Odbrana od „Genetski Modifikovane Verzije“ (GMV) bogosluženja

 

Godine 2007, potpisnik ovih redova objavio je zbornik „Večno podne/ Ogledi o Svetoj Liturgiji i tajni spasenja“, gde su, na preko 600 strana, izašli tekstovi Svetih Otaca i savremenih autora o najvažnijoj Svetoj Tajni Crkve – o Svetajni Evharistije. Knjige već odavno nema u knjižarama, a potreba za njom je sve veća, jer modernisti u SPC i dalje nameću svoju „Genetski Modifikovanu Verziju“ (GMV) bogosluženja pod izgovorom da je to nekakav drevni poredak (o ovom pojmu ću, ako Bog da, pisati podrobnije).

 

Zato sam, u dogovoru sa Uredništvom sajta „Borba za veru“, kome zahvaljujem na razumevanju, rešio da odlomke iz „Večnog podneva“ ponudim pravoslavnom čitalaštvu na Internetu – radi zaštite i predohrane od GMV  opasnosti na našim duhovnim njivama, koje se, obezblagodaćene ekumenizmom i modernizmom, polako pretvaraju u ono što je Vladika Nikolaj zvao „njive gladi“. Za svaki članak, praviću, ako Bog da, kraći uvod, da bi čitalac video o čemu je reč.

 

Za početak, evo teksta čuvenog ruskog sveštenika i bogoslova, protojoreja Aleksandra Šargunova, o gorkim plodovima liturgijskog reformatorstva kod rimokatolika. Da znamo šta nas čeka, ako, ne daj Bože, pobedi modernizam.   

 

Vladimir Dimitrijević

 

+++

 

 

Izmena bogoslužbenog jezika i ostale novotarije na koje nas sada pozivaju neki članovi naše Crkve u suštini su samo vrh ledenog brega, čiji donji deo dopire do samih dubina naše vere.

 

Ljubav prema Zapadnoj crkvi i spremnost sveštenika-reformatora da služe Liturgiju sa rimokatolicima i protestantima govori, kao prvo, o tome da se njihove novine rasprostiru do onoga što, kako se izrazio sveštenik Pavle Florenski, predstavlja manipulaciju Svetim Darovima. Naime, tamo gde ne postoji jedinstvo u veri, kako kaže sv. Irinej Lionski, ne može postojati ni jedinstvo u Evharistiji. Kao drugo, to nas upozorava da obratimo pažnju na neke reforme u Zapadnoj crkvi posle Drugog vatikanskog koncila.

 

* * *

 

Na bogoslovskom kongresu 1966. godine koji je održan ubrzo posle Drugog vatikanskog koncila, proglašena je teza o zakonitosti dogmatske raznolikosti unutar jednog istog Otkrivenja.

 

Prirodno je da se samo po sebi postavi pitanje: zar taj zvanično priznat i prihvaćen pluralizam neće dovesti do dogmatskog relativizma, koji je Rimokatolička crkva osudila u vreme modernizma?

 

Ne, odgovaraju rimokatolički bogoslovi, taj pluralizam nam omogućuje da postanemo svesni razlike između smisla dogme koja svagda izražava istinu otkrivene vere i elemenata izraza, koji su ograničeni i vremenski uslovljeni. To će značiti priznavanje različitih perspektiva koje nadahnjuju i usmeravaju Crkve u njihovom ispovedanju vere. I dalje se izvode ozbiljni praktični zaključci: neke dogmatske formule mogu da odgovaraju više nego ostale, mogu biti prilagođenije za izražavanje opita vere i „u novom kontekstu neke od njih moraju biti ponovo razmotrene, budući da više ne predstavljaju dovoljno sredstvo za očuvanje autentičnog razumevanja” (podvukao A. Š.) To je teško, ali „po prevashodstvu i jeste oblast gde dijalog može i treba da bude plodonosan.”

 

U opštem viđenju, predlažu rimokatolički bogoslovi, jedinog preotkrivenog bogoslovskog jezgra, iz kojeg su potekle sve dogmatske odluke, otvara se mogućnost da se „uporedo traži i ono što za naše vreme najbolje izražava – uzimajući u obzir različite kulturne sfere – tajnu koju ispovedaju obe Crkve.” Da bi se to ostvarilo, trebalo bi izbegavati nametanje svog sopstvenog bogoslovlja kao jedino prihvatljivog.

 

Pre svega, iznećemo sledeću, sa našeg gledišta neophodnu primedbu.

