Papa Franja će vratiti crvki patrijarhalnost

Prvi put u istoriji Rimokatoličke crkve pontifik je izabran iz redova jezuita. Postoji mišljenje da je Vatikan preduzeo takav korak sa jasno definisanim ciljem, u nadi da će sa iskustvom ovog crkvenog reda povratiti autoritet, koji poljuljan u današnjem svetu.

Današnji papa Franjo je stupio u red jezuita 1958. godine. Stekao obrazovanje u licenciaturi jezuitskog koledža u San Migelu u okolini Buenos Ajresa, nakon čega je u zvanju profesora predavao teologiju. Drugim rečima u jezuitskom redu on nije slučajna figura. Na ovu činjenicu skreću posebnu pažnju neki posmatrači, koji pamte istorijsku misiju jezuitskog reda, kojem je svojstvena vatrena težnja prema prozelitizmu u globalnim razmerama.

Reč ima ekspert za veroučenja Ruskog državnog humanitarnog univerziteta Ivar Maksutov.

- Razume se da je to jedan od uticajnijih crkvenih redova unutar katoličke crkve. On je bio aktivan u misionarskoj delatnosti. I u tome je bio uspešniji od drugih. Ukoliko se radi o nekom misionarstvu, onda je to misionarstvo unutar Evrope, pokušaj povraćaja katoličkoj crkvi njene ranije veličine. Rimu je potrebna pre svega jevangelizacija.

Družba Isusova (Societas Iesu), odnosno jezuitski red je osnovan 1534. godine. Zanimljivo, ali tadašnja evropska socijalno-politička situacija dosta podseća na današnju. Reformacija i seljački ratovi uzdrmavali su katoličku crkvu. Ona je, kao i danas, rapidno gubila svoj autoritet. Verski faktor je gubio značaj i imao sve manju ulogu u evropskoj politici. Stanovništvo je odlučno odbacivalo crkvene dažbine i otimačine, ismejavalo je raskošan i skupocen kult i bezbrojne praznike. Mnogima se tada činilo, da su izbrojani dani katoličke crkve.

Razume se da crkva nije mogla da ne oseća pretnju. I ona je našla saveznika za uspostavljanje status kvo. To je bio španski plemić Injigo Lopez de Rekalde de Onas i de Lojla. Kao osmi sin, on nije mogao računati na očevo nasleđe. Istoričari pišu, da je on, kao i njegovi vršnjaci, bio razmetljiv, stidio se siromaštva i sa prezirom gledao na rad. Maštao je o junaštvu i odlikovanjima, o ratnoj slavi, bio pobožan u molitvama u vreme praznika i redovno grešio u ostale dane. Taj čovek je postao osnivač Crkvenog reda jezuita.

Prilikom odobravanja novog reda, papa Pavle III je proglasio, da mu je cilj - vraćanje izgubljenih masa pod okrilje crkve. Osnovni principi izgradnje jezuitskog reda bili su čvrsta disciplina, stroga centralizacija, potpuna pokornost mlađih po statusu starijim, apsolutni autoritet poglavara, koji se zvao „Otac poglavar“ i bio biran doživotno (on je prozvan „crni Papa“), koji je neposredno podređen rimskom papi. Istoričari navode, da su sistem morala, koji su razradili jezuiti, oni sami nazivali „prilagodljivim“, jer je davao široke mogućnosti, prema okolnostima, - da se slobodno tumače osnovni versko-moralni zahtevi. Velike privilegije (među njima oslobađanje od brojnih verskih normi i zabrana) doprinele su stvaranju izuzetno fleksibilne i čvrste organizacije, koja je za kratko vreme proširila svoju delatnost na brojne države.

Prema mišljenju istoričara, jezuiti su aktivno koristili kazuistiku, a takođe su primenjivali razne načine za tumačenje stvari sa aspekta, koji je njima bio povoljan, posebno brojne „uslove“ itd. Zbog morala ove vrste u svakodnevnom jeziku reč „jezuit“ je postala sinonim za lukavog, dvoličnog čoveka. Mnoge teze jezuitskog morala osudio je papa Inoćentije XI, Aleksandar VII i drugi. Sa jezuitima je polemisao Paskal. Godine 1773., crkeveni red jezuita likvidirao je papa Kliment XIV (bulla Dominus as Redemptor). Godine 1814. jezuitzski red je obnovljen, navodno radi borbe protiv revolucionarnih kretanja u društvu.

Uprkos tome što se današnji jezuiti mnogo ne izdvajaju svojom filozofijom od drugih katoličkih crkvenih redova, deo kritičara smatra, da oni nisu potpuno odbacili ranije prihvaćeni moral, čija je kvintesencija izražena u izreci „cilj opravdava sredstvo“, koja navodno pripada Lojoli. Ukoliko nastivimo razmišljanja u ovom pravcu, možemo doći do zaključka, da je Vatikan danas ponovo pozvao jezuite da bi oni Rimokatoličkoj crkvi pružili još jednu šansu, u svakom slučaju u Evropi.

Uostalom nisu svi eksperti pristalice „teorije zavera“. Reč ima docent Svetotihonovskog bogoslovskog fakulteta Vladislav Petruško.

