Moskva je za Srbe i Vašington i Vatikan, Tito je poslednji sedeo na dve stolice

03.03.2014. god.

Nikada nisam voleo da se ponavljam, niti da samog sebe citiram.

Ovoga puta pravim izuzetak. Ponavljam mali deo onoga što sam nedavno rekao u Narodnoj skupštini, na slušanju o Evroazijskom ekonomskom savezu jer želim da danas počnem od onoga sa čime sam tada završio.

Evo tog citata:

„Naslon na Rusiju i njen Evroazijski savez – uz odnose sa Moskvom slične onima koji postoje između Tel Aviva i Vašingtona – omogućio bi Srbiji da povrati suverenitet, da izađe iz istorijske slepe ulice sve većeg propadanja i zavisnosti od tuđe volje i interesa.

Svima koji kao kontraargument potežu činjenicu da Srbija sa Rusijom nema zajedničku granicu, postavljam prosto pitanje: a ima li Izrael sa SAD „zajedničku granicu”?”

„Naslon na Rusiju” izraz je, kao što znamo, Nikole Pašića. On je – polazeći od realnosti svog vremena – govorio i o mogućem „naslonu na Austrougarsku”, koji je sam isključivao i odbacivao.

Zvanični Beograd od 2000. godine, sa nekim nebitnim kolebanjima amplitude, readovno bira „naslon na Austrougarsku”, samo što se ona danas zove malo drukčije i ima četiri Beča – Vašington, Berlin, Brisel i London.

Činilo se to, i čini se, po pravilu: u ime demokratije, modernizacije, priključivanja civilizovanim narodima i boljeg života. A Srbija svih poslednjih godina živi zlo i pogano pravilo: što više „napreduje” prema Austrougarskoj, to jest – amerikanizovanoj Evropskoj uniji, sve je dalje i od demokratije i od bilo kakvog napretka, pa i od boljeg života za sve veću većinu onih koji u njoj žive.

Nimalo uzgred: oni Srbi koji su hteli bolji život po svaku cenu – odavno su crnogorski muslimani, neki se i danas „turče” preko političkog crvenohrvatstva Mila Đukanovića i kvazidžamije raspopa Dedejića.

Drugi su odavno bosanski i hercegovački muslimani i vekovni gonitelji svog naroda.

Treći su odavno ili odnedavno Hrvati, a mnogi među njima su stigli i do toga da postanu najgore ustaše.

Ima specifičnog „turčenja” i u današnjoj Srbiji. U tom procesu su mnogi od onih koji saučestvuju u pretvaranju svoje zemlje u polukoloniju današnje „Austrougarske” i koji od njenog propadanja žive mnogo bolje nego što bi živeli od njene suverenosti i njenog prosperiteta.

Srbija je polukolonija novog tipa kojom se izvana – iz ona četiri Beča – upravlja preko njenih formalnih upravljača. Polukolonija je stanje, a ne formalni status, ali to ništa ne menja i ne čini boljim i podnošljivijim.

Sve u zemlji je u funkciji samoreprodukcije polukolonijalnosti Srbije.

I moć političke klase i potpuna nemoć i obespravljenost naroda.

Jedan moj prijatelj je napustio rukovodeće mesto u nekadašnjoj zajedničkoj redakciji, uz obrazloženje: Hajde što nas jašu, hajde što nas mamuzaju, ali ne pristajem da još sam vičem „điha, điha”. To je bilo pre nekoliko godina i danas više ne važi baš u svemu. Sada je i jahanja i mamuzanja – širom Srbije – mnogo više i to za manje pare, a od jahanih i mamuzanih se očekuje da oduševljeno i sa srećnim EU-pogledom uzvikuju „điha, điha”…

Jedan veliki staronemački imperator je govorio: Ja i moj narod se odlično slažemo – ja imam pravo da radim šta hoću, a moj narod pravo da o tome misli šta hoće. U našem slučaju ni ovo više ne važi.

Srbima se kao najbolje vođe i državnici nameću oni koji imaju pravo da rade sve što im gazde polukolonije traže, a narod – da oduševljeno veruje da ništa bolje i srbskije ne postoji niti će postojati.

Srbi su dobili puno i neprikosnoveno pravo da dignu ruke od sebe, da budu poslušna i jeftina radna snaga i raja savremenih domaćih „Turaka”, da od sebe sve manje traže i idu širokim Sataninim putevima koji vode naniže. Sve u svemu: pravo da ćutke propadaju.

Polukolonija se drži i na svemoći vladajućih stranaka i nemoći i razdrobljenosti opozicije, pogotovo suverenističke, evroskeptične i antikolonijalne.

