Srbski lekari i latinski jezik

Srbski lekari i latinski jezik
sreda, 18. april 2012, 22:22


 
Glavni urednik lista „Lekar“
gospođa Jelena Jovanović – Simić
 
Poštovana gospođo Jovanović – Simić,
 
Ja sam Željko Filipović, član udruženja „Ćirilica“ Beograd povereništvo Niš. U okviru aktivnosti našeg udruženja na odbrani ćiriličnog pisma, ja sam došao na ideju da se obratim mojim prijateljima Srbima lekarima koji žive i rade u inostranstvu i da ih zamolim da nas upoznaju sa praksom korišćenja ili nekorišćenja latinskog jezika u dijagnozama i receptima koje ispisuju tamošnji lekari. Zašto? Zato što smo se uverili da u poslednjih šezdesetak godina posle Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine država Srbija i osnovne nacionalne institucije – SANU, Matica srbska, SPC, Vukova zadužbina, katedre za srbski jezik na filološkom i filozofskim fakultetima, a iznad svega lingvisti – nisu na strani ćirilice, i da svi oni u horu obmanjuju srbski narod političkom frazom o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ sa ciljem da se u tišini i uz iznuđenu i nesvesnu saglasnost srbskog naroda postigne pravi cilj Novosadskog „dogovora“ – iskorenjivanje ćirilice iz života i pamćenja srbskog naroda i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom.
U obmanjivanju srbskog naroda prednjači akademik Ivan Klajn, čovek koji je javnosti otvoreno rekao da on nije za dvoazbučje, nego za jednoazbučje, ali na – latinici! Među svim horskim obmanjivačima naroda, koji su pritvorni, i žele da ga lukavo prevedu žednog preko vode, Klajn je bar jedini iskren. On podvaljuje srbskom narodu da „bez latinice ne možete pisati dijagnoze i recepte; ne možete pisati naučne formule u matematici, fizici i hemiji; ne možete slati SMS poruke preko mobilnih telefona; ne možete imati registarske tablice za kola; ne možete raditi na računarima“ itd. Ja sam taksativno jednu po jednu raskrinkao sve ove podvale i to fotografijama dokazao. Pošto je u pitanju jedan akademik, sigurno nije u pitanju „neznanje“, nego svesno istrajavanje na podvaljivanju, jer on u iskorenjivanju ćirilice i njenom zamenjivanju hrvatskom latinicom ima neki lični materijalni interes. 
Ja, koji nisam iz medicinske struke, oduvek sam se pitao zašto srbski lekari imaju potrebu da se svom narodu i svojim pacijentima obraćaju na – latinskom jeziku, i uvek sam smatrao da su u pitanju razlozi psihosocijalne, a ne „stručne ili praktične“ prirode; razlozi koje je još Sterija opisao u svojoj „Pokondirenoj tikvi“ kroz Femu. Ja sam prošlog proleća operisan, i posle  dobijanja Otpusne liste  i napuštanja bolnice ja još uvek od lekarâ nisam saznao od čega sam operisan, jer je dijagnoza napisana isključivo latinskim jezikom, i premapotpisali su je sobni lekar i načelnik Hirurškog odeljenja. Čast srpske medicine je spasla – sestra na prijemnom odeljenju, koja mi je jednostavno, srbski, lepo i tačno rekla: „Preponska kila“! Sve to su verovatno rekli i lekari potpisnici Otpusne liste, ali – šifrovano, latinski. Zašto? Da li srbski lekari ne govore sa svojim pacijentima? Da li oni od njih nešto kriju? Da li skrivanje dijagnoza od pacijenata doprinosi „unapređenju terapijskog postupka i povećanju izgleda izlečenja“, ili je u pitanju „Femin mentalitet“?
