Rusija će slomiti kičmu velike Albanije

 Kada je 2011. godine, tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić rekao da „Srbija ideju o stvaranju velike Albanije smatra opasnom, ali bi mogla sa tim da živi, ako bi postojala sporazumna rešenja“ (1), političke stranke i građani, burno su reagovali protiv te izjave, dok je u srbskom parlamentu podneta interpelacija usmerena na obaranje vlade, na koju Mirko Cvetković i njegovi ministri, kršeći Ustav nikad nisu odgovorili. Sa druge strane, kada je nova vlada naprednjaka i socijalista kršeći Ustav prihvatila sve što je Tadićeva vlast dogovorila sa Prištinom i otišla nekoliko koraka dalje, čak i do toga da uspostavi granicu, a premijer Dačić ponudi svom partneru u razgovorima Tačiju, pravosnažno osuđenom za najteža krivična dela, stolicu u UN, ukoliko to bude „deo sveobuhvatnog sporazuma“(2), građani Srbije su zanemeli. Upravo oni političari koji su u predizbornoj kampanji Srbima na Kosovu i Metohiji obećavali da će do kraja braniti teritorijalni integritet Srbije i da će odbaciti do tada postignute sporazume Beograda i Prištine,(3) krenuli su dalje putem njihovih prethodnika, koji je zacrtao Vašington – ka stvaranju velike Albanije.

U preambuli najvišeg pravnog akta – Ustava Republike Srbije jasno i nedvosmisleno je izražena volja građana sledećim rečima: „polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije.“

Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu koja glasi:

„Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.“

Međutim nije samo pozitivno pravo Srbije to koje potvrđuje njen suverenitet na Kosovu i Metohiji, tu su i najvažnija međunarodna akta. Svima poznata Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 prvenstveno se odnosi na ranije rezolucije Saveta bezbednosti broj 1160, 1199 i 1203, iz 1998. godine. Rezolucija br. 1160 sadrži izjavu priznanja i jemstva suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije, to jest Srbije i Crne Gore od strane Ujedinjenih nacija. U njoj se posebno ističe da Savet bezbednosti „Potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije…“ Ista izjava je ponovljena u rezolucijama 1199 i 1203 iz 1998. godine, dok se u Rezoluciji 1244 iz 1999. još izričitije se kaže da Savet bezbednosti „iznova potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i drugih država u regionu, u skladu sa Helsinškim završnim aktom i Aneksom 2.“ (4)

Međutim, republička vlada, kako ona bivša Cvetkovićeva, tako i ova sadašnja Dačićeva je ulaskom u direktne pregovore, završene sporazumima sa šiptarskim separatistima, protivustavno započela faktičko priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. U sporazumima koji je postigla prethodna vlada, (5), a sadašnja prihvatila, za administrativnu liniju prema KiM upotrebljava se reč „granica“. KiM pod kontrolom šiptarskih terorista i trgovaca ljudskim organima i Srbija su prema ovom sporazumu ravnopravne strane, što znači da su subjekti međunarodnih odnosa tj. države. Prema tim sporazumima stanovnici svake strane treba da budu u mogućnosti da slobodno putuju u okviru ili preko teritorije druge strane. Ovakvu formulaciju mogu da propišu i dogovore samo suvereni činioci međunarodnog prava i međunarodnih odnosa tj. države. U sporazumima se preciziraju i prava „građana obe strane.“ Svaka strana će preduzeti sve mere da omogući građanima druge strane da putuju neometano preko i kroz teritoriju druge strane koristeći vozačke dozvole koje su izdale njihovi matični organi. Na ovaj način se još jednom potvrđuje da republička vlada faktički priznaje Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu. Ko priznaje neki dokument, priznaje i organ tj. instituciju koja ga je donela.

Šiptari su ovim sporazumima čak dobili pravo da u ličnim dokumentima menjaju prezimena Srba i njihovo državljanstvo. Srbska prezimena se nakon sporazuma u novim dokumentima zvršavaju na „i“ dok je srbsko državljanstvo preformulisano u „kosovsko“. (6) Na ovaj način, zvanični Beograd je prihvatio nasilnu asimilaciju Srba, što predstavlja zločin protiv čovečnosti jer se silom menja etnička slika i omogućava dominacija jedne etničke grupe nad drugom.

Da ultimatumima i poniženjima iz Brisela nema kraja dokazao je i ovlašćeni predstavnik vlade naprednjaka i socijalista, Dejan Pavićević koji je u ime Republike Srbije kršeći Ustav prihvatio sporazum o integrisanom upravljanju granicom. (7) Sporazum nije formalno potpisan, ali je Pavićević u ime vlade poslao u Brisel pisane garancije njegovog prihvatanja što ima isti značaj kao da je dokument potpisan. Nakon toga Dačićeva i Vučićeva vlada ide još dalje i najavljuje da će Dejan Pavićević biti oficir za vezu Srbije u Prištini, što je začetak diplomatskih misija nezavisnih država. (8 )

Kao kruna svega, prozapadni mediji su najavili susret „dvoje predsednika“ Tomislava Nikolića i NATO marionete Jahjage u Briselu pod pokroviteljstvom EU. (9) Cilj ovih razgovora je „normalizacija odnosa“ a u stvari konačan čin faktičkog priznanja nezavisnosti KiM, susretom „šefova država“. U istoriji međunarodnih odnosa i međunarodnom pravu je poznato da susret šefova država ujedno predstavlja i faktičko priznanje tih zemalja, ukoliko do tada nisu međusobno priznate. SAD su faktički priznale Kinu, kada je 1972. godine Nikson zvanično doputovao u Peking i imao susrete na najvišem nivou, iako Vašington pre toga nije usvojio deklaraciju o priznanju.