Većina postojećih srbskih stranaka sastavni je deo samoreproduktivne infrastrukture polukolonijalnosti Srbije. Te stranke su nemoćne i slepo poslušne pred strancima i svojim formalnim vođama, a prividno svemoćne prema narodu i opoziciji. Kažem „prividno” zato što sam uveren da je i na našu situaciju primenjiva krilatica jednog velikog ruskog duhovnika: nije neprijatelj jak, nego smo mi slabi i razjedinjeni.

Ta većina stranaka istovremeno je nezainteresovana za dekolonizaciju svoje zemlje jer bi time dovela u pitanje i svoje pozicije i moć.

Jedan od bivših američkih diplomata u Beogradu ispričao mi je kako je izgledalo zakulisno mirenje Demokratske stranke i G17 u trenucima kada je kulminirao njihov sukob u aferi Janjušević-Kolesar.

Tadašnji glavni US-šerif u Beogradu, Vilijem Montgomeri, pozvao je tadašnjeg DS-premijera Zorana Živkovića i šefa G-17 i vicepremijera Miroljuba Labusa i saopštio im: Gospodo, prenosim vam zahtev Stejt departmenta da svoj međustranački rat već večeras zaustavite. Ukoliko to ne učinite, obe stranke će biti „puštene niz vodu”, a znate da imamo „klupu sa rezervnim igračima”.

Učinili su. U Montgomerijevom prisustvu su svojima izdali potrebne instrukcije i sve je nestalo. Kao kad kamenčić padne u duboku vodu.

Nemam nikakav razlog da verujem da je danas stanje imalo bolje, naprotiv – svi su igledi da je, bar u ponečemu, i gore. Jer, nad scenom se vijore i srpske zastave. Lažne, naravno, ali ih ni izbori ne skidaju.

Ni započeta borba protiv krupnog kriminala i korupcije ne dovodi u pitanje moć-nemoć polukolonije niti samoreprodukciju u proširenom razmeru njene infrastrukture i nadgradnje.

Od jednog bivšeg bugarskog ministra sam imao priliku da čujem: da je ondašnji američki ambasador u Sofiji još 2005. godine imao instrukciju Stejt departmenta, kao i njegove kolege u susednim državama, da Miškovića tretira kao „regionalnog ekonomskog teroristu” i da mu zapreči sve puteve koje može.

I Miškovićeva ekonomska moć je narasla na narastajućoj ekonomskoj i svakoj drugoj nemoći Srbije. Na njenoj zavisnosti od zavisnih političkih stranaka i polukolonijalnosti i srpske politike i srpske ekonomije.

Na ovo ukazujem samo zato što je borba protiv krupnog kriminala i korupcije, najblaže rečeno, selektivna i nikad neće doći do prodaje Sartida – jer bi u tom slučaju morala da stane na rep nekim bitnim američkim ljudima i interesima. A ni do prodaje Beočinske cementare iako je stoprocentno prodata za tri puta manju sumu od one koju je Slobodan Milošević dobijao za 49 odsto i odbio kao nepovoljnu.

Ni vrata i na Istok i na Zapad Tomislava Nikolića nimalo ne smetaju onima koji drže Srbiju u stanju polukolonije. Ništa se neće bitno promeniti ni ako Srbija – kao što je Nemac Andreas Cobel neoprezno otkrio i to platio skraćenjem ambasadorskog mandata u Beogradu – eventualno uđe u Evropsku uniju iza 2025. godine. Rešetke kaveza polukolonijalnosti time će dobiti samo lažnu pozlatu, a Srbija će se, u najboljem slučaju, smestiti negde između Bugarske i Grčke.

Vrata na Zapad su toliko i tako i politički i strateški otvorena da Srbiju i čine polukolonijom, a vrata na Istok neuporedivo manja i uža i tek ekonomski napola odškrinuta. Taman toliko da se zamaskira polukolonijalna otvorenost zapadnih i prema NATO.

Na ovu nesrazmeru između Nikolićeve kapijetine na Zapad i vratanca na Istok, na svoj način je ukazao potpredsednik Narodne skupštine nenad Popović. Evo njegovih reči: „Srbija je u poslednjih trinaest godina izgradila preko 30 institucionalnih mehanizama za saradnju sa EU – od Kancelarije za pridruživanje, preko ministara i potpredsednika vlade zaduženih za EU do čak dva posebna skupštinska odbora posvećena EU integracijama. Danas više od deset agencija u državnoj administraciji Srbije radi na pospešivanju odnosa sa EU, a nijedna ne radi na odnosima sa Rusijom ili Evroazijskim ekonomskim savezom.

Za ovih trinaest godina više od deset hiljada ljudi bilo je stavljeno u funkciju razvoja odnosa sa EU, kako u vladi i njenim agencijama, tako i u Skupštini Srbije.”

U Centralnoj Aziji postoji mudra izreka namenjena onima koji nisu sasvim digli ruke od sebe: Ako shvatite da ste sami sebe doveli u rupu – odmah prestanite da dalje kopate, to je najmanje što možete za sebe da učinite.

