...''BLAGO TOME KO DOVIJEK ŽIVI, IMAO SE RAŠTA I RODITI''...

 

    Na proslavi stote godišnjice rođenja svog strica Petra II Petrovića Njegoša, po svojim romantičarski iracionalnim zanosima poznati crnogorski kralj Nikola, na Cetinju 20. avgusta 1913. godine, u trenutku slavodobitnog predaha nakon balkanskih ratova, milostivog osmeha grube istorije, na ravnom Cetinju je klicao: „Jedan duhom veliki narod nije se mogao ljepše odužiti duhu najvećega genija. Slava srbskom narodu! Slava gospodaru Crne Gore, vladici Radu!“ 

Stari kralj, ne bez ponosa, pomenuo je i da se „dobri srbski narod divno odazvao i Kosovo, ranu njegovog (Njegoševog) velikog srca, mu je izliječio, jer u dane stogodišnjice od njegova rođenja taj mu je narod Kosovo osvetio“. 

Ubrzo potom, učiteljica života ponovo je zaškripala zubima. U naletu austrougarskih trupa koje su uzvišenu posmrtnu kapelu vladike Rada danima zasipale topovskim hicima ne bi li je sa vrha odronile, slavne kosti Njegoševe prosute su niz lovćenske strane. Time je započeto veliko demantovanje trijumfalnog govora kralja Nikole nad prahom Petra II Petrovića, geostrateška mimikrija koja sa ponižavajućih reči lako prelazi na neoprostiva dela.

Još za života Njegoš je bio pustinjak cetinjski i ekstravagantni mitropolit, neviđena figura u jednostavnom i surovom kontekstu, a duhovne sile koje je poticao svojom pojavom, akcijom i pismom nisu se smirile ni danas. Ko je nama, danas, dvesta godina posle rođenja, taj genije sa Njeguša i šta znače njegove reči modernom čitaocu? Da li je ovo godina vrhunskog jubileja u srbskoj književnosti i kulturi ili nova nevolja kojoj treba pristupiti što diskretnije? Ukratko: Su čim ćemo izać` pred Njegoša i pred druge srpske vitezove, koji žive dokle sunce grije?

„U celoj našoj književnosti postoji samo jedan gorostas – i to je Njegoš“ – konstatovao je Slobodan Jovanović još 1925. godine, markirajući topografiju srpske kulture koju naša intelektualna elita, tokom svog problematičnog nastajanja između prve i druge stogodišnjice Njegoševog rođenja, oberučke prihvata. Njegoševo delo, međutim, i dalje predstavlja neobjašnjeni incident, koji nema dostojnih tumača i nastavljača, ni antitetički oslonac. Njegova usamljenost na lovćenskim vrhovima postaje sablasna i tragična, kako je i slutio predajući svoje vrhunsko stvaralaštvo na staranje nepismenim naslednicima.

doduše, vreme će pokazati da su ovi nepismeni, ali i te kako usmeni sledbenici, Njegošu bili i najodaniji. Oni nisu imali potrebu da ga krivotvore. „Nijedan naš pesnik nije u prisnijoj vezi sa svojom užom sredinom od Njegoša. To je poznato iz mnogobrojnih primera: ja sam nailazio po planinama Crne Gore na starije čobane koji su znali napamet cele odeljke Gorskog vijenca“ – zapisao je Jovan Cvijić. 

 

  Njegoševa Crna Gora je zemlja iskonskog siromaštva u kojoj se živelo samo od nade da će sloboda jednoga dana biti osvojena. Ali vladika Rade nije dozvoljavao da mu beda ograniči radoznalost, niti da mu prolaznost suzi vidik. Sa tog aspekta, danas osporavani „Gorski vijenac“ može se razumeti sa mnogo više samoobjašnjavajućih konsekvenci nego ako se ovaj dramski spev uzima kao ideološki nepodobno i verski netolerantno štivo, kako se povremeno čuje u književnim veštinama ne baš vičnoj javnosti. Pokušavajući da zamisli odgovor na pitanje koje pred njega nije postavljeno, Njegoš je „istoričesko zbitije“ sastavio fiktivno odmeravajući koliko duše staje pobeda, koliku žrtvu traži povlačenje onoga što dolazi kao nesavladiva sila, a odlazi kao nezaštićena civilna kolona, u onom budućem trenutku koji se očekuje vekovima. Koliko košta slobode i da li za nju treba platiti bilo koju, ma koliko visoku, cenu? Zaista, postoje pitanja na koja se može samo pogrešno odgovoriti. 

Visoko moralno pitanje o padu pobednika i grehu trijumfa Njegoš razlaže u široko referentno polje kojim se danas, i dalje, pismeni saplićemo, za razliku od čobana iz prethodne stogodišnjice rođenja velikog pesnika. Gledajući kroz ideološku ključaonicu, nećemo videti mnogo, ali hoćemo pogrešno, jer ima stihova koji, izdvojeni iz konteksta, bodu zatvorene oči i paraju nesenzibilne uši.

