Samardžić: Odgovor Pavloviću i Markoviću

18.01.2014. god.

Pretpostavljam da ciljaju na to što sam diplomirao ekonomiju, a ne istoriju. Ali, istorija koju proučavam nije se mogla studirati ni tada, a na žalost ne može ni danas, za šta su odgovorni i oni, kao vodeće ličnosti Instituta za savremenu istoriju. Čak i pod pritiscima Evropske unije, ovaj Institut, Ministarstvo nauke, i drugi zvaničnici, na svim katedrama u zemlji kao osnovni udžbenik za Drugi svetski rat uporno drže knjigu iz 1980-tih, odnosno iz doba pre pada Berlinskog zida, kada je ovde vladala parola „I posle Tita – Tito!“ Zato mi korene tražimo tamo gde je postojala sloboda govora – u emigraciji, odnosno u delima Spobodana Jovanovića, braće Knežević, pukovnika Piletića, potpukovnika Živanovića i Todorovića i mnogih drugih

Dr Momčilo Pavlović i dr Predrag Marković smatraju da je meni istorija hobi, a da su oni profesionalni istoričari, makar „tzv“, šta god im to značilo. Mi se lično poznajemo i oni naravno znaju čime se bavim, a i da se nismo upoznali, to su lako mogli proveriti na zvaničnom sajtu Novinsko-izdavačkog preduzeća „Pogledi“, odnosno na mom radnom mestu. Dakle, istorija Drugog svetskog rata je moje zanimanje, što znači da je reč o profesiji, a ne o hobiju.

Pretpostavljam da ciljaju na to što sam diplomirao ekonomiju, a ne istoriju. Ali, istorija koju proučavam nije se mogla studirati ni tada, a na žalost ne može ni danas, za šta su odgovorni i oni, kao vodeće ličnosti Instituta za savremenu istoriju. Čak i pod pritiscima Evropske unije, ovaj Institut, Ministarstvo nauke, i drugi zvaničnici, na svim katedrama u zemlji kao osnovni udžbenik za Drugi svetski rat uporno drže knjigu iz 1980-tih, odnosno iz doba pre pada Berlinskog zida, kada je ovde vladala parola „I posle Tita – Tito!“ Reč je, naravno, o propagandi jedne totalitarne stranke, a ne o pravoj istoriji. U socijalističkoj Jugoslaviji nije postojala sloboda govora, a gde nema slobode govora – ne postoji istorija kao nauka.

Da, otkrili smo mnogo tajni, počev od nemačke poternice za đeneralom Dražom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu, koju smo objavili novembra 1989. godine i od koje je klupko počelo da se odmotava. U Jugoslaviji koju hvali naročito Marković, objavljivanje te poternice bilo je krivično delo, sa zaprećenom kaznom zatvora. Mi smo se provukli kroz iglene uši, ali, baš do tog perioda, hiljade su ispaštale zbog borbe za istinu.

Od tada smo objavili blizu 100 knjiga. Samo u jednom slučaju autor je doktor nauka, jer je sadržaj vezan za početak 20. veka. Razlog je taj što se obrazovni sistem i dalje bazira na komunističkoj propagandi, dok mi korene tražimo tamo gde je postojala sloboda govora – u emigraciji, odnosno u delima Spobodana Jovanovića, braće Knežević, pukovnika Piletića, potpukovnika Živanovića i Todorovića i mnogih drugih. Naša firma okuplja i istoričare sa fakultetskom diplomom, kao autore i recenzente, a oni se, što je logično, ne drže komunističke dogme.

Kladim se da su Pavlović i Marković pročitali samo reklame za neke moje knjige.

Zašto, kada profesionalni istoričari moraju da prate sve iz svoje oblasti?

Zato što Drugi svetski rat u stvari nije njihova profesija, što piše i u njihovim biografijama, na sajtu Instituta. Tako, oni su ovde novopečeni i njima je ovo hobi, što je osnovni razlog za onako veliki broj grešaka u TV seriji „Ravna Gora“.

Kako su dr Pavlović i dr Marković zalutali na ovaj teren? Zašto uloga konsultanata nije poverena istoričarima Instituta zaduženim za Drugi svetski rat, dr Kosti Nikoliću, dr Bojanu Dimitrijeviću i dr Nikoli Žutiću? Zašto zahtev autora serije Radoša Bajića za recenziju nije prošao kroz proceduru Instituta, nego je sve spalo na dvojicu „hobista“ i „novopečenih kolega“?

Ne želim da nagađam, neka se izjasni ko mora, ako je neko u ovakvoj državi uopšte zadužen za to.

I Radoš Bajić je u reakcijama na moje kritike govorio o nekakvim slikovnicama. Ali, njemu to nekako više priliči. Ne znam šta ovo treba dvojici naučnika, makar kakvih? Oni znaju da moje glavno delo ima 3.500 stranica, sa 8.000 fusnota u kojima citiram dokumenta svih učesnika.

Ako pod slikovnicama podrazumevaju albume četnika u 1.000 slika – ne vidim šta bi drugo? – reč je o neverovatnom potcenjivanju fotografije kao istorijskog dokumenta. I sam Marković je, u izjavi za jedan časopis prilikom premijere „Ravne Gore“, utiske o Drugom svetskom ratu u velikoj meri bazirao na fotografijama – a utiske o ravnogorkama na jednoj jedinoj fotografiji, zaključivši da su one u globalu izgledale „kao svrake“. Reč je o fotografiji koju su komunisti stalno preštampavali, skrivajući pritom mnoge druge, na kojima ravnogorke izgledaju lepo. Ovim je Marković dao klasičan primer nepoznavanja šireg konteksta, koji sada pripisuje meni, i to bez iznošenja dokaza.

