„Pokolj u Srebrenici“ – velika politička obmana

Poznati pisac, ekonomista i analitičar dr Edvard Herman je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Rusije ispričao šta zna o „pokolju u Srebrenici“ i ta verzija se razlikuje od zvanične verzije Zapada koja je poslužila za „humanitarnu“ intervenciju spoljnih snaga u bivšoj Jugoslaviji. Dr Herman zna da su takozvanom masovnom ubistvu muslimana u Srebrenici prethodila krvava etnička čišćenja u kojima je poginulo više od 2.000 srbskih žena i dece.

Džon Robles: Moje prvo pitanje je o „pokolju u Srebrenici“ i o tome kako su izveštavali mediji. Dajte nam predstavu o tome šta se tada dešavalo.

Edvard Herman: „Pokolj u Srebrenici“ obično stavim pod znake navoda, jer je u Srebrenici bilo mnogo krvavih ubistava još pre jula 1995. Muslimani, bosanski muslimani i paravojne snage Srebrenice su masovno ubijali Srbe. Prema različitim podacima više od 150 srbskih sela je sravnjeno sa zemljom. Drugi podaci govore o 2.383 srbska civila ubijena od 1992. do jula 1995. Rekao bih da je to „prvi talas pokolja u Srebrenici“. A tek zatim je došao jul 1995...

Džon Robles: Preciziraću, ubijani su upravo Srbi?

Edvard Herman: Da! Kažem, 2.383 srbska civila ubijena do jula 1995. U julu 1995. armija Republike Srpske je zauzela Srebrenicu i tada su počela masovna ubistva. Upravo ove događaje Zapad naziva „masakrom u Srebrenici“, što je ustvari politički termin. Ubijeno je od 500 do 1.000 ljudi. Ali poginulo je dva puta manje ljudi u poređenju sa prethodno ubijenim Srbima. A Zapad tvrdi da je ubijeno 8.000 muškaraca i dečaka. A sada govorim o „drugom talasu pokolja u Srebrenici“, usmerenom isključivo protiv vojske. To su bili isključivo muškarci. U grobovima je bilo oko 2.500 tela. Većina tih ljudi je poginula u borbi. I lepota zapadne propagande je u tome što su ta tela otkrivena posle jula 1995. I zato ih ubrajaju u žrtve genocida, iako je, kažem, većina poginula u oružanim sukobima. Još jedan važan aspekat „masakra u Srebrenici“ jeste taj da su Srbi ubijani na teritoriji koja se smatrala bezbednom. Srebrenica je proglašena za bezbednu zonu i morala je biti demilitarizovana, čega se niko nije pridržavao. Vojnici bosanskih muslimana koji su ubijali Srbe su bili iz Srebrenice. Ali zapadni mediji su ignorisali to. I ispalo je da su Srbi u julu jednostavno sve redom ubijali. Na suđenju o tim događajima komandanta francuske jedinice UN Filipa Moviona su upitali: „Zašto su Srbi to učinili?“. On je odgovorio da je siguran da su se Srbi odlučili na takav korak jer je komandant armije bosanskih muslimana iz Srebrenice napao Srbe pre događaja jula 1995. I to su reči komandanta jedinice UN. To nećete naći u zapadnim medijima. Drugim rečima, nasilje protiv Srba je provociralo manje nasilje Srba. Tako da je „pokolj u Srebrenici“ velika politička varka. To je bilo nasilje kao odgovor na još veće nasilje, i nisu ubijane žene i deca, već isključivo odrasle muške osobe, vojnici. Jedna od karakteristika „drugog talasa pokolja u Srebrenici“ je ta da je srbska armija spasila 20.000 muslimanskih žena i dece. I, po mojim proračunima, bilo je od 500 do 1.000 ubistava. Osvetničkih ubistava.

Džon Robles: Rekli ste od 500 do 1.000?

Edvard Herman: Da. Ali zamislite tu situaciju. Vodi se rat i srbska vojska vidi tragove divljanja neprijatelja, ubistva civila. Te događaje Zapad u potpunosti ignoriše. Zapad tvrdi da su Srbi upali u Srebrnicu i počeli samo tako da ubijaju, jer su bili žedni krvi. To je laž! Događaji u Srebrenici su bili veliki trijumf zapadne propagande. Zapad nije želeo Srbiju, nije želeo mir, zato mu je bio potreban taj „pokolj“.

Džon Robles: Da li su kažnjeni bosanski muslimani odgovorni za masovna ubistva srbskih civila?

Edvard Herman: Srbi su imali spiskove bosanskih muslimana koje su hteli da ubiju. Ali ne mogu vam reći da su bili ubijeni samo oni sa spiska. Mogu samo da kažem da je većina ubijenih bila na tom osvetničkom spisku.

Kraj prvog dela.

Dr Edvard Herman je rođen 7. aprila 1925. On je počasni profesor finansija Univerziteta u Pensilvaniji. Autor je knjige „Pokolj u Srebrenici: dokazi, činjenice i politika“.