Oblikotvorna i podsticajna reč vladike Rada prenosila se sa generacije na generaciju, kao čvrsti temelj i oslonac, u najširim narodnim i najvišim intelektualnim krugovima –  što svedoči i mišljenje koje su o Njegoševom delu ostavili velikani poput Ive Andrića ili Isidore Sekulić.

Koliko je živo i reprezentativno delo Petra II Petrovića svedoči i činjenica da je "Gorski vijenac" preveden na mnoge strane jezike – ruski, engleski, nemački, francuski, italijanski, poljski, albanski, čak i japanski – i da se proučava na mnogim slavističkim katedrama širom sveta. Bez Njegoša razumevanje srpske istorije i kulture gotovo je nemoguće zamisliti ni u udaljenim i nama stranim zemljama, a posebno je nepotpuno i nedovoljno u našoj.

Istoričari srpske književnosti jedinstveni su u oceni da Njegoševo delo predstavlja nedostižni vrhunac poetskog izraza u celokupnom stvaralaštvu na srbskom jeziku, natkriljujući svojom snagom i uticajnošću tradiciju iz koje je nastalo, ali i sve pojedinačne opuse u post-njegoševskom vremenu.

Stoga je dvestota godišnjica Njegoševog rođenja, jubilej koji obeležavamo u  2013. godini, veći ispit za našu nacionalnu kulturnu i pesničku svest nego za Njegoša samog. Za početak, možda, treba odložite „Gorski vijenac“, pa se prihvatiti „Lažnog cara Šćepana Malog“, čitanke građanskog vaspitanja za Srbe u 21. veku. Nasmejaćete se do suza. A šta nam je od suza u ovom trenu potrebnije? 

                            

 

Istorija još nije dala odgovore ni na jednostavna pitanja o Njegoševom rođenju i porodici. Rođen je na Njegušima, u skromnom domu Toma i Ivane Petrović, ali dan, mesec i godina nisu zabeleženi, pa je datum koji se uzima kao zvanični, u stvari, rekonstruisan na osnovu raznih svedočenja Njegoševih savremenika. Tako se utvrdilo da je vladika morao biti rođen između 1811. i 1813, te je dugo 1812. godina uzimana kao srednje rešenje. Međutim, Vuk Vrčević je, pozivajući se na izjave senatora Stevana Perova Vukotića, zabeležio da se Njegoš rodio još 1803, dok je jedan poljski list iz 1851. kao godinu rođenja vladike Rada naveo čak 1818, kako piše Risto Dragićević u svojim „Člancima o Njegošu“. Na kraju je prihvaćen datum iz zapisa Njegoševog prijatelja Jegora Petrovića Kovaljevskog, ruskog rudarskog inženjera, koji je dolazio u Crnu Goru od 1838. godine: „Vladika Petar II rodio se 1813. godine, 1. novembra, na dan Svetih vrača“.

                                                                                                  

 

Novosadski pisac Emil Čakra bio je gost u kući Njegoševog oca 1858. godine. „S njime (tj. Njegoševim ocem) odoh njegovoj kamenoj špilji; stanište mu beše sagrađeno od tesana kamena, nisko i mračno, jer svetlost je samo kroz vrata dopirala, no pred ovom je daščarom nastrešnica, pod kojom je na sredi nizak stolac oko kojeg je bez mlogog okolišanja starina, ja i još nekolicina od njegove rodbine počučasmo, te živo po čitavo pečenom ovnu udarismo, najprije i rakijom potkrepivši se...“ Par engleskih avanturista ostavio je još raniji opis kuće Njegoševih roditelja iz 1843. godine: „Duga udžerica sazidana od neravno naslaganog kamena, bez prozora i bez gornjeg boja...“ Pretpostavlja se da je Tomo Markov posedovao dve kuće, a da je ovu od „tesanog kamena“ sagradio uz Njegoševu pomoć. U svakom slučaju, ni jedna od ovih građevina ne podseća na rodnu kuću Njegoševu koja danas krasi Njeguše.

                                                             
LJUT NA VUKA

 

Nakon što je objavio svoje studiju „O Crnoj Gori i Crnogorcima“, Vuk Stefanović Karadžić načuo je da „Njegoš nije vrlo zadovoljan“, pa je zamolio Oreškovića, austrijskog oficira iz Kotora, da ispita razloge te ljutnje. „Jedina stvar koja mu u vašoj knjizi nije bila po volji jest vaše opisivanje Senatorske kuće, u kojoj kažete da na jedna vrata senatori, a na druga magarad ulaze“, otpisao je Orešković zabrinutom Vuku. Postoji uverenje da je baš ovaj detalj iz Vukove studije naveo vladiku da izgradi Biljardu, ekskluzivnu rezidenciju za stidne goste iz Evrope.