Renesansa desnog populizma u Evropi

Od trećine do polovine nedavno anketiranih evropljana nezadovoljno je nasiljem stranaca. Većina je ubeđena: vladajuće stranke se ne brinu za njihove probleme. Osećaj bespomoćnosti tera ljude da se okreću desnoj opoziciji, koja je naučila da artikuliše misli ćutljive većine. Nevolja je što populisti i ekstremisti, kada bi se našli na vlasti, ne bi mogli da ispune ni polovinu obećanog. Između ostalog, da očiste zemlju od takozvane „pridošle kriminalne nečisti“, da garantuju radna mesta za sopstvene građane, da povećaju plate, penzije, doprinose.

U 15 nacionalnih parlamenata Evrope zasedaju danas desni populisti i radikali. Od Skandinavije do Italije i Francuske. Na primeru holanske Stranke slobode može se videti da su njihove predizborne parole melem za dušu birača. Bugarska i Rumunija da se izbace iz EU, Turska da se tamo ne pusti ni na puškomet, a sume od više milijardi u blagajnu EU hitno da se vrate. Slične parole mogu da se nađu i kod populista u drugim zemljama – u Finskoj, Danskoj, Švedskoj, Engleskoj. Ideja međunacionalne harmonije, obogaćivanja evropske kulture na račun imigranata se srušila, ne izdržavši sudoare sa realnošću. Ali, možda i ne treba asimilovati nacionalnosti protiv njihove volje, po naredbi odozgo? Odgovara ekspert Instituta za Evropu Vladislav Belov.

Protiv volje nemoguće je asimilovati. A iskoristiti iskustvo Rusije sa njenim primerom asimilacije verovatno je moguće. Velika Britanija, Francuska, Nemačka – primeri su nepromišljene imigracione politike. Dobrovojno bitan deo migranata ne planira da prihvata norme i pravila usvojena na onim teritorijama kuda teže radi dobijanja socijalne pomoći, doprinosa. Tačnije vii standard bez ulaganja i jedne pare u onaj socijalni mehanizam čijim blagom se koriste. Ovde je zadatak države da sprovode politiku regulisane emigracije. Primer je Kanada, gde se vrši prilično strog odabir budućih građana zemlje. Odmerena migraciona politika se gradi godinama.

Ista pitanja daju sliku daleku od optimizma. Neka ubeđenja (mogu se nazvati predrasudama), raširena su među običnim građanima. Stranci su leglo kriminala. Oni oduzimaju od evropljana radna mesta i jeftine socijalne stanove. Oni su neuredni, nevaspitani i ne poštuju običaje zemalja koje su im dale utočište. Trećina anketiranih ubeđena je da je bela rasa superiornija – bogat izvor za lovce na ljudske duše koji operišu na desnom krilu. Neprijateljska raspoloženja posebno se fiksiraju prema muslimanima, koje smatraju izvorom međunarodnog terorizma.

Posebna specifika je kod istočnoevropskih zemalja koje ne pate od viška migranata. Ali tamo postoji sopstvena napast: nacionalne manjine. Obavezan razdražujući faktor su Romi. Iza njih su Jevreji, prema kojima se neprijateljski odnose u Mađarskoj i Slovačkoj. U Bugarskoj tradicionalno ne vole Turke. I, konačno, objekat neprijateljstva svugde figuriraju homoseksualci. Raspoloženja su tipična  hranljiva sredina za ultradesne bakterije.

Nije jednostavno naći odmereni balans migracione politike. Možete se solidarisati sa Berlukonijem, koga podržava Sarkozi: nikakva tolerancija prema strancima kriminalcima. Možete simpatizirati one koji pokušavaju da utvrde svoj red u tuđem manastiru. I jedno i drugo je loše. Ali ako se ne traži izlaz, nevolja može da bude beznadežno zapuštena.