Sirija danas očima sunarodnice

U Siriji preko 2,5 godine traju sukobi između Sirijske vojske i pobunjenika. U krajevima koji su prešli pod kontrolu pobunjenika život se radikalno promenio. Ljudmila Polinjina, koja se pre mnogo godina iz Moskve preselila u sirijski grad Raku ispričala je „Glasu Rusije“ u šta se za bukvalno nekoliko meseci pretvorio ovaj prijatni gradić.

Ljudmila Polinjina u Siriji živi preko 25 godina. Prvi put je u ovu zemlju došla 1985. godine, odmah nakon što se udala za Sirijca. Ovog perioda žena se seća s izuzetnom toplinom:

- Bilo je jako lepo, bilo je potpuno bezbedno, sve je bilo jeftino, ljudi su bili fini. Ako kažeš da si iz Rusije sve će uraditi za tebe, postojalo je potpuno poštovanje.

Sve se promenilo u martu 2013. godine kada su pobunjenici preuzeli kontrolu nad gradom Raka koji se nalazi na dvesta kilometara od Alepa.

- Sve je poskupelo, ništa nije bezbedno, vodu isključuju toliko često da je ponekad nema po čitave dane, ima bombardovanja, puškaranja, sve je kao u ratu. Juče je bilo eksplozija, podmetnuli su eksploziv pod vozila. Nema vlasti.

Pre rata Ljudmila Polinjina je volela da satima šeta ulicama voljenog grada, a sad iz kuće samo izlazi u slučaju krajnje potrebe.

- Vrlo retko izlazim, nemam ni želje, svašta može da se desi, ima žrtava. Dogodilo se sledeće. Devojčica od trinaest-četrnaest godina je išla s roditeljima, teroristi su prosto uzeli to dete i još uvek se ne zna gde je.

Na to kako su izgledale ulice Rake Ljudmilu podsećaju samo fotografije iz porodičnih albuma.

- Naš grad je lep, s puno zelenila, prijatan. Nije velik, ali je tako lep, volim ga, a sad je prljav, svuda je smeće, ima uništenih mesta.

Ljudmila priča o tome kako se u poslednje vreme pogoršala situacija sa snabdevanjem namirnicama. Po njenim rečima, u gradovima koji se nalaze pod kontrolom sirijske vlasti nema takvog haosa.

- Ima problema sa hlebom, dolazi čak do konflikata i ubistava, pošto nema policije ljudi se sami brane. Samo u našem gradu, u ostalim gradovima, čak i ako su razrušeni, državna vlast postoji, a kod nas je nema.

U terorističkim napadima poginulo je nekoliko Ljudmilinih sirijskh rođaka. Posle toga žena je počela veoma da se boji za starije sinove i čak se plaši da govori o svojoj deci preko telefona.

- Moja devojčica je ove godine završila školu, a dečaci su veliki. Ne treba govoriti o njima, zato što se sve prisluškuje .

Ljudmila Polinjina se sad s tugom seća poznatog sistema sirijskog obrazovanja kojim su se toliko ponosili u zemlji. U gradovima koji su zauzeli pobunjenici od njih praktično ništa nije ostalo.

- Ove godine polovina škola nije mogla mirno da održava nastavu, zato što su u njima živele izbeglice iz drugih gradova i zauzele su škole. Mnogi naši rođaci u drugom pougođu nisu polagali ispite, bili su primorani da ih polažu u drugim mestima. Ne znam šta će ovde biti s obrazovanjem .

Takođe, ljudi nemaju gde da se leče u gradovima koji su pod vlašću pobunjenika, žali se Ljudmila.

- Bolnica je blizu nas, ali je pod vlašću pobunjenika, sad su oni tamo. Ne znam šta se dešava s medicinskim uslugama, kako stoje stvari s lekovima .

Ljudmila Polinjina se nada da zemlje Zapada neće bombardovati Siriju.

- Mislim da će imati dovoljno pameti da to ne rade. Ima ljudi koje hvata velika panika. Ja se uzdam u Boga. Postoji ruska poslovica „Ako te Bog ne izda – svinja te neće pojesti.“

U Siriji živi mnogo ruskih sunarodnika. Neki sad pokušavaju da odu u Rusiju, što dalje od rata. A neki, kao Ljudmila Polinjina, ostaju, verujući da će se život ipak vratiti u normalno stanje.

Ksenija Meljnikova,