Zašto Srbija ima najveći broj izbeglica u Evropi?

Po zvaničnim podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, u Srbiji živi 275.000 izbeglih i raseljenih ljudi, po čemu se ona nalazi na ubedljivo prvom mestu u Evropi i na visokom 13. mestu u svetu. Na celoj našoj planeti postoji oko 15 miliona izbeglica, što znači da Srbi čine čak oko 2 posto svih izbeglica u čitavom svetu. Pa ipak, sudeći po tišini u medijima i po ćutanju državnih i međunarodnih institucija, čini se da je to sasvim normalna pojava koja nikoga ne zabrinjava. A pogotovo se ništa ne može čuti o uzrocima takvog stanja, kao ni o konkretnim merama koje se preduzimaju da bi se izbegli ljudi vratili u mesta u kojima su ranije živeli.

U ovom trenutku ima 210.000 ljudi koji su morali da pobegnu sa teritorije Kosova i Metohije, a izbeglički status ima još 65.000 ljudi iz bivših jugoslovenskih republika, a prvenstveno iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Na samom vrhuncu izbegličkog talasa 1990-ih godina, u Srbiji je bilo smešteno preko pola miliona registrovanih izbeglica, a njihov broj se smanjio zbog toga što su mnogi uzeli državljanstvo Srbije, a u treće zemlje je otišlo blizu 50.000 osoba. Takođe, procenjuje se da je oko 40.000 ljudi umrlo, a samo manji broj se trajno vratio.

Iako je veliki broj izbeglica spreman da se vrati u zemlju porekla, pod uslovom da im se omogući održiv povratak u skladu sa ratifikovanim međunarodnim zakonima i konvencijama, to očigledno ni posle više od 15 godina nakon ratnih sukoba i dalje nije moguće. Kao jedan od najvažnijih razloga za to se navodi nedostatak spremnosti da se na zadovoljavajući način reše problemi vraćanja individualnih prava izbeglih lica, koja se tiču pre svega povrata nezakonito oduzete imovine i stanarskih prava, ali pominju se i drugi nerešeni problemi, poput nepriznavanja radnog staža, neisplaćenih penzija, bezbednosne situacije i tako dalje.

Inače, na inicijativu Evropske komisije, OEBS-a i Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, države u regionu su 2005. godine potpisale deklaraciju kojom je potvrđen zajednički pristup u rešavanju izbegličke problematike. U toj deklaraciji je izraženo njihovo opredeljenje za otpočinjanje suštinskog rešavanja svih problema izbeglog i raseljenog stanovništva u vezi sa povratkom ili lokalnom integracijom. Međutim, i ta inicijativa evropskih institucija je ostalo samo slovo na papiru, a izbeglice u Srbiji se i dalje nalaze u 36 kolektivnih centara ili se na drugi način sami snalaze kako znaju i umeju.

Osim toga, međunarodna zajednica više ne tretira prostor bivše Jugoslavije kao humanitarno ugrožen region, pa stoga dosadašnji međunarodni humanitarni donatori prestaju ili su već prestali da pružaju pomoć balkanskom regionu.

Kao što je u Ujedinjenim nacijama rečeno povodom ovogodišnjeg Svetskog dana izbeglica - brojke koje opisuju broj izbeglica nisu tek puke statistike, već one predstavljaju pojedince i porodice čiji su životi okrenuti naopako, čije su zajednice uništene, a budućnost neizvesna. Pritom je još naglašeno da je potrebno omogućiti održiv povratak izbeglicama, to jest ljudima koji su napustili svoje domove jer nisu imali drugog izbora.

Međutim, svedoci smo da stotine hiljada izbeglih i raseljenih lica koji sada žive u Srbiji, na žalost, još uvek ni posle mnogo godina objektivno ne mogu da se vrate u mesta odakle su silom prilika morali da odu. Pogotovo je žalosna činjenica da ne postoji istinska volja da se identifikuju uzročnici koji su doveli do njihovog egzodusa, kao ni dovoljni napori da se pokrene obrnuti proces povratka izbeglih Srba na prostore gde su vekovima živeli. A to sa pravom kod izbegličke populacije stvara osećanje da pravda ponekad suviše mnogo kasni ili da čak uopšte ne stigne onima koji je željno očekuju.

Ratko Paić,