- Mi se orijentišemo na neka svedočanstva o jezuitima XVII – XVIII vekova. U ta vremena oni su zaista veoma aktivno bili uključeni u politiku i u Evropi, i u Novom svetu, i u Aziji. Možda su čak pojedini jezuiti bili umešani u pojedine intrige, čak atentate (i to se pripisuje nekima od njih). Dok se meni čini, da je to sve prošlost. Red jezuita nije više „garda Vatikana“, kakav je on bio XVI-XVII veku, ubrzo nakon osnivanja. To je prvo. Drugo, meni se čini, da sada među samim jezuitima nema nekog jedinstva što se tiče političkih pogleda, neke jedinstvene linije. Oni su veoma raznoliki. A latinskoamerički jezuiti izdvajaju se u u ovom crkvenom redu time, što su upućeni na aktivnu socijalnu aktivnost. Delimično se to transformisalo u takozvanu teologiju oslobađanja, koju Vatikan ne smatra poželjnom. To je pokušaj povezivanja marksizma i katoličke ideje. I upravo su po tome prepoznatljivi latinoskoamerički jezuiti. To se ne može reći o papi Franji. On se upravo pridržava dosta konzervativnih ubeđenja. Tako da ne mislim da izbor jezuita o nečemu treba govori.

Kako god to bilo, budući Franjo je uvek težio da zastupa jedinstvo jezuitskog pokreta. Tokom vojne diktature 1976-1983. godine u Argentini, Bergoljo je naglašavao apoličnost crkve. I kritičari mu to zameraju. Oni nazivaju poziciju budućeg pape „saradnjom sa huntom“, jer se nije otvoreno izjasnio protiv režima, čije su žrtve - hiljade Argentinaca. Iako se crkva nedavno izvinila za to, što 70.-ih i 80.-ih godina nije mogla da zaštiti svoju pastvu, mnogi smatraju da to nije dovoljno.

Kao primer često se navodi događaj sa dva sveštenika, u kojem je Bergoljo imao dvosmislenu ulogu. Ova dva jezuita su kidnapovani 1976. godine iz sirotinjskih krajeva. Jedan od njih (sada pokojni, Orlando Jorio) je navodno optužio Bergoljo, da je predao braću vojnim vlastima, a drugi (Fransisko Žaliks) posredno je to potvrdio u jednoj od svojih knjiga. U isto vreme na osnovu različitih izvora dolazi se do jedinstvene ocene, da je Bergoljo mnogo učinio za oslobađanje ova dva jezuita.

Lično Bergoljo se pravda na taj način, da je upozoravao ova dva sveštenika na opasnost i čak je nudio sklonište u kući jednog jezuita. Međutim prema njegovim rečima, oni to nisu prihvatili. Uopšte, istraživači naglašavaju, da je budući papa zaista pomagao opozicionarima da se sakriju od vlasti. Ali crkvu kritikuju, što je pozvala pastvu da dokažu „ljubav prema domovini“ u okolnostima terora koji je vladao na ulicama.

Docent Svetotihonovskog bogoslovskog fakulteta Vladislav Petruško kaže tim povodom.

- Optužbe za saradnju sa vlastima, koje se često iznose prema pojedinim visokim sveštenicima često nemaju nikakav osnov. Potrebno je razmatrati svaki pojedini slučaj, kakva je to saradnja, da li nanela štetu nekoj crkvi ili je ta saradnja služila za dobrobit crkve i vernika. Nama su sa jedne strane poznati slučajevi, kada je postojao otvoren kolaboracionizam sa režimom, koji je bez diskusija neprihvatljiv sa humanitarnih pozicija. Ali kada se radi o državno-crkvenim odnosima, treba imati u vidu da se crkva ne nalazi u bezvazdušnom prostoru. Sa državom je potrebno izgrađivati neke odnose. Nekome se ti odnosi sviđaju, nekome – ne. Ne mislim da je kardinal Bergoljo nečim okaljao sebe time što je uspostavljao odnose sa vlastima Argentine.

Ujedno ne treba osporavati činjenicu, da je Franjo spreman za beskompromisnu borbu u važnim za crkvu, i za njega, - pitanjima. Tako se on tokom niza godina više puta i veoma oštro suprostavljao vladi, ponekad je to imalo karakter otvorene opozicije prema inicijativama, koje su pokretane iz predsedničke palate. On se 2010. godine odlučno izjasnio protiv donošenja zakona o istopolnim brakovima – prvog, slične vrste u Latinskoj Anerici, kao i protiv zakona „o identičnosti pola“, koji je omogućavao transvestitima i transeksualcima da sebi biraju pol. Bivši predsednik Argentine Nestor Kiršner je svojevremeno nazvao biskupa „rukovodiocem opozicije“, a odnosi Bergoljo sa današnjim šefom države, Kristinom Fernandez de Kiršner, su još više zategnuti. Međutim po jednom pitanju njihove pozicije se poklapaju – oni su izraziti protivnici abortusa.

Sve u svemu, različite optužbe ne kvare ugled Horhe Mario Bergoljo, koji je u sredu postao papa Franja. Razlog je u njegovoj izuzetnoj skromnosti. Nemnogorečiv, ali uvek spreman da pritekne u pomoć; beskrajno dalek od pompeznosti i hvalisanja, prema sebi strog – tako karakterišu Bergoljo oni, koji su po svojoj poziciji u crkvi ili u svetovnom životu nalazili uz njega.

Eksperti smatraju, da papa Franjo vraća crkvu u patrijarhalna vremena, kada su katolički predvodnici smatrani kao pokorni sveštenici sa tihim glasom, koji žive sa svojom pastvom i svoje učenje prenose na svom primeru. Možda se u ovim manirima ponašanja ovog jezuita nalazi ključ preporoda autoriteta Vatikana.

Sergej Duz,