Kako su sašivene ustaške uniforme

Značajnije su ideje „Čiste stranke prava“ od broja njihovog članstva. Na sastanku trojice predstavnika te partije sa nadbiskupom Štadlerom u Aneksionoj krizi (Ivo Pilar, Iso Kršnjavi i Nikola Mandić) crta se okvir buduće Velike Hrvatske od reke Drine do italijanske granice u Istri. Kako na tom prostoru istorija sama još nije bila stvorila svest o etničkom hrvatskom identitetu, ona se veštački crta. Srbe, Jevreje i Cigane bi trebalo eliminisati iz društva, pa zatim pristupiti preseljavanju katolika iz jedne pokrajine u drugu. Nadbiskup Štadler će kasnije podneti peticiju habzburškom dvoru o Velikoj Hrvatskoj, dok je u toku rata, nakon 1914, izgledalo da još ima vremena. Na slici: Nadbiskup Josip Štadler

Značajnije su ideje „Čiste stranke prava“ od broja njihovog članstva. Na sastanku trojice predstavnika te partije sa nadbiskupom Štadlerom u Aneksionoj krizi (Ivo Pilar, Iso Kršnjavi i Nikola Mandić) crta se okvir buduće Velike Hrvatske od reke Drine do italijanske granice u Istri. Kako na tom prostoru istorija sama još nije bila stvorila svest o etničkom hrvatskom identitetu, ona se veštački crta. Srbe, Jevreje i Cigane bi trebalo eliminisati iz društva, pa zatim pristupiti preseljavanju katolika iz jedne pokrajine u drugu. Nadbiskup Štadler će kasnije podneti peticiju habzburškom dvoru o Velikoj Hrvatskoj, dok je u toku rata, nakon 1914, izgledalo da još ima vremena. U Aneksionoj krizi 1908–1909, kad se golim okom sa austrijske strane reke Drine može videti kako pred hotelima i kafanama (Ljubovija) nameštaju stolove, isturaju crvenu zastavu revolucije i počinju upisivanje dobrovoljaca u „Legije smrti“. Grupa oko Čiste stranke prava odgovora idejom stvaranja hrvatske „Crne legije“ kao odgovor na mogući srbski gerilski rat u Bosni. Formiraće je tek u aprilu 1941, pošto je crna čoja za uniforme opljačkana iz jevrejskih trgovina, a Jevreji, uz obilatu pomoć muslimanske rulje, u tri talasa odvođeni na jamu u Zapadnoj Bosni. Posao je završen do novembra 1941. Ustaške uniforme su po modelu italijanskih vojnih jedinica za rat u Etiopiji. Stoga na kapama ne postoji pojas za pokrivanje ušiju, nego jedan mali pojas za zaštitu od vetra.

Likvidacija stanovništva kao politička mera nije bila izum toga doba. Postojalo je to i ranije, pa odatle i neki preostaci starih običaja. Iz ranijeg gonjenja Jevreja iz katoličkog društva (možda i muslimana iz Španije krajem XV veka) nasleđena je deviza „Jedan deo prepustiti železu, drugi fuziji i treći ekspulziji“. Trećinu pobiti, decu do 14 godina asimilovati i prepustiti odgoju u katoličkim porodicama da zaborave odakle su i ko su, a trećnu deportovati.

U drugim delovima carstva glavni društveni i politički oslonac Franca Ferdinanda je stranka bečkog gradonačelnika Karla Luegera. Njegova „Hrišćanska socijalistička partija“ je bila koren iz kojeg je nastao budući nacizam u Austriji. U Mein Kampf-u Hitler opisuje kako je sa svojom porodicom bio učlanjen u tu antisemitsku stranku. Današnji Svetski kongres Jevreja zahteva da se poruši velelepni spomenik Karlu Luegeru na bečkom Ringu jer je Hitler od tog političkog okupljanja učio prve lekcije antisemitizma. Prestolonaslednik Franc Ferdinand je Luegera slao u Sarajevo radi pridobijanja vođstva bosanskih muslimanskih partija. Sačuvane su fotografije napravljene pred sarajevskom gradskom većnicom. Iz Luegerovog antisemitskog hrišćanskog socijalizma rodio se austrijski fašizam. Od 1934. do 1938. je Austriju pretvorio u hrišćansku „Stalešku državu“, dok je Hitler Anšlusom 1938. nije ukinuo. Stranka je imala saradnika u Hrišćanskim socijalistima u jugoslovenskoj i predjugoslovenskoj Sloveniji. Njeno levo krilo je sarađivalo sa komunistima u revoluciji 1941. U pozadini svega je bila ideologija Katoličke crkve, pa nije čudo da je sam papa Pije X u Julskoj krizi 1914. savetovao da Austro-Ugarska okupira Srbiju i tako se oslobodi korozivnog uticaja na Južne Slovene u Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji.

