Dragomir Anđelković: Evroatlantska nadigravanja

PREPOROD SRPSKE

Evroatlantski centri moći ne odustaju lako od onoga što su zacrtali, a pritom onima od kojih očekuju velike žrtve (valjda zato što ih smatraju „svetlim dankom“ tzv. evropeizacije), zauzvrat gotovo ništa ne nude dok god mogu pritiscima i praznim pričama da postignu svoje ciljeve. Tako insistiraju da Srbija prihvati tzv. nezavisnost Kosova i to u granicama naše AP KiM, a nude nam neku neizvesnu EU „perspektivu“ (a i da je korist od nje izvesna, ne bi bilo prihvatljivo radi Unije žrtvovati vitalne nacionalne interese). U istom duhu su od Banjaluke tražili da se odrekne suštinskih postulata svoje državnosti radi nastavka procesa evrointegracija BiH. U tome su išli toliko daleko da ne samo što su insistirali da RS ni na koji način ne koči kretanje Bosne i Hercegovine putem čija je krajnja destinacija NATO, već su – gle paradoksa drskosti – ponavljali da je centralizacija BiH uslov za stupanje te državne zajednice u Atlantski pakt. Znači,  valjda zbog uvreženog shvatanja da je članstvo u NATO-u neformalni uslov za ulazak u EU (koja se dugo od strane mnogih političara i građana nekritički poistovećivala sa boljim životom), gotovo se podrazumevalo da RS mora da podrži politiku evroatlantskih integracija čak i po cenu da tako pristane na sopstveno obesmišljavanje ako ne i ukidanje.

Međutim, Banjaluka se, i to na osnovu konsenzusa svih relevantnih faktora u RS, u presudnom trenutku odlučno suprotstavila bilo kakvim daljim udarima na državnost Srpske. Do sredine prvog milenijuma ovog veka, crvena linija je već bila dotaknuta. Dodik je neko vreme pragmatično sarađivao sa Vašingtonom i Briselom, nastojeći da bez većih konflikata, uz izvesne neizbežne ustupke, bar prikoči negativne procese po Srpsku, da bi – čim je malo po malo olabavio okupacione stege iskoristivši jačanje Rusije i slabljenje Zapada – ne samo zauzeo beskompromisnu odbrambenu poziciju, već i prešao u kontraofanzivu. Sve glasnije su počeli da se čuju zahtevi da se Srbskoj vrate izvorna dejtonska ovlašćenja, odnosno bez zazora je ponovo progovoreno o neodrživosti BiH. Konačno, Banjaluke je, ušavši u pogodnom momentu u otvoreni sukob sa okupacionim vlastima (OHR), potpuno urušila njihov autoritet. Uz to, u dešavanjima na bosansko-hercegovačkoj šahovskoj tabli sve prisutnija je počela da provejava nova geopolitička dimenzija problema.

UNITARISTIČKO RETERIRANJE

RS je uspostavila čvrste veze sa Ruskom Federacijom. One su primarno ekonomsko-energetske prirode, ali kada se zagrebe dublje, vidi se i ozbiljna politička pozadina. Čim Rusija tako duboko uđe u energetski sektor kao što se desilo u Srbskoj od 2007. godine do danas (gde je prisustvo RF spram veličine RS znatno veće nego u Srbiji), Moskva je spremna da pruži mnogo konkretniju podršku od načelne, zasnovane na tradicionalnom prijateljstvu i toplim simpatijama. To, kao i asimetrične produktivne spone sa nekim zapadnim i izraelskim krugovima (čime se izbegava sudar sa Zapadom u celini), drastično povećava kapacitet za državotvorno delovanje Banjaluke.

