“Proces” Karadžiću u kontekstu međunarodne diplomatije devedesetih godina

Deo suđenja sa izlaganjem odbrane u procesu protiv Radovana Karadžića pred MTBJ još nije završen, a već se može sa sigurnošću reći da je bivši Ministar inostranih poslova Jugoslavije Vladislav Jovanović postao jedan od najvažnijih svedoka. Vladislav Jovanović je svedočio o ulozi stranih država u rušenju Jugoslavije, kardinalno izmenivši tok i nivo dokaza u postupku.

Vladislav Jovanović je svedočio da je još u vreme Titove vladavine, obaveštajna služba dobila podatke o pokušajima zapadnih vlada “da provere čvrstinu Jugoslavije” i putem sabotaža oslabe zemlju, poput ubacivanja ustaša u Bosnu 1960. godine, radi početka podrivačke delatnosti.[1] Posle bunta kosmetskih Albanaca 1981. godine, Zapad je od vlasti Jugoslavije zatražio da se Kosovu i Metohiji dodeli status Republike.[2] Postojale su informacije o tome, da nemačke specijalne službe pokušavaju da ujedine sve različite grupacije kosmetskih Albanaca (i desnih i levih) sa ciljem njihovog otcepljenja od Jugoslavije i prisajedinjenja Albaniji.[3] V. Jovanović je takođe svedočio i o ulozi Vatikana u pripremanju planova za čerečenje Jugoslavije. Tako je on svedočio da mu je lično ambasador SAD u Vatikanu predao memoare u kojima se izražava iznenađenje o tome, kako je kardinal Sodano otvoreno pozvao na otcepljenje Hrvatske i Slovenije.[4]

Vladislav Jovanović je dosta govorio i o tome, da Međunarodna konferencija o Jugoslaviji (počela u septembru 1991. godine) uopšte nije imala za cilj očuvanje, već rušenje Jugoslovenske države. On je govorio o tome kako je tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran uveravao vlasti u Jugoslaviji da konferencija predstavlja formu “dobrih usluga”, čiji je cilj omogućavanje stranama u konfliktu da se dogovore. Međutim, odmah po dolasku u Pariz, munjevito je promenjen tok događaja: principi konferencije su proglašeniobavezujućim za strane, a kako posle nekoliko nedelja pregovaranja nije bilo nikakvog sporazuma, objavljeno je da je “Jugoslavija mrtva”.[5] Vladislav Jovanović je svedočio da je odluka o rušenju Jugoslavije bila doneta mnogo pre konferencije 1991. godine. Razlog za donošenje takve odluke, bilo je “odsustvo neophodnosti postojanja Jugoslavije”, kao tampon zone između SSSR i fašističke Nemačke.[6]

V. Jovanović je svedočio da su argumenti Slobodana Miloševića (da oni koji žele da ostanu u jedinstvenoj Jugoslaviji imaju ista prava kao i oni koji žele da odu), bili odbačeni i to bez ikakve argumentacije. Oni su jednostavno rekli “ne”. Solidni pravni argumenti u odnosu na secesiju, uopšte nisu bili predočeni.[7] Pokušaj da se pravo na samoopredeljenje iskoristi kao argument, od početka nije bio pravno valjan, jer po međunarodnom pravu, samoopredeljenje pripada narodima, a ne teritorijama.[8] Međutim, prilikom rušenja Jugoslavije, pravni argumenti nisu imali nikakav značaj. Vladislav Jovanović je govorio o tome kako se u vreme razgovora (zajedno sa M. Panićem) sa tadašnjim premijerom Britanije Džonom Mejdžorom, umešao ministar inostranih poslova Daglas Hug i izjavio: “Vi možete imati vaše sopstvene argumente i pozicije, no vi ste dužni, vi morate da se potčinite nama”.[9]

Analogna po ciljevima bila je i Londonska konferencija 1992. godine. Vladislav Jovanović ju je nazvao “šou programom sa ciljem da se na sve Srbe svali odgovornost, ne dajući im mogućnost da odgovore”.[10] Važno je primetiti da je već u to vreme – godinu dana pre stvaranja MTBJ – tadašnji Državni sekretar SAD Iglberger sastavio spisak etničkih Srba u Bosni i Srbiji, koji moraju da se nađu pred sudom radi počinjenih ratnih zločina, koji je predstavljen u dosta agresivnom maniru. Prvi na tom spisku bio je Slobodan Milošević.[11]

Vladislav Jovanović, prvo kao Ministar inostranih poslova Jugoslavije, a potom njen predstavnik u UN, obraćao se Međunarodnom sudu UN (sa molbom da se spreči agresija NATO protiv bosanskih Srba), kao i Savetu Bezbednosti UN (sa izveštajem o zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije). No, ni jedan ni drugi sud nisu odgovorili.[12]

Ni sudije Haškog tribunala koje su slušale svedočenje Vladislava Jovanovića, nisu želele podrobnosti o NATO. Tako je ponašanje predsedavajućeg sudije O-Gon Kvona bilo veoma indikativno, on je prekinuo Vladislava Jovanovića, rekavši da se to što je NATO učinio 1995. godine ne odnosi na predmet”(!!!)[13]

Takva reakcija pokazuje kvalitet svedočenja. Na taj način odbrana Radovana Karadžića sve više počinje podsećati na odbranu Slobodana Miloševića, koja se ogledala ne samo i ponekad ne toliko u sopstvenoj odbrani, koliko u prezentovanju dokaza o počinjenim zločinima zapadnih zemalja. Svedočenje Vladislava Jovanovića, nezavisno od toga kako će ono biti od strane suda prihvaćeno, već je ušlo u istoriju međunarodnog prava i treba biti uvedeno u naučni program, radi istinitog ocenjivanja savremenih međunarodnih odnosa.

Aleksandar Mezjajev,