Da situacija bude još gora, Zapad primorava Srbiju, a zvanični Beograd pristaje na dogovor sa najvećim kriminalcima i zločincima u Evropi danas – onima koji i dalje provode genocid nad Srbima, brišu sve tragove tog drevnog naroda na KiM, a umešani su u terorizam, trgovinu ljudskim organima, trgovinu narkoticima, svirepa ubistva itd.

U situaciji u kojoj zvanični Beograd prihvata i potpomaže Zapadu u stvaranju velike Albanije, postavlja se pitanje kakvu strategiju Rusija može da primeni u Srbiji. Pre svega Moskva treba da prihvati činjenicu da Srbija nije nezavisna država, sa nezavisnom vladom, već zemlja čiji je suverenitet ozbiljno ograničen uticajem i strategijom Vašingtona i Brisela, do te mere da srbskom narodu preti nestanak ukoliko nastavi da ide tim putem. Nastup SAD i EU u Srbiji nije mnogo drugačiji od Titove politike slabljenja „dominantnog naroda“ i fragmentacije Srbije. Uostalom taj pitomac austrougarskog obaveštajnog centra u Pečuju je i delovao u skladu sa tim ciljem i zadacima dobijenim na Zapadu.

Kao i ranije u istoriji Rusija može u svojoj balkanskoj strategiji da nastupi kao sila zaštitnica, koja će ovaj put u odsustvu međunarodnih ugovora koji joj garantuju taj status, insistirati na poštovanju najznačajnijih, opštih akata u međunarodnom pravu i zaštiti Srba. U UN ne može da bude priznata,  bez obzira na eventualni pozitivan stav zvaničnog Beograda, tvorevenina koja je izvršila genocid nad srbskim narodom i koja uz pomoć SAD i EU srpsku istoriju i kulturnu baštinu pretvara u „kosovarsku“ jer to očigledno nije po „međunarodnim standardima“. Moskva bi trebala i dalje da insistira na potpunom rasvetljavanju, trgovine ljudskim organima otetih Srba, terorizma, trgovine narkoticima i drugih teških zločina koji su činili i čine Šiptari, kao i okolnosti u kojima su Srbi danas jedini narod u Evropi koji živi u getima i to u 21. veku. Postojanje tajnih zatvora CIA u „Bondstilu“ u kojem se čak i po izveštaju Evropskog parlamenta muče oteti ljudi, predstavlja osnov za istragu usmerenu protiv onih čiji je projekat velika Albanija – SAD, VB i Nemačke (EU). Moskva ima sva prava da raskrinkava pljačkanje srbskih prirodnih resursa na KiM, koje se dešava pod pokroviteljstvom NATO i EU. Posledice NATO agresije i njihov osiromašeni uranijum, ali i hemijski i biološki otrovi koje su koristili u agresiji na SRJ, sve više ugrožavaju zdravlje građana Srbije, ali predstavljaju i opasnost za ceo region, te bi razmatranje te teme trebalo pokrenuti na međunarodnom nivou. Genocid nad Srbima koji se i danas provodi na KiM – proterivanje Srba, njihovo pretvaranje u „kosovare“ i pretvaranje srpske kulturne baštine u „kosovarsku“ je prilika za Moskvu da traži nove načine za zaštitu srbskog naroda. Ruska strategija treba da bude usmerena na poništavanje rezultata koje je Zapad postigao u srbskim zemljama, izvršenjem brutalne agresije i kršenjem imperativnih normi međunarodnog prava.

Na kraju i suštinski Rusija treba polako da teži stvaranju novog balkanskog saveza – saveza država ugroženih projektom nezavisnog KiM. Budući da su SAD i EU kao ulog na sto stavili veliku Albaniju, novi balkanski savez treba Srbima da omogućiti u jednom trenutku, da jednom za svagda, reše pitanje tog projekta Zapada, ali ne u Prištini i na Košarama, već u Tirani.

Ovakva balkanska strategija Moskve, pre Vladimira Putina bila je nemoguća, ali pod njegovim vođstvom, možemo da budemo sigurni da se Rusija neće pomiriti sa pretvaranjem Srbije u malu, a Albanije u veliku državu.

—————————————————————–

(4) Prof. dr. Panajotis Haritos, Status Kosova i Metohije prema međunarodnom pravu.

(5) Vidi sporazum od 02.jula 2011. godine.

Izvor teksta: https://svisrbisveta.org/saradnja-sa-svetom/rusija-ce-slomiti-kicmu-velike-albanije/#ixzz2M6AtVROo