Od svih Klajnovih podvala ovde ćemo videti raskrinkavanje njegove podvale da „bez latinice ne možemo pisati dijagnoze i recepte“. Ja sam već postavio pitanje: „Da li ste u bilo kojoj dijagnozi ili receptu videli slova Ž, Š, Č, Ć, Đ“? I odgovorio: „Za latinske dijagnoze i recepte ne treba nam hrvatska latinica, nego – latinska abeceda“! A baš to je suština Klajnove podvale – da se pod vidom „latinskih dijagnoza“ prošvercuje – hrvatska latinica kao „neizbežnost za srbski jezik“!
Evo šta kažu lekari iz Holandije, Amerike i Nemačke:
HOLANDIJA:
„Poštovani g. Filipoviću,
Da pokušam da Vam odgovorim (delimično – samo za Holandiju). Do sada sam čekao jer sam pokušavao da preko Skajpa upecam svog  beogradskog druga i vršnjaka iz Kelna, koji je tamo bio jedan od vodećih hirurga (sada je u penziji). Kada ga “upecam“, poslaću Vam odgovore o Nemačkoj.
Sada – Holandija: jedan od šokova koji sam doživeo je bio da se latinski praktično uopšte ne koristi. Imao sam dosta muka dok sam naučio nazive bolesti i dijagnoza – uglavnom na narodnom (holandskom) jeziku, koji se uveliko koriste i u istorijama bolesti. Latinski nazivi – ali i oni uglavnom transkribovani na holandski način se koriste samo ponekada. U mojoj užoj profesiji (bakteriologiji/virusologiji), latinsko/grčki  se koriste – za imena mikroogranizama,  iz prostog razloga što su bakterije i virusi nevidljivi golom oku i bili nepristupačni narodnoj terminologiji – ali bolesti izazvane njima se ipak pišu narodnim jezikom.
Bolesnik najčešće nema nikakve papire kada ide doktoru. Za 98% ljudi, prvi kome idu, je lekar opšte prakse (“kućni lekar“), koji je u skoro 100% slučajeva privatnik i radi sam, ili sa još par kolega. Moj – u selu, je samac. Ja, kao pacijent nikada nemam neke papire sa sobom, a čak ni neku zdravstvenu knjižicu – imam samo jednu karticu koja je skoro identična kreditnoj. To je sve. Ako idem specijalisti – moj lekar (njegova sekretarica/sestra, ili ja sam) zakazuje telefonom prijem i mimo mene šalje podatke o bolesti. U bolnici (domovi zdravlja ne postoje) se obavljaju svi pregledi, specijalista šalje nalaze kućnom lekaru, razgovara samnom i eventualno mi daje tekst sa uputstvima sa objašnjenjem terapije. Ja nemam, ne vidim, nikakve papire, laboratorijske nalaze, ne dobijam nikakve rentgentske snimke koje okolo nosam, itd. Specijalisti međusobno razmenjuju/šalju nalaze/rentg. snimke elektronski i gledaju ih preko interneta. 
Dakle: u Holandiji su latinske dijagnoze praktično odsutne.
Pacijenti uglavnom imaju "svoju" apoteku, koja ih poznaje. Recepti se pišu bez onog uobičajenog latinskog Rp./  S., D.  itd., sa imenom leka - najčešće ne onim komercijalnim, nego generičkim (jeftinijim).  Za sela, (kao moje) u kojima nema apoteke, apoteka svaki put šalje lekove za "mene" u praksu kućnog lekara, gde ih ja podižem. U prvi mah, u apoteci ne plaćam ništa, ona naplaćuje od osiguranja, ali ja moram da plaćam osiguranju prvih 320 evra godišnje (2012 godine) za lekove - a preko toga, sve plaća osiguranje. Za hronične bolesnike, piše se samo jedanput recept, apoteka izdaje lekove za 3 meseca, i pravi kopiju recepta koji važi za dalje (dok se terapija eventualno ne promeni). Sve legalne apoteke (privatne) imaju pravo da deklarišu račune osiguranjima.
Za sada ovoliko. Nemačka sledi - kada saznam.
Srdačan pozdrav iz Holandije.
 
