

Svaki radikalizam nastaje zbog osećanja sopstvene nemoći da se nešto promeni, da se vrati redu koji je izgubljen sada, zbog dezorijentacije, kada ljudi ne shvataju šta se umesto tog reda može izgraditi. I zato nastaje ili reakcija apatije, ili erupcija agresije. One su takođe povezane. I jedno i drugo – i apatija, i agresija su jednsotavno znaci bolesti društva.

Treba pretpostaviti da se upravo povlađujući radikalnim raspoloženjima koja vladaju sada u Francuskoj, Nikola Sarkozi tako energično upleo u libijski konflikt. Na vanrednom samitu u Parizu on je izjavio bukvalno sledeće: Zajedno sa našim arapskim, evropskim i američkim partnerima Francuska je spremna da ispuni svoju ulogu u istoriji. Ubrzo je upravo francuska avijacija nanela prvi udarac po armiji Gadafija. A sam Sarkozi je čak pokušao da stane na čelo koalicije evropskih snaga u Libiji. Verovatno se nada da će na taj način sakupiti poene u borbi protiv Marin le Pen na predstojećim izborima. Reakcija apatije tako je smenjena agresijom. U kojoj meri će to odgovarati raspoloženjima birača, između ostalog, radikalnom raspoloženju omladinskog biračkog tela, pokazaće vreme.