Vašington i Brisel su to uvideli, i olabavili pritiske sračunate na centralizaciju BiH, ali nisu odustali od njenog uvlačenja u NATO (i moguće nove akcije u pravcu centralizacije posle toga). Bosna i Hercegovina nema širi vojno-politički značaj, ali su njene atlantske integracije važne za cementiranje američkog balkanskog poretka. Prvo bi srbski prostor bio dodatno raspolućen uvlačenjem unutar BiH zapadnog dela našeg naroda u NATO, što bi potom bio argument za naše „ujedinjenje“ u evroatlantskim okvirima (gde sama RS ne bi direktno imala pravo glasa). A ako Srbija i tada istraje u vođenju politike vojne neutralnosti, onda bi  bar model teritorijalnog razgraničenja nametnut Srbima tokom 90-ih dugotrajno bio obezbeđen. I da Zapad još dodatno oslabi, te se BiH koprca u nemoći da funkcioniše kao iole normalna državna zajednica, ne bi Srbskoj bilo lako da iz njenog sastava istupi kada bude postojao i formalizovani NATO okvir.

DOZIRANJE OTPORA

Svestan nabrojanih opasnosti, kao i potencijalnog uvlačenja u tuđe ratove te nametnutog udaljavanja od Rusije (što je isto zapadni cilj kako bi RS preko atlantskih integracija bila izolovana od stvarnih saveznika kao što je RF), Dodik je sada, prvi put vrlo ozbiljno, pokrenuo pitanje neslaganja Srpske sa ulaskom BiH u NATO. Tome se, kroz organe državne zajednice gde je teorijski mogla da blokira proces, Banjaluka ranije nije efikasno suprotstavljala, kako ne bi privukla nevolje. Ograničila se na načelno iskazivanje nezadovoljstva. Ali, kada je dovoljno ojačala a geopolitičko klatno se već pomerilo ka istoku, povukla je inteligentan potez – opasan za NATO ali ipak sa prostorom za cenkanje.

Iako je predsednik RS rekao da zapadna srbska država nije raspoložena da postane deo NATO-a, odnosno da ne želi da podrži dalji proces priključenja BiH tom paktu, on još nije hermetički zatvorio vrata atlantskim procesima. Štaviše, naglasio je da otvoreno pitanje ukidanje vojske sa time nema nikakve veze. Jer – razume se ako bi se u prilog vojno-političkog svrstavanja donela odgovarajuća odluka (koja podrazumeva podršku građana na referendumu) – „demilitarizacija nije prepreka da BiH bude član NATO-a“. Osim toga, to što je zatraženo ukidanje OS BiH, ne znači da za RS nije prihvatljivo ponovo formiranje srpske vojske (kao što je Dejtonom predviđeno).

Reči su jedno a realnost drugo, ma kako je verbalno opisivali. Ako BiH ne bude imala zajedničku armiju ili entitetske vojske, moći će u NATO taman koliko je i muslimanski deo te državne zajednice u stanju da se ujedini sa Avganistanom. To dobro znaju i NATO planeri, kao što im je jasno i da je  priča o demilitarizaciji BiH, šta god da se navodi kao razlog, pre uperena protiv atlantskih integracija nego što je sračunata na štednju. Kao što je i Dodiku jasno da evroatlantski centri moći. neposredno, ali i preko svojih muslimansko-hrvatskih klijenata posredno, i dalje imaju veliku uticaj na bosansko-hercegovačku političku zbilju. Otuda, Banjaluka dobro zna da za sada nema ni govora o tome da će OS BiH stvarno biti ukinute. Ali, Dodik je još jednom, možda i snažnije nego do sada, poslao poruku: ne možete da radite sa BiH baš sve što hoćete. Drugačije: nećete imati i jare, i pare – pa birajte. A videćemo šta ćete i da li ćete išta dobiti!