AMERIKA:
9.4.2012.:
Dragi gospodine Filipoviću,
Prvo da vam zahvalim na neumornom trudu "Ćirilice" na očuvanju srpske kulturne baštine.
Drugo, što se tiče Nemačke, to ne znam. U Americi, po onome što sam imao prilike da pročitam, mogu Vam reći, da su pre 50-60 godina svi recepti pisani latinskim skraćenicama i engleskim merama. Tokom 70-ih godina prošloga veka, recepti počinju da se pišu mešavinom latinskog i engleskog, kao i metričkim merama. Oba sistema su bila predavana u školama medicine i apotekarstva.
Tako su, na primer, kapljice bile pisane kao gtts (gottas), dnevno je bilo QD, dvaput dnevno BID, pre spavanja HS, OU za oba oka, itd. Na primer, recept za očne kapljice bi izgledao ovako:
 Instill iiiii gtt OS QID and iii gtts OD HS x 10 days, then stop
što bi apotekar pročitao kao "staviti 5 kapljica u LEVO oko 4 puta dnevno i 3 kapljice u DESNO oko pre spavanja za 10 dana i onda prestati".
Iako su brojevi bili pisani na latinskom, obično bi se kvantitet pisao na način kako ne bi došlo do zabune, tako da je broj 5 pisan kao pet jedinica iiiii umesto latinskog V. Takođe, količine i težine su pisane pola metričkim, a pola starim engleskim jedinicama mere. Tako su na primer mnogi recepti za tečnosti pisani u uncama (℥), dok su drugi pisani u mililitrima (ml); ili u dramima za težinu (ℨ), kao i zrnima (gr), kako se kojem doktoru svidelo.
Drugim rečima nije bilo nekih izričitih pravila. Pored toga, mnogi su već 80-ih godina prošlog veka počeli da pišu manje više sve na metričkim merama, pa su pisali grame kao Gm da bi se razlikovalo od zrna, to jest gr (grain), na primer: aspirin 80 Gm ili aspirin 5 gr. Međutim i pored toga dolazilo je do znatnih grešaka pri izdavanju lekova i do mnogih fatalnih slučajeva.
Količina grešaka je naterala medicinsku praksu da promeni način pisanja recepta, pa su medicinske i farmaceutske škole sačinile standardni način pisanja kako bi se smanjila mogućnost grešaka dvojnog sistema. U tom procesu su latinske skraćenice izbačene i zamenjene engleskim. Tako da bi taj isti recept danas izgledao ovako:
Instill seven drops in the LEFT eye four times a day and three drops in the RIGHT eye before bedtime for ten days, then stop.
Japanski recepti su 90-ih godina prošlog veka svi bili ispisani na japanskom. To je, verujem, i danas praksa. Imam negde primerak japanskog recepta koji sam skenirao, ali moram da ga potražim.
 
Španski recepti su na španskom, koji nije mnogo različit od latinskog.
Danas se u medicinskim školama ne uči latinski nego engleski, jer je skoro ceo naučni rad štampan na engleskom. Sećam se da sam jednom pitao jednog američkog kolegu da li je na medicini učio latinski, a on mi je pola u šali i pola u zbilji odgovorio "Ne, učio sam medicinu!"
Klajn je jedan profesionalni lažov jer mu se može, pa tako stvara i sopstvenu (ali lažnu) stvarnost da bi opravdao samoga sebe. Poznavanje latinskog nema nikakve veze sa ćirilicom. Latinske skraćenice se mogu ubaciti i na receptima pisanim ćirilicom, ali se isto tako mogu pisati na srbskom bez latinskih skraćenica!
Da lekarima i farmaceutima treba latinica, u to nema sumnje, jer je medicinska nauka danas štampana na engleskom, pa im je potrebno znanje engleskog, a samim tim i latinske (a ne hrvatske) azbuke. Međutim, jedan prosečan Srbin niti mora da zna engleski da bi živeo u Srbiji, niti mora da zna bilo koju latinicu da bi pisao maternjim jezikom.
Inženjerima treba znanje fizičkih simbola, kao što teolozima treba znanje starogrčkog i starohebrejskog jezika i pisma. Stranci koji studiraju slavistiku ili ruski jezik moraju da znaju ćirilicu iako je svakodnevno u životu nikada ne koriste. To su potrebe specifičnih nauka a ne pojedinih običnih građana Srbije. Za srbski jezik i više nego dovoljna je samo ćirilica.
S poštovanjem.
 
