Paklena gramatika bratskog jezika

U početku učenje srbskog jezika Rusima izgleda „prosto kao pasulj“: samo promenite akcenat, setite se zastarelih reči, i već možete da „nabadate“. Međutim, u praksi se ispostavlja da učenje srodnog jezika krije u sebi mnoge zamke.

Zašto Rusi uče srbski?
Kako izgleda uobičajena slagalica crnogorskog primorja, romanitčnih osećanja i srbskih pesama koja mlade stanovnike Rusije navodi da nauče srbski jezik i na kraju posete Beograd?

Na primer, često se Rusima čini da je dovoljno samo malo "izvrnuti" ruski izraz, pa da ispadne pravilna srbska reč, a u stvari se dobije nešto sasvim neočekivano. Autor je u budvanskom restoranu bio svedok situacije u kojoj je Ruskinja želela da pokaže svoje "znanje" srbskog jezika, pa je tražila pile na žaru, a na ruskom se kokoška kaže „kurica“. Razumljivo je da izvrtanje ove ruske reči u srbskom jeziku može imati nepredvidljive posledice. A ona je tu reč izvrnula baš kako ne bi trebalo. Konobari su popadali od smeha.

Ili još jedan slučaj. Jedna mlada Ruskinja iz grada Perma došla je preko leta da uči srbski u poznatu „Radionicu za srbski jezik i kulturu“. Bila je sigurna da u srbskom reč „znoj“ znači isto što i u ruskom - „veliku vrućinu“. Kad su je pitali „Kako si?“, ona je odgovorila: „U Rusiji je često hladno. A ja obožavam leto i znoj. Ja sam sada taako znojna. Volim kad sam znojna!“ Ovakva iskrenost je oduševila njene srpske nastavnike.

U čemu je stvar? Pre svega, situaciju komplikuju mnogobrojni međujezički paronimi, tzv. „lažni prevodiočevi prijatelji“. Na primer, Rusi se smejulje kada čuju srpsku reč „ponos“. U ruskom postoji takva reč, samo što znači „proliv“. Priča se kako su osamdesetih godina na sajmu vojne opreme predstavnici SFRJ napisali transparent „Naša armija — naš ponos“, i da je to za Ruse bila glavna atrakcija. Ili drugi poznati slučaj. Tokom jedne školske ekskurzije u Srbiji moskovska učenica pita svoju umornu srpsku koleginicu: „Tebe trudno?“ („Da li ti je teško?“). Na te reči Srpkinja se trže, prekrsti se i uzviknu: „Ju! Bože sačuvaj!“

Ruskom jeziku je svojstveno redukovanje samoglasnika i umekšavanje suglasnika. Rus nehotice izgovara srpske reči na svoj način: „adgavOr“ (odgovor), „pritsjEdnjik“ (predsednik) itd. Pravilan srbski akcenat praktično je nedostižan za Ruse, kao i izgovor suglasnika „č“ i „ć“, „dž“ i „đ“, koje Rusi obično izgovaraju kao rusko „č“ (nešto između srbskog „č“ i „ć“) i kao rusko „dž“, ne razlikujući ih u govoru: ćevapćić, džurdževak, itd. Rusima nije lako da nauče i srpske suglasnike „l“, „n“, „lj“ i „nj“. Oni ih izgovaraju prislanjajući vrh jezika uz gornje zube i umekšavaju ih ispred samoglasnika „i“ i „e“: „ljice“, „njizaposljenast“, itd. A poznatu brzalicu sa vokalnim „r“ prosečan Rus izgovara dodajući rusko „ы“ ispred srbskog „r“: „Navirh birda virba mirda“.

I sve je to samo fonetika. Šta reći o strašnoj srbskoj gramatici, na primer o oblicima pomoćnog glagola „jesam“ (koji se u ruskom jeziku uopšte ne koriste), ili o enklitičkim oblicima zamenica (Rusi teško shvataju razliku između „mi“ i „me“), ili o padežima koji zbunjuju svojom međusobnom sličnošću, kao i sličnošću sa ruskim ekvivalentima. A tek glagolski oblici i neuhvatljivi položaj povratne zamenice „se“...

Sve u svemu, prosečan ruski student teško uči srbski i u početku mu se često sve pomeša u glavi. Ali, upornom učeniku se sve to posle nekoliko meseci razbistri, i već sledeći njegov dolazak u zemlju čiji jezik uči biva propraćen mnogobrojnim komplimentima za sjajno znanje!

Igor Grekov,

Original publikacije