Iz rupe u koju se – od izbora do izbora – sve više ukopavamo, bolje se vide Velika Albanija i naše dalje teritorijalno smanjivanje i svekolika degradacija nego sa Kopaonika, Šare i Himalaja.

Iz te rupe mogu izlaziti Nobelovci za mir koji nas košta skuplje od izgubljenih ratova, ali nikada neće ni za fiziku, ni za hemiju, verovatno ni za literaturu.

Dakle: prestanimo da kopamo EU-motikama, EU-pijucima, EU-ašovima, EU-rovokopačima…

Pošaljimo u Moskvu najvišu državnu deputaciju – kao što je Karađorđe slao u Petrograd protu Matiju i ostale – da Putinovoj Rusiji ponudi zaključivanje novog, mnogo strateškijeg, istinski strateškog sporazuma koji bi fiksirao nove i večne odnose Beograda-Tel Aviva sa Moskvom-Vašingtonom. Sa udevanjem Srbije i u Evroazijski ekonomski savez i u sadašnje i u buduće rusko-nemačke odnose..

Sa izraelsko-američkim odnosima sa Rusijom možemo se priključiti i Evropskoj uniji – ako za to bude postojao obostrani interes.

Uostalom, Moskva je spremna da se sa Briselom dogovara i o Velikoj Evropi u kojoj ne bi bilo sadašnjeg opredeljivanja i svrstavanja ili-ili…

To je jedini način da se spasimo zapadnih tutora i usrećitelja postpetooktobarske Srbije.

To je jedini način da povratimo suverenitet i da počnemo da se razvijamo jer je suverenitet preduslov ekonomskog razvoja, samim tim i – boljeg života.

To je jedini način i da opstanemo i da sačuvamo svoj identitet i nacionalno dostojanstvo i interese. I da se ponovom sastavimo sa voljom za životom i rađanjem dece.

Umni Žorž Klemanso je upozoravao: da narodi koji se neprekidno povlače – gube pravo na postojanje.

Prošla su vremena u kojima je Tito mogao sedeti i na američkoj i na sovjetskoj stolici. Nikolić uzalud govori o Srbiji kao mostu između Rusije i Zapada. Došlo je vreme civilizacijskih svrstavanja i zbijanja redova.

Katoličko-protestantski blok će nas trajno držati u stanju polukolonije, kako god rešetke kaveza izgledale.

Svetska islamska vertikala i Vatikan će nam, kao i dosad, raditi o glavi i dušama.

SAD su, u specifičnom smislu, veliki Izrael. Zato Tel Aviv i Vašington odavno zajedno igraju geostrateške igre. Zato zajednički prave izraelsku protivraketnu odbranu i uopšte vojnu industriju.

Zato Amerikanci neka svoja skladišta oružja drže na teritoriji Izraela. U njim je tačno ono što bi Izraelu moglo da zatreba u nekom većem i dugotrajnijem ratu. Tel Aviv, nraravno, ima pravo da sve to – bude li potrebno – upotrebi.

Nimalo uzgred: Izrael ne samo da nije američki satelit nego je najozbiljnija i najsamostalnija država svoje veličine, a Putinova Rusija je više Zapad Šarla de Gola nego Sarkozijeva i Plandova Francuska.

Naša Amerika, naš Vatikan i naša Meka su u Moskvi. Tako su istorija i Bog odredili.

Znam da današnji prota Matija neće moći da krene bez diranja u osinjak polukolonijalnosti. Znam i koliki može biti rizik takvog poduhvata. Ali, to je za neki drugi razgovor.

Znam, a ipak izgovorih iako ne spasih dušu svoju.

Izvor
Srbin

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

RT Balkan je od danas dostupan gledaocima u Republici Srbskoj

Danas je konačno počelo emitovanje kanala RT Balkan na platformi MTel u svim gradovima Republike Srpske....

Ministar Republike Srpske posetio Ivanovsku oblast

Poseta je organizovana uz podršku Centra za međunarodnu saradnju „Rusko-balkanski dijalog“ i «Rusko-balkanskog centra za poslovnu saradnju i kulturu»....

Sigurnost snadbevanja domaćeg tržišta

U aprilu u Rafineriji nafte Pančevo prerađeno 336 hiljada tona sirove nafte...

Značajna ulaganja u prvom tromesečju 2026. godine

NIS investirao 4,9 milijardi dinara u istraživanje nafte i gasa...

U Srbiji prikazan unikalni film o Mariupolju

U Srbiji je 9. maja 2026. godine na TV «Belle amie» prikazana premijera filma «Mariupolj: Ruski grad». Ovaj unikalni događaj planski se poklopio sa 81. godišnjicom pobede u Drugom...