Dalje, nije reč o napadu, već o kritici, a pozivanje na Žene u crnom kao na nekakav reper u istoriografiji je samo još jedan trik u ovom članku.

Da, Pavlović i Marković nisu naterali Radoša Bajića da komuniste prikaže kao zlikovce, mada je pri njihovom Institutu postojala komisija za istraživanje komunističkih zločina – samo pod nekim kamufliranim imenom, da se izbegne upotreba reči „zločin“. Iako bez volje i aljkavo, komisija je popisala oko 70.000 imena žrtava komunista, što znači da su oni počinili mnogo više zločina nego četnici. Pa ipak; Pavlović i Marković su „naterali“ Bajića da kao zlikovce prikaže ljude iz Dražinog okruženja, a ne komuniste.

Brojne faktografske greške su posledica činjenice što su konsultanti laici za istoriju Drugog svetskog rata i to se ovim pokušajem okretanja na humor i satiru ne može maskirati. Preciznije rečeno, njihov i Bajićev laicizam je naveliko predmet pošalica na Internetu.

Zanimljiva je fraza “nema pouzdanih podataka“, koju stalno ponavljaju. Istina je da oni nemaju pouzdane podatke, jer teško da su uopšte zavirili u neki arhiv. Do “istorijski verovatnog“, tj. do nagađanja, dolaze iz neznanja, ali tako da ipak ne diraju osnovne postulate komunističke propagande: nema saradnje između Nemaca i komunista koja karakteriše celi ovaj period, pokolji se pripisuju samo četnicima, a Nemci streljaju samo komuniste, zbog “otpora“ uprkos “visokoj ceni borbe za slobodu“.

Komunisti i borba za slobodu? Zar njima cilj nije bio vlast za sebe, a za narod ropstvo, tj. ukidanje svih građanskih sloboda i ljudskih prava koje se mogu ukinuti?

Na stranu kote i statistike, Bajićevi konsultanti su promašili glavnu metu: “dobri momci“ bili su pripadnici regularne Jugoslovenske vojske, a ne komunisti. Oni su bili “loši momci“. Sem, naravno, u njihovoj interpretaciji. A Pavlović i Marković se, očigledno, i dalje drže te njihove interpretacije.

Da li su oni komunisti?

Ne znam. Ono što je nesumnjivo, to je da sprovode komunističku propagandu.

Koja je to „nova perspektiva“ u seriji, kad četnici i dalje piju, kolju, siluju, otimaju… dok su komunisti fini? Serija nije satanizovala komuniste, to svakako, ali jeste četnike.

Kakvo razdvajanje ideologijama, čemu množina? Reč je o jednoj – totalitarnoj komunističkoj ideologiji, koja je razdvojila svoje sledbenike od naroda. Ta priča o podeli na komuniste i četnike već u naslovu sadrži trik, jer je jedan na jedan, tj. pola-pola (podela implicira „pola dela“). Ispravno bi bilo reći: podela na komuniste na jednoj i na radikale, demokrate, zemljoradnike, socijaliste, republikance, itd, zatim državne ustanove, crkvu, nestranačka udruženja, itd, na drugoj strani. Ili: podela na partizane i državnu vojsku, koju su podržavale političke stranke i nestranačka udruženja. Još bolje: podela na komuniste i 99,9 posto naroda. A najtačnije: u ovakvim slučajevima se ne upotrebaljav termin „podela“.

Zato je daleko od istine tvrdnja da je prosečna srbska porodica imala po jednog člana u redovima komunista i regularne vojske. Broj takvih porodica merio se promilima.

Tipična srbska porodica prvi put vidi avion 7. aprila 1941, kada Srbija ima devet fabrika aviona i na desetine aerodroma, od kojih je najbliži Planinici na svega 17 kilometara vazdušnom linijim? Ne, to nije tipična srbska porodica, niti je Srbija bila tako zaostala – naprotiv, bila je srednje razvijena evropska zemlja.

Izvor
PIŠE: Miloslav SAMARDŽIĆ - Pogledi

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

RT Balkan je od danas dostupan gledaocima u Republici Srbskoj

Danas je konačno počelo emitovanje kanala RT Balkan na platformi MTel u svim gradovima Republike Srpske....

Ministar Republike Srpske posetio Ivanovsku oblast

Poseta je organizovana uz podršku Centra za međunarodnu saradnju „Rusko-balkanski dijalog“ i «Rusko-balkanskog centra za poslovnu saradnju i kulturu»....

Sigurnost snadbevanja domaćeg tržišta

U aprilu u Rafineriji nafte Pančevo prerađeno 336 hiljada tona sirove nafte...

Značajna ulaganja u prvom tromesečju 2026. godine

NIS investirao 4,9 milijardi dinara u istraživanje nafte i gasa...

U Srbiji prikazan unikalni film o Mariupolju

U Srbiji je 9. maja 2026. godine na TV «Belle amie» prikazana premijera filma «Mariupolj: Ruski grad». Ovaj unikalni događaj planski se poklopio sa 81. godišnjicom pobede u Drugom...