 
10.4.2012:
Dragi gospodine Filipoviću,
Napisali ste „Srbima se odseca zdrava noga da bi im se ugradila (latinska) proteza!“ Duhovito, ali žalosno. Činjenica je da srbski recepti nemaju potrebe da budu na latinskom niti na latinici. Može se sasvim lepo na srbskom napisati šta apotekar treba da uradi. Osobito ako je izvesno da će pacijent taj recept odneti u srpsku apoteku!
Razume se, srbski apotekari i lekari treba da znaju latinski i latinske skraćenice u slučaju da neko donese strani recept (ako je to dozvoljeno u Srbiji), ali i iz opšteg obrazovanja da bi mogao da prati stručne časopise, itd.
U Americi strani recepti nisu važeći, pa je to pitanje izlišno. Pa i da se danas recepti pišu na latinskom u Srbiji, to ne znači da treba učiti hrvatsku latinicu u školama, kao što niko ne uči medicinsku hemiju sem onih kojima je potrebna za stručnu obrazovanje!
U Japanu se uči osnovna 26-to slovna latinica da bi svi znali kako se japanske reči preslovljavaju na engleski, koji se uči od prvog razreda osnovne škole. Ali, za razliku od srbskog jezika, japanska proza se nikada ne piše latinicom. Latinica se vidi u nekim reklamama ili ako je potrebno da bi stranci umeli da izgovore reč ili ime.
U svakodnevnom životu, japanski se nikada ne piše latinicom, niti postoje japanske knjige pisane latinicom. Putokazi su na japanskom i engleskom. Brojevi su danas pisani kao u celom svetu, arapskim simbolima. Pre 100-tak godina još uvek se upotrebljavao japanski način pisanja brojeva.
Jovan Sterija Popović još polovinom XIX veka ismejava Srbe koji idu u Beč i „zaborave“ srbski za par godina, jer je kao bilo otmeno govoriti nemački. Možda je u Klajnovoj glavi latinski „dostojniji“ za recepte, kao da će neko rutinski nositi te recepte u inostranstvo! Problem je da Srbi sebe ne poštuju. Inače ne bi tražili „latinske proteze“.
Pozdrav.
 
HOLANDIJA 10.4.2012:
Poštovani g. Filipoviću,
Znači – i u Americi, kao i u Holandiji – narodni jezik, bez latinskog (što ne znači da lekari tokom školovanja ne uče i latinske termine).
Danas sam, najzad, uspeo da upecam mog prijatelja iz Nemačke, kome sam postavio isto pitanje kao i Vi meni. Odgovor je bio bukvalno isti kao moj (za Holandiju) – uopšte se u međulekarskoj komunikaciji latinski jezik za dijagnoze ne upotrebljava, nego samo nemački (pisanje kolegama o pacijentu tom i tom i šta je kod njega nađeno).

Toliko o medicini“.
 
Baš bih voleo da vidim kako će podvaljivač Klajn ismejati Amerikance, Japance, Holanđane, Špance, Nemce… koji u medicinskoj dokumentaciji ne koriste latinski jezik, i poniziti ih primerom srpske „ravnopravnosti pisama i bogatstva dvoazbučja“!
 
             
Željko Filipović,
„Ćirilica“ Beograd,
Povereništvo Niš.
988@Ćirilica-Beograd.SRB