Rusija i Gruzija treba da spoje elastičnost i čvrstinu

Pobeda koalicije „Gruzijski san“ Bidzinija Ivanišvilija na parlamentarnim izborima nameće Rusiji težak zadatak zauzimanja novog političkog kursa prema Gruziji. Na smenu impulsivnom Mihailu Sakašviliju koji je svoju zemlju učinio gotovo glavnim protivnikom Moskve u regionu došao je pametan i oprezan političar. Neki stručnjaci ga nazivaju proruskim, ali je on pre svega progruzijski. Zato Rusija treba da spoji elastičnost i čvrstinu u odnosima s novom gruzijskom vladom poštujući pre svega sopstvene nacionalne interese.

Za vreme predizborne kampanje Ivanišvili je više puta izjavio da će moći da reguliše odnose s Rusijom, koji su kritičnu tačku dostigli nakon događaja iz avgusta 2008. godine. I prve izjave političara posle pobede na izborima navodno navode na optimizam. Gruzija verovatno neće bojkotovati zimsku Olimpijadu u Sočiju i spremna je da započne dijalog s Rusijom.

Međutim, ostaje nejasno koji kurs namerava da sprovodi Ivanišvili na međunarodnoj areni. Njegove javne izjave svedoče o tome da je Tbilisi sklon da ne menja spoljnopolitički vektor, kojim se Gruzija kretala još od Ševarnadzeovog vremena, a zatim i za vreme Sakašvilija. Odnosno, usmerena je na Sjedinjene Države i Evropsku uniju, što bržu integraciju u EU i NATO. U bližoj budućnosti ne treba očekivati kardinalne promene u gruzijskoj spoljnoj politici. Međutim, retorika u odnosu na Moskvu će biti mnogo blaža od one koju je koristio Sakašvili.

Pritom, u uslovima kad EU i NATO doživljavaju značajne poteškoće, one nastavljaju da podržavaju ove težnje Gruzije. Čak i pored rizika pojačavanja napetosti koja postoji u njihovim odnosima s Rusijom. Zato što je Gruzija u geopolitičkom smislu ključna država Zakavkazja, „grlo“ ovog regiona. Bez nje nije moguća realizacija projekata transkontinentalnih transportnih koridora i cevovodnih projekata koji zaobilaze Rusiju. Osim toga, ona je važan poligon koji se geografski nalazi blizu Kaspija i Irana, kao i ruskog Severnog Kavkaza.

Evropska unija se ozbiljno uključila u „borbu za Gruziju“. Spremna je da, bez obzira na finansijsku krizu, za novu vladu izdvoji 670 miliona evra. Deo ovog iznosa biće usmeren u državni budžet, a drugi – u realizaciju novih projekata, između ostalog, u oblasti poljoprivrede. Severnoatlantska alijansa, koja ima ozbiljnih problema u Avganistanu i koja u izvesnoj meri zavisi od pomoći Moskve takođe ne želi da „ispusti“ Gruziju. Generalni sekretar organizacije Anders fog Rasmusen proces ulaska Tbilisija u NATO naziva „nepovratnim“.

Sudeći po upornosti s kojom neki žele da integrišu Gruziju u zapadne strukture, proruska orijentacije Tbilisija će za mnoge predstavnike političke elite SAD i EU predstavljati poraz u borbi s Rusijom za postsovjetski prostor, koji je nespojiv sa statusom pobednika u „hladnom ratu“. 1990-2000-ih godina je u američkim i evropskim medijima uporno zvučala teza o tome da je Tbilisi žrtva „imperijalističkih ambicija“ Moskve. Ovo je pomoglo stvaranju takvog imidža gruzijske države i opravdavalo je želju da se Gruzija „štiti“ od ruskog napada.

Kako su pokazali događaji avgustovskog rata, ispostavilo se da je stvarnost suprotna. Upravo Tbilisi je postao agresor, primenivši oružje u Južnoj Osetiji i napavši ruske mirotvorce koji su bili locirani na njenoj teritoriji. Zbog toga, gradeći dijalog s Gruzijom praktično od nule, Moskva treba da insistira na tome da se gruzijska strana prizna za inicijatora i vinovnika dramatičnih događaja od pre četiri godine i da podržava nezavisnost RJO i Abhazije. To su pitanja od principijelnog karaktera. Međutim, u vezi s ostalim pitanjima s gruzijskom vladom može i treba da se vodi dijalog koji će možda u budućnosti dovesti do pozitivnih rezultata.

Aleksej Piljko,