SMRT I SAHRANA ANE AHMATOVE

Peti mart 1953.   za građane  SSSR-a, a i celog sveta bio je prelomni trenutak u njihovom danjem životu: tog dana je umro Josif Visarinovič Staljin,  diktator kakvih je malo poznavala ljudska  istorija. Tog dana je društvo velike  zmelje   natkririla  senka  smrti  koju je pratila  neiznmerna žalost i iskrena  tuga  miliona podanika, sovjetskih ljudi.

Staljinova smrt prelomna u životu sovjetskih  ljudi

Dam  Staljinove smrti je bio preloman u životu najveće zemlje sveta , kakastrofa za one koji su ga smtrali ocem i bogom,praznik za one za koje je bio oličenje zlikvoca  i tiranina.

Uski krug intelektualaca  je znao da se istog datuma dogodila i smrt  Sergeja Prokofjeva koju je  okončanje  vođe uspelo  da za duži period baci u zaborav .

Taj dan ne samo što je izgubio simbolističku aktuelnost s tokom  vremena ,nego ,naprotiv, skupljao je sve više snage iz godine u godinu.

Do te mere da je na primer 1963.g Ana Ahmatova pozvala sa njoj nesvojstvenom svečanošću Brodskog   i još jednog svog bliskog  prijatelja,Anatolija  Najmana, čija sećanja su sadržana u ovom tkstu.

I to ne samo zato što su tom prilikom Brodski i Najman  sa svojom domćicom, Ahmatovom   popili tri flaše vina.

Tri godine nakon toga,5.marta 1966, Ahmatova  je umrla ne doživevši  do 77.godine.Tome je prethodio teški infarkt, ležanje u bolnici nekoliko meseci.

Neuništive, večite, manastirske zidine

Sredinom  februara su je  otpustili, a počtkom marta   se nije bez veikih teškoća mogao dobito uput u sanatrorijum za nju i njene blisku  prijateljicu  Oljševsku.Tih dvanaest dana  posle otpusta  i odlaska ,njoj je bivalo čas  bolje, čas gore,pozivali su hitnu pomoć,davali injekcije,trčili da joj nabave aparate  s kiseonikom.Primila je i nekoliko psoetioca,opošljavala i neke  poslove sa izdavačima,   pa se čak s prijateljicom  provozala taksijem  u šetnji. Bio je mraz , ali je sunce grejalo, seća se  Najman. „Zamoli smo vozača da nas odveze u Spaso-Andronikov manastir.Taksi je bio star i smrdeo je na benzin.Ulica koja je vodila prema manastiru  bila je puna rupa i ledenih naslaga, vervatno nedavno trazbijenih , pa su kola  poskakivala. Ahamatova se stalno mrštila, držala se rukom za srce  i tražila da se vratimo.Posisala je nitroglicerin, šofer je počeo  obilaziti  bele manastirske zidine .

Držeći se stslno za grudi,Ahamatova he rekla:“Neuništive ,večite zidine.“

Prošlog leta i Marijanbadu

Anatolij Najman se seća da su 3.marta   Ahamtovu u  pratnji Oljševeske odvezli u sanataprijum  Domodedova pod Moskvom.

“ Dva automobila su bila angažovana,  pozvali smo medicindsku sestru, a ja sam bio momak za sve. Stigli smo bez obzira na relativno dug i izrovan put    bez većih problema. Sanatrijum je bio za privilegovane  pacijente, sa zimskom baštom,  tepisima i visokoobrazovanim  personalom, spadao je među vodeće u svom cehu.K žutom zdanju su vodile  široke stepenice  u polukrugu  koje su izlzile na belu kolonadu.Brzo smo se po njima peli, a Ahmatova je promrljala.“L'anne dernijere a Marianbad“ .Proškog leta u Marijanbadu   Rob –Grijea je bila   maltene poslednja knjiga koju je  ona pročitala. To se prkelopilo sa  onom nedavno izrečnom primedbom o manastiru, i slagalo se sa onim što je Ahmatova u poslednje vreme često ponavljala:“U mladosti sam najviše volela vodu i arhitektiru,a sada zemlju i  muziku „.

U mladosti najviše volela vodu i arhitekturu, a sada zemlju i muziku

U sećanjima Anatolij Najman  dalje navodi:

“Ponovo sam  u posetu Ani otišao 5.marta i to sa buketom narcisa. Dva dana pre  kad sam takođe bio u poseti obećao sam da ću  još  jednom prepisati u celini njena sećanja na Lozinskog  jer  je trebalo da dobiju konačnu formu i kompoziciju pre nego ih predam časopisu  za objavljivanje.

Bilo je pretprolećno sunčano prepode, zatim je nebo počelo  navlačiti sivi prekrivač ,kasnije sam posmatrajući nebo zaključio da ono tako često izgleda  u ove martovske dane.

Ahatova je ležala u bolničkoj sobi prekrivenna čaršavom a čelo joj bilo sasvim ledeno

Susrevši me u  holu , žena u belom mantilu je pošla sa mnom hodnikom govreći nešto  zbunjeno u čiji smisao nisam  uspeo da proniknem.Kada smo ušli u sobu,  tamo je ležala teško dišući, kako se kasnije ispostavilo zbog primljene injekcije, Oliševska.Žena u belom mantilu je zatvorila vrata   rekavši me da je pred dva sata Ahmatova umrla. Ona je ležala u susednoj sobi  prekrivena čaršavom a čelo joj je , kad sam ga celivao,bilo potpuno ledeno.

