Albanci i izbori na Kosovu 2001. (Deo 2)

U Briselu se skoro nedelju dana rešavalo pitanje moje akreditacije za put na Kosovo. Do izbora ostalo je svega nekoliko dana. Bilo je jasno da NATO nije previše želeo da se ruski novinar pojavi još jednom u Prištini. Zato sam rešio da ne gubim vreme uzalud i krenuo sam na jug Srbije. Prvo što me je posebno začudilo bilo je ogroman broj novih džamija. Oko Preševa, gde ih još nekoliko godina skoro nije bilo, izbrojao sam nekoliko desetina.

Iz razgovora sa običnim ljudima i srbskim izbelgicama sa Kosova saznao sam da se Albanci trude da kupuju u bescenje sve okolno zemljište, nagovarajući preostale stanovnike da idu na sever kod rođaka. Uz to, jedan lekar mi je rekao da mlade Albanke svake godine dolaze da rađaju upravo u Srbiju. Pri tome jedne iste devojke. Najvažnije je ne samo da porođaj prođe dobro, već i da rođenje deteta bude registrovano na teritoriji Srbije. Automatski dete postaje građanin Republike Srbije. Tako se na Kosovu rešavao demografski problem i uvećanje udela albanskog stanovništva.

Mnogi su mi govrili da ako Preševo i Bujanovac pređu pod kontrolu "kosovara", u bliskoj perspektivi svi Albanci sa Kosova, iz Makedonije, sa juga Srbije i iz Crne Gore i Albanije mogu da se objedine u jednu državu. Nije uzalud pre izbora 17. novembra Ibrahim Rugova stalno ponavljao da će tražiti potpunu nezavisnost od Beograda.

Potpredsednik vlade Srbije Nebojša Čović tih dana bavio se problemima srbskih izbeglica sa Kosova. Zajedno sa njim i njegovim ljudima obišao sam kampove gde je bilo smešteno nekoliko hiljada ljudi koje su Tači i Rugova isterali iz sopstvenih domova. Oni su lišeni sve imovine, a Beograd jednostavno nije imao sredstva da makar delimično kompenzuje njihove gubitke. A lokalni stanovnici, uglavnom Albanci, primoravali su ih da potpišu dokumenta i da prodaju za groš ogromno zemljište u korist kosovara. Potpredsednik vlade Nebojša Čović mi je tada rekao:

- Danas su se svi uverili da su OVK finansirali i Amerikanci i islamski ekstremisti. Terorizam nam je nametnut, prikrivajući se zaštitom ljudskih prava. Albanci su još sasvim nedavno terorisali jug Srbije u gradovima Preševo i Bujanovac. Danas tamo stoji naša vojska, ali u svakom trenutku mogu se očekivati nove provokacije. Mi smo spremni da branimo naše ljude i nikada nećemo dati da im se učini nažao. Jednostavno moramo da uradimo sve da stvorimo našim građanima koji su preživeli toliko tragedija u svom životu makar elementarne uslove za život i zaštitu od terorista.

Posle ovog kratkog službenog puta na jug Srbije ponovo sam morao da se vratim u Beograd. Brisel je potvrdio da mogu da putujem na Kosovo, ali samo u zonu dejstva ”ruskog bataljona” i uz garanciju zaštite od strane naših morotvoraca.

U Beogradu sam telefonirao Dragoljubu Mićunoviću. 2001. godine on je bio na visokoj dužnosti, bio je predsednik skupštine SRJ. Ali poznavao sam gospodina Mićunovića odavno, zato smo se brzo dogovorili za stastanak. Naravno da su predsednika skupštine posebno zanimali moji utisci od posete jugu Srbije. Rekao sam šta sam video u Preševu i Bujanovcu, da sam video stotine hiljada Srba koji žive u izbegličkim kampovima. Bez kolebanja sam izrazio pretpostavku da se Tači i Rugova neće zaustaviti dok ih budu podržavale SAD i bogate muslimanske zemlje. Draguljub Mićunović me je slušao vrlo pažljivo, a zatim rezimirao:

- Albansko nacionalno pitanje samo je pokriće za nova teritorijalna prekrajanja. U svakom trenuktu može da se održi svealbanski referendum na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji, koji bi dobio apsolutnu većinu. Posle toga može da se postavi pitanje pred međunarodnim organizacijama o priznanju nove države za Albance. Tako da će jug Evrope još dugo tresti groznica.

Zapamtio sam ove reči zauvek. Tači i Priština su postigli svoje nekoliko godina kasnije.

Konstantin Kačalin,