Epoha “zmajeubica”

U drugim delovima carstva glavni društveni i politički oslonac Franca Ferdinanda je stranka bečkog gradonačelnika Karla Luegera. Njegova „Hrišćanska socijalistička partija“ je bila koren iz kojeg je nastao budući nacizam u Austriji. U Mein Kampf-u Hitler opisuje kako je sa svojom porodicom bio učlanjen u tu antisemitsku stranku. Današnji Svetski kongres Jevreja zahteva da se poruši velelepni spomenik Karlu Luegeru na bečkom Ringu jer je Hitler od tog političkog okupljanja učio prve lekcije antisemitizma. Prestolonaslednik Franc Ferdinand je Luegera slao u Sarajevo radi pridobijanja vođstva bosanskih muslimanskih partija. Sačuvane su fotografije napravljene pred sarajevskom gradskom većnicom. Iz Luegerovog antisemitskog hrišćanskog socijalizma rodio se austrijski fašizam. na slici: Karl Luger

Moglo bi se reći da Franc Ferdinand ni blizu nije imao neku podršku u narodu, kako bi neki istoričari nekada i danas hteli. Običan čovek je prema atentatu na njega 1914. mislio kao dobri vojak Švejk u Hašekovom romanu. Na vest da je poginuo Ferdinand, dobri vojak je najpre mislio je li to onaj Ferdinand, brico koji je umesto rakije popio losion za kosu. Kad su mu objasnili stvari, on se raspilavio pričom kakav bi revolver za takvu priliku trebalo upotrebiti i kako bi to on uradio. Zaključak bi bio da je ono što je Franc Ferdinand nastojao da istorijski ostvari kasnije nazivano protofašizmom. Kasnije fašizam je baštinio ideje o potrebi odstranjenja nepoželjnih vera i naroda u Srednjoj Evropi. U Na Drini ćuprija Ivo Andrić je ostavio istorijski vredan opis generacije Mlade Bosne.

Vreme pred izbijanje rata 1914. je doba kad duhovima vlada Ničeova filozofija o dolasku epohe „zmajeubica“, koji će stvoriti novi svet hrabrosti. Treba, kao stari Rimljani u Pompejima, „živeti pod vulkanima“. Policija i sudski islednici su, nakon atentata u Sarajevu 1914, pokušali da rekonstruišu ono što se naziva ideologijom tog pokreta. Kao Ivo Andrić poznije, svi su zapažali da postoji društveni fenomen Omladine. Policija je čak za potrebe političara sačinila i definiciju šta je to Omladina pred 1914. To je pokret mladih ljudi, srednjih klasa, koji se interesuju za politička zbivanja i žele da učestvuju u njima. „Mlada Bosna“ je podsticaj za ime dobila od slične družine u Hrvatskoj i Dalmaciji, a prvi put se u javnosti javlja 1907. Posle atentata, policija prevrće sve hartije iz kojih bi rekonstruisala ideologiju pokreta. Uzimani su pismeni zadaci sa maturskih ispita, prepisivani i tako, kao istorijski dokumenat, sačuvani u policijskim arhivima. Iza pismenog zadatka mladog Mladena Stojanovića stoji mladić koji je sasvim verovatno pročitao za jednu godinu više knjiga na srbskom i nemačkom jeziku nego što su radili kasniji profesori univerziteta.

U takvoj klimi se rodila ideja, i ona je ostvarena da se ubije prestolonaslednik Franc Ferdinand. Samo u razdoblju od četiri godine, od 1910. do 1914. postojala su četiri pokušaja da se on ubije od južnoslovenskih omladinaca. Najpre je 1910. onemogućen da dođe u Sarajevo. Nakon što Bosna i Hercegovina dobiva ustav, parlament i ono što se naziva pokrajinskim državnostima, određena je delegacija za Sarajevo pod vođstvom Franca Ferdinanda da predstavlja carski dvor na svečanostima. Srbski poslanik iz Beča je izvestio Ministarstvo inostranih dela da je zabranjeno da Franc Ferdinand predvodi delegaciju jer je uzbuna u Mađarskoj bila tako žestoka da se izričito govorilo da je njegov život u pitanju.