Sahrane su uopšte uzevši takve stavri da  ih ne možemo ni s čim  u zemnom životu uporediti ;ali baciti nekog kao što je bio slučaj s Mocartom u jamu, nije ipak isto kao sagraditi mauzolej

Anatolij Najman dalje pripoveda :

„Kolima hitne  pomoći odvezao sam u Moskvu u kuću Petrovih gde su se u to vreme sastajale nekoliko bliskih prijateljica Ahmatove , dva  otrcana sovejtska kofera s njenim papirima i orfngerom sa odećom.

Oproštaj u podrumu mrtvačnice

Telo su povezli u mrtvačnicu Sklifovskog  instituta.To je bivši Stranoprimni dom  Šeremetovih, na njemu je takođe grb  Deus conservat  omnia (Bog čuva sve ), kao i na peterburškom dvorcu , Fontanom domu , u  čijem je  udaljenom dvorištu  Ahmatova proživela  bezmalo 30 godina.Dalje su usledila dva slobdona dana, posle njih 8.mart, međunarodni praznik žena. „

Odar su  za one  koji su želili da se oproste od pokojnice  postvili u podrumu mrtvačnice.Oko pedeset obaveštenoh ljudi  je došlo da se pokloni senima velike pesninje.Mogle su se  čuti dve-tri  nedovoljno artikulisne reči. Sanduk su zakucali, mrtvački autobus ga dovezao do aerodroma  Šeremjetovo.Dan je bio sumoran,maglovit , čak i za mart, suviše hladan. Iznenada  se pojavila  ženska figura u  lakoj haljini i sportskim patikama. To je bila pijanistkinja Judina koja je primetno drhtala.

Zemne ostatke Ane Ahmatove  sa aerdorom Šeremjetovo u Leljingrad ispratilo je oko desetak njenih poštovalaca. Mi smo već sedeli kad je  su došli perdstavnici  Saveza pisaca  na čelu sa Sergejem Mihajlkovim, autorom državne himne Sovjetskog Saveza.

Na aerodromu Pulkovo u Lenjingradu  među onima koji su nas dočekali bio je  Lav Gumljov, sin Ahmatove . Kad su  sanduk sa vagoneta  uneli u autobus, on je kriknuo i bez afektaciji  rekao samo „mamice „.

Dovezli smo se do Nikolajevsk crkve,tamo smo razrezali  okove sa sanduka , sknuli poklopac, sveštenik je očitao prvu molitvu.

Ujutru, 10. marta  došlo je mnogo, govrorilo se nekoliko hiljada ljudi ,crkvena porta je bila prepuna. Obavljena je  cela božja služba.Zatim su sanduk odvezli u prostorije  Saveza pisaca , ja tamo nisam išao,ali sam od drugih čio da je građanska komemoracija  prošla suviše   birokratski.

Sa svojim društvom  sam se uputio u Komarovo električnim vozom . Dugo smo čekali autobus. Zbog velikih snežnih nameta ,   autobus  nije mogao da priđe samom groblju , pa su sanduk noslili na rukama do rake.Pošto je spušten u grob, bacali smo komdiće zemlje na sanduk.

Oko 20 ljudi  sa sashrane je pošlo u vikendicu koju je Ahmaatova bila dobila na korišćenje od Litfonda, ali je unutar bilo hladnije nego napolju pa su se zato krako u njoj zadržali.

Pritisak vlasti da se ovom događaju ne pridaje značaj

To je sve manje –više poznato, često je ponavljano.Veliki broj  napisa ukazje da  su se ofijelni krugovi na svaki način trudili da ne pridaju veći značaj smrti, samom činu sahrane,kao ni ličnosti Ane Ahmatove.

Veliki pritisci da se skrate nekrolozi u štampi, ignorisanje ceremonije sahrane,namerne komlikacija za dobijanje grobnog mesta, dokaz su da je njena smrt za vlast bila očigledno neugodan događaj.

Kao, uostlom i njen život.

Samo što su vlasti njenim životom upravljali u čvsto postavljenim okvirima:uvredljive  ocene o njenoj poeziji,zaključci CK KP SS,hapšenje sina  i njegovo slanje u progonstvo,život u bedi i siromaštvu.Sve su joj to pripisavli, ona je sve uslovno prihvatla i  s tim ona nije imals problema.

Sa smrću Ahmatove vlasti nisu zanle šta da rade

Ali sa njenom smrću nisu znali šta da rade: po kojim uputstvima i pravilma je treba sahraniti, to oni nisu znali.

Sahrane su  uopšte takve stvari  da im nema odgovarajućih u zemnoj stvarnosti,ali ubaciti Mocarta u jamu, nije isto što i  sagraditi mauzolej.

Nečovečne radnje komunista da i ne pominjemo.

 Smrću Ahmatove završen dvovekovni period istorije

U tim martovskim danima ljudi su makar u izvsesnom stepenu bili  produhovljeni,privrženi kulturi, stavralaštvu,shvatali su ,svesno i osećanjima, instiktivno. da se završava izuzetni dvovekovni period istorije  i da povratk k njemu nema.

A u Rusiji nema  od toga ničega slađeg  ni važnijeg da se kaže.

S Ahmatovom je otišao i veliki stil i stil uopšte

Ahmatova je bila poslednja koja je mogla  govoriti na jednom jeziku  ne samo s Puškinom i Deržavinom, nego, i to još dublje ,pre svega sa samim Petrom velikima.

Sa njom je iz života otišao i veliki stil.

I govoreći otvoreno-stil uopšte kao takav.

I veličina čoveka koju je više nemogiće sresti.