Desni marš Evrope

Parlamentarni izbori održani u Finskoj označeni su neviđenim uspehom stranke Pravi Finci, koja se smatra nacionalističkom. Prema preliminarnim podacima, ona je dobila 19% glasova i uvećala je broj mesta u parlamentu sa 5 do 39 u poređenju sa prošlim izborima. Ako se uzme u obzir da je stranka desnih konzervativaca Nacionalna koalicija, koja je pobedila na aktuelnim izborima, jedva prevladala granicu od 20%, a socijal-demokrate se izjednačile sa Pravi Fincima, može se govoriti o tome da je stranka harizmatičnog Timoa Sojnija postala jedan od lidera finske političke scene. Situaciju analizira komentator Petar Iskenderov.

Komentarišući tok izbora, jedan od velikih finskih listova Amulehti izašao je pod ogromnim naslovom: Revolucija. Uzimajući strog otpor Pravih Finaca tradicionalnim strankama i leve i desnocentrističke orijentacije, ova konstatacija ne deluje preterano. Šta više, prateći teoriju i praksu revolucionarne borbe, može se govoriti da se revolucija dešava danas ne u jednoj posebnoj zemlji – Finskoj, već u čitavoj Zapadnoj Evropi. Austrija, Nemačka, Francuska, Švedska, Belgija, Holandija, Norveška – samo je nepotpuni spisak zapadnoevropskih država u kojima radiokalne nacionalističke stranke i pokreti dosledno jačaju svoje pozicije.

Šta privlači tradicionalno konzervativnog evropskog birača u programima ovakvih stranaka? To je zahtev da se ograniči priliv stranaca u zemlju i da se osigura nezavisnost unutrašnje i spoljne politike od birokratije EU, kritika jedinstvene valute evra, prioritet nacionalnih kulturnih vrednosti. Karta izbornih uspeha desnih stranaka podudara se sa shemom rasprostiranja talasa ilegalnih imigranata sa Balkana, iz zemalja Severne Afrike i Bliskog Istoka po Evropi. Nedostaje smao Italija – ali nesposobnost vlade Silvija Berluskonija da reguliše situaciju vezanu za dolazak preko 20 hiljada izbeglica iz Tunisa omogućava da se prognozira porast nacionalističkih raspoloženja u toj zemlji.

Izbeglice nastavljaju uspešno da praktikuju takozvanu vrtešku – kada oni, dobivši pomoć u jednoj zemlji, prelaze u drugu i tamo se situacija ponavlja. Nije slučajno ekspert Instituta za Evropu RAN Nikolaj Kavešnikov izdvojio u razgovoru za Glas Rusije upravo problem imigranata kao glavni uzrok tendencije porasta nacionalizma u savremenoj Evropi.

Poslednjih godina u evropskoj politici vide se masovna i dugotrajna tendencija jačanja uticaja nacionalističkih stranaka. I glavni uzrok je reakcija društva na značajni broj imigranata iz neevropskih zemalja koji žive u Evropi sa neevropskom kulturom, sa navikama i načinom života koji se veoma razlikuje od navika prosečnog evropljanina. Većina imigranata čak druge generacije ne integriše se u evropsko društvo – a ako se i integriše, onda u maloj meri.

U poslednje vreme zahtevu da se ograniči priliv izbeglica i nelegalnih imigranata dodata je neželja evropskih poreskih obveznika da sponzorišu još jednu tonuću privredu EU. Logika Finaca, Šveđana, Holanđana, Nemaca jasna je: zašto oni treba da stradaju zbog krize u Grčkoj, Irskoj ili Portugaliji – pa još osećajući na sebi posledice sumnjivih ratova u dalekoj Libiji? A pošto se promene u finansijsko-ekonomskoj ili spoljnoj politici EU za sada ne vide – uticaj nacionalističkih stranak u Evropi će se očigledno nastaviti.