Čerina i Ujević atentatori

Svetski ratovi nisu događaji koji bi se rađali ili okončavali malim povodima koji se vide na površini i koje je lako izložiti grehu sa vesti da se proglase uzrocima tako velikih univerzalnih lomova. Svetski rat 1914–1918. ne bi bio svetski da je zavisio od toga koji je nedovršeni južnoslovenski pesnik prvi potegao oroz. Za svetski rat su morali postojati i svetski razlozi. Vreme pred 1914. opterećeno je opštim raspoloženjima da bi veliki ratni obračun doneo više koristi svakom evropskom društvu, nego štete. Živelo se u ubeđenju da je rat medicinsko sredstvo za odstranjenje smradova, opšte truleži. Danas postoji velika literatura o tome, o opštoj zabludi da rat neće biti dug, da će razoriti stara tkanja koja se pred očima sviju raspadaju.

A onda je u raspevanoj atmosferi nakon srbskih pobeda u Balkanskim ratovima grupa „Mlada Dalmacija“, bliska saradnica „Mlade Hrvatske“, pokušala da ga ubije u Drnišu, jer je bilo objavljeno da će tada proći za Šibenik. Slobodan Kljakić je o tome objavio kratku studiju (Politika, Beograd, 6. jula 2004). Poziva se na još neobjavljeni izvor koji se čuva u ostavštini Vicka Krstulovića. Mladi pesnici Vladimir Čerina i Tin Ujević su napravili u Drnišu, na mostu gde se ulazi u grad, zasedu. Navedena je samo godina 1913. Ukoliko prvi pokušaj na mostu ne bi uspeo, predviđena su još tri, do samog prijema u gradskom veću. U trenutku, kad su se zaverenici vrzmali u Drnišu, u gradu se našao i već tada priznati svetski umetnik Ivan Meštrović. Njegovo rodno selo je u blizini. Kad je čuo šta njegovi prijatelji spremaju, Meštrović se sklonio u Split. Dok Kljakić još nije bio dovršio ovu kratku, ali vrlo dragocenu studiju, Meštrović je bio živ. Imao je atelje na jednom katoličkom univerzitetu u Sjedinjenim Državama. Preko njegovog sina su mu se obratili pismom i od njega dobili pozitivan odgovor da se zavera zaista bila stvorila i da je on zbog nje otišao u Split. U političkom pogledu Meštrović je bio istomišljenik mladih pesnika, ali je želeo da herojsku krv prepoznaju samo na skulpturama epskih junaka, koji „nose desnu u lijevoj ruci“.

Sa ovom Drniškom najuže je vezana i lična zavera 1913. đaka trećeg razreda učiteljske škole u Šibeniku Luja Aljinovića. Nema podataka da je sa njim bila neka veća grupa. Policija ga je uhapsila, ali ga je ucenila da neće biti izveden pred sud ako dobrovoljno otputuje u Latinsku Ameriku. Umro je u Argentini 1965.

Četiri pokušaja atentata na prestolonaslednika za četiri godine, od kojih je samo poslednji uspeo, upućuju na zaključak da nisu slučajni. Očigledno je prestolonaslednik bio ličnost kome je carski mundir suvladara („Mitregent“), kako je zvanično bio proglašen, bio zamena za nepopularnost u društvu. Sem podrške u klerikalizovanim redovima Austrije i delom Slovenije, većina je okretala glavu od njega. Kažu da je bio odveć osoran, drzak i netolerantan prema ljudima koji su dublje mislili. Od Aneksione krize 1908–1909. svet strahuje da je to bilo poslednje oprobavanje snaga pred veliki rat koji dolazi. U vreme kada poverenje sveta o Austro-Ugarskoj kao uračunljivoj svetskoj sili opada, bolje bi odgovarao jedan hladnokrvniji, političkim manevrima sklon državnik, a ne podoficir koji preti silom. Ispoljavao je averziju prema južnoslovenskom svetu, pa čak i rekao da bi ih sviju – pravoslavne, katolike i muslimane – trebalo potopiti u vodu i pustiti katolike da isplivaju. Očigledno je plagirao svog ideologa Karla Luegera da bi sve Jevreje trebalo ostaviti pod vodom, duže od pet minuta.

Svetski ratovi nisu događaji koji bi se rađali ili okončavali malim povodima koji se vide na površini i koje je lako izložiti grehu sa vesti da se proglase uzrocima tako velikih univerzalnih lomova. Svetski rat 1914–1918. ne bi bio svetski da je zavisio od toga koji je nedovršeni južnoslovenski pesnik prvi potegao oroz. Za svetski rat su morali postojati i svetski razlozi. Vreme pred 1914. opterećeno je opštim raspoloženjima da bi veliki ratni obračun doneo više koristi svakom evropskom društvu, nego štete. Živelo se u ubeđenju da je rat medicinsko sredstvo za odstranjenje smradova, opšte truleži. Danas postoji velika literatura o tome, o opštoj zabludi da rat neće biti dug, da će razoriti stara tkanja koja se pred očima sviju raspadaju.