DRŽAVOTVORNA TRGOVINA                                                      

Neosporno je da RS želi nezavisnost, a dok ona nije moguća, bitno joj je da ima što veću samostalnost unutar BiH. Opet, Vašington i Brisel i dalje priželjkuju relativno konsolidovanu (makar koliko je postala posle delimične postdejtonske centralizacije čiji plod je i jedinstvena vojska) BiH, uvučenu u NATO. Banjaluka je sada poručila da neće moći da bude ni tako, a kamoli da su realni bilo čiji snovi o daljem jačanju BiH. Ako neko želi da RS i pomisli da malo popusti po pitanju ulaska BiH u Atlantski pakt, onda je nužno da joj budu vraćene bar izvorne dejtonske ingerencije sa posebnim oružanim snagama, i preko njih, ako do njega dođe, de fakto direktnim članstvom u Alijansi. Štaviše, kada bi Srbska dobila nezavisnost, možda bi i kao deo celovitog aranžmana stupila u NATO. Ne znači da bi to uradila, ali ko zna … U politici je svašta moguće. Pogotovo što RS kao nezavisna država može i da izađe iz tog bloka, da radi usaglašeno sa Rusijom, te da dok je njegov deo bude u prilici da u nekoj meri utiče na odluke NATO-a, što sve kao deo BiH ne bi mogla ni u naznakama. Ipak, sve ovo su pre svega elementi kupovine vremena i nadigravanja Banjaluke i nekih zapadnih krugova, a nedaj bože da se na klizavom terenu okliznemo pa da bilo koja srbska zemlja (uključujući i Crnu Goru) zaista dospe u Atlantski pakt.

Daleko smo, srećom, od ulaska BiH i RS u NATO, a još smo dalje, kako za sada stvari stoje, i od eventualnog, od strane ogromne većine Srba i Hrvata priželjkivanog, razdruživanja konstitutivnih naroda BiH. No, već sada se igraju ozbiljne igre gde se prikupljaju važni poeni koji će bitno uticati na oblikovanje budućnosti RS i hrvatsko-muslimanskih delova BiH, kako u državnom tako i vojno-političkom pogledu. Banjaluka je konačno dobro naučila zanat od „Latina varalica“, te se u fluidnim kombinacijama tipa „može ali ne mora da bude“, a od kojih mnogo toga zavisi – dobro snalazi. Srbi, po pravilu skloni da na stvari gledaju crno-belo, i bez taktiziranja srljaju glavom u zid, sada su makar u Srbskoj naučili da povlače višeslojne poteze, nagoveštavaju neke nejasne ustupke sutra a traže konkretnu kompenzaciju danas – i svime time povećavaju sebi manevarski prostor. To što danas Srbska ne može da postigne ono što joj je od prioritetnog značaja, ne znači da neće moći sutra. Radi toga je, verovatno, spremna nešto i da pruži zauzvrat, ali svakome je već jasno da neće trgovati na svoju štetu.

SRPSKE INSPIRACIJE

Vreme je da to konačno shvati i Beograd kada se radi o interesima Srbije. Ona ima još veći potencijal za proaktivan pristup od RS. A ako zaigra odlučnije, ne da se više neće postaviti pitanje prepuštanja i severa Kosova već ćemo osnažiti naše pozicije i u drugim delovima KiM. Srbija koja bez evroiluzija i iracionalnog straha bude štitila svoje nacionalne interese i dalje može dosta toga da postigne bez otvorene konfrontacije sa Briselom, Berlinom, Vašingtonom. Trebamo mi njima i te kako (ma šta nam pričali kako bi nas obeshrabrili), i sigurno možemo da trgujemo tako da nešto i dobijemo a ne samo gubimo. To, ali i činjenicu da više niko ne može da nam bilo šta otme silom, shvatio je Dodik i već neko vreme, na sreću RS, valjano poentira. Ne čeka krotko da RS bude izložena raznim zahtevima i pritiscima već im aktivnim pristupom – inicijativama, kontrolisanim dizanjem tenzije, nagoveštajima da će dati ono što ne misli da učini, i na druge načine – uspešno parira i stvara pozicije da Srbska povrati bar deo ranije izgubljenog.
 


Bez glorifikovanja Dodika, ipak moram da istaknem da je zvanična Banjaluka generalno istrajnom odbranom interesa RS, a ponaosob zbog poslednjeg poteza sračunat na dovođenje atlantskih integracija pod znak pitanje isticanjem finansijskog bremena kao razloga za ukidanje vojske BiH – zaslužila sve pohvale. Kada se radi o zaštiti RS, zaslužila ga je i najveća opoziciona stranka (SDS), koja takođe dosledno podržava ono što ide u korist državnosti Srpske i oko toga ne zabija klipove u točkove vlasti. Sve to bi trebalo da bude inspirativno i za srpske političare istočno od Drine.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u Pečatu