Ubistvo kao istorijska vrlina

Danas ne izgleda uverljivo da je u Hrvatskoj većina omladine žudela za obračunom sa habzburškom državom, davala žrtve za ujedinjenje sa Srbima u jugoslovenskoj državi. Danas, kada se svi hvališu herojstvom što su, uz obilatu pomoć saveza Vatikana i Sjedinjenih Država, etnički očistili svoju zemlju, teško je naći pojedinca koji će priznati da je komunizam i jugoslovenska zajednica bilo vreme, po svemu bolje od današnjeg osećanja da su samo katolički klerikalci zadovoljni postignutim. Strah vlada nama da se korenovi ove tragedije mogu lako ponavljati. Demokratija uvedena iz Amerike se svima ogadila.

Želja za ratom je tkivo koje treba uračunati u opšti zbir uzroka Prvog svetskog rata. Niko nije zebao da će biti prva i najgora žrtva, nego da će on dobiti. U intelektualnom svetu Habzburške monarhije dominira pokret spasavanja Zapada („Abendlandsrette Bewegung“), koji polazi od toga da je socijalizam takvo spasonosno sredstvo. Daleko je vreme da se među južnoslovenskim, a najmanje srbskim, đacima traže takvi istomišljenici. Najbliži opštem proseku je mladi Miroslav Krleža. On je kasnije bio jako sličan bečkim „Levim ljudima s desna“ („Linke Leute von Rechts“). U traganju za ideologijom pokreta omladine u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni neke Krležine pripovetke izgledaju kao pravi izvor. Nesnošljivi uteg klerikalizma u Hrvatskoj opisao je u noveli Mlada misa Alojza Tičeka. Dva ljudska bića su uništena, jer se nesuđeni mladoženja morao zarediti u nepoželjnu životnu sudbinu sveštenika. Kad čuju zvona sa katedrale, kuvarice u predgrađu se krste i raspoznaju koje je koje zvono i šta poručuje. Njegova pripovetka Veliki meštar svih hulja otišla je dalje i u kapitalizmu videla ono što je Krleža nazvao „To prokleto crno nešto“. Hrvatski kapitalista šalje mrtvačke sanduke po celom svetu. Bili su na ceni zbog slavonske hrastovine od kojih su napravljeni. Slaba strana svih tih levih ljudi zdesna je što su mislili da takav kolosalni preobražaj sa kvascem socijalizma treba da počne od njihovog naroda, bez obzira koliko je bio daleko od odlučujućih sredina. Ni Krleža nije svoja dela objavljivao u ovo vreme priprema ubistva u Sarajevu 1914, ali su ipak bila sok iz plodova omladinskog kretanja pred rat te godine. U poznijim godinama je bio isključivo na stanovištu da ga treba smatrati pokretom omladine od 1903, dalje, i da je bila stvar nerazumevanja da ga nisu prihvatili u srpske dobrovoljce u balkanskim ratovima.

Ova priča se navodi na ovom mestu samo što je epizoda u opštem stanju intelektualnih skupina i cele omladine pred rat 1914. Danas ne izgleda uverljivo da je u Hrvatskoj većina omladine žudela za obračunom sa habzburškom državom, davala žrtve za ujedinjenje sa Srbima u jugoslovenskoj državi. Danas, kada se svi hvališu herojstvom što su, uz obilatu pomoć saveza Vatikana i Sjedinjenih Država, etnički očistili svoju zemlju, teško je naći pojedinca koji će priznati da je komunizam i jugoslovenska zajednica bilo vreme, po svemu bolje od današnjeg osećanja da su samo katolički klerikalci zadovoljni postignutim. Strah vlada nama da se korenovi ove tragedije mogu lako ponavljati. Demokratija uvedena iz Amerike se svima ogadila. Svakome zvuči čudno da su pred 1914. omladinci čekali trenutak da polože život protiv tirana. Ubistvo kao istorijska vrlina nije izmišljena od istoričara. Da nije imalo čvrste osnove u ondašnjim društvima, istoričari ne bi ni znali za nju. Čak i u Francuskoj, čija je demokratija priželjkivana na Balkanu kao dar sa nebesa, ubili su vođu socijalista Žana Žoresa, jer se protivio ratu. U Sarajevu je muslimanska ulična rulja vikala: „Živeo rat“. Problem je u tome što su svi verovali da su nevaljalci u taboru njihovih protivnika.