 

Kao prvo, to što su se dogme u Pravoslavnoj ili Rimokatoličkoj crkvi do sada formulisale samo u kontekstu grčke ili latinske kulture, prema pravoslavnom stanovištu nije samo istorijska slučajnost. Rađanje Crkve dogodilo se upravo u onom trenutku kada je nastupila punoća vremena (Gal. 4, 4) i ove reči apostola Pavla odnose se u izvesnoj meri i na onaj svet kojem se najpre ukazala prilika da postane „istorijsko telo” Crkve. „U čovekovoj religioznoj sudbini ne događaju se slučajnosti”, piše tim povodom protojerej Georgije Florovski. „Trebalo bi imati na umu da je Jevanđelje svima nama i za sva vremena dato na jeziku Jelina. U tom 'izabranju' grčkog jezika kao nepromenljivog prvojezika hrišćanske blagovesti, toliko je malo 'slučajnosti' kao i u činjenici da je Bog među svim drevnim narodima upravo narod jevrejski izabrao kao 'Svoj narod' i da „spasenje dolazi od Judejaca”. Kada se božanska istina iskazuje i izražava na čovečijem jeziku, i same reči se preobražavaju. I to, što se istine vere otkrivaju u logičkim slikama i pojmovima, svedoči o preobražaju reči i misli – reči postaju sveštene. Reči dogmatskih odluka, često preuzete iz „uobičajenog” filosofskog jezika, nisu više jednostavne i slučajne reči koje bi se mogle zameniti drugima. Ne, to su večne i nezamenljive reči. To znači da su kroz izricanje božanske istine određene reči, tj. određeni pojmovi i kategorije, ovekovečeni. To znači da postoji večno i bezuslovno u misli ili, ako hoćete, da postoji neka „večna filosofija”. Tu istu misao naglašava mitropolit Elevterije u polemici s mitropolitom Antonijem (Hrapovickim) i njegovim učenikom, jeromonahom Tarasijem, po pitanju dogme o iskupljenju. „Bogoizabrani sasud, svesno prihvatajući istinu Duha Svetoga uz Njegovo sadejstvo, izabrao je radi njenog izražavanja savršeno razumljive i reči u ljudskom jeziku kako bi one sa svom mogućom tačnošću i punotom odrazile božansko delo i Božiju volju koja obznanjuje večno spasenje.”

 

Kao drugo, slično kao što postoji opasnost da se hrišćanstvo izvede iz jelinizma, tako i tamo, gde nema blagodatne svesti o tome da je dogmat svedočanstvo o nepromenljivoj istini, od početka objavljenoj i čuvanoj, večno i već neprikosnoveno pravilo vere, izrečeno Otkrivenjem, uvek postoji i opasnost od obrnutog otpadanja u filosofiju „po stihijama sveta”.

 

Dogmatske rasprave bile su, u izvesnom smislu, rasprave o rečima. Bilo je neophodno da se pronađu i ustanove precizne reči koje bi opisivale i izražavale opit Crkve „ikonološki”, trebalo je skicirati rečima ono „umno viđenje” koje se verujućem duhu otkriva u opitu i sozercanju.

 

Kako je moguće da neko, ostajući stari Grk u filosofiji, pronađe precizne i pri tom nove reči, sposobne da izraze svet blagodati Božije koji je potpuno nerazumljiv za nepreobraženu misao? Neće li to u najboljem slučaju biti povratak u novoj, savremenoj varijanti, onom istom bogoslovskom racionalizmu na čijim ćemo se žalosnim posledicama po Zapadnu crkvu zaustaviti kasnije? U najgorem slučaju, to će značiti opasnost od otvorenih jeresi. Prema definiciji episkopa Ignjatija Brjančaninova, jeretici su „genijalni, ali ostrašćeni ljudi”, tj. ljudi bez blagodati. Ma kako genijalno da se izražava neoblagodaćeni um, on će se klanjati i služiti svom izmišljenom Bogu, Hristu Kojega je stvorio svojim umom i svojim zabludama, faktički klanjaće se praslici antihrista, onoga koji dolazi umesto Hrista.

 

Da bismo dokazali da naša rasuđivanja nisu uslovljena inertnim strahom da ćemo odstupiti od uobičajenog, upoznajmo se sa načinom na koji se danas u Rimokatoličkoj crkvi odvija traganje za formom koja, „uzimajući u obzir različite kulturne sfere, za naše vreme najbolje izražava” tajnu spasenja.

 

Ovde se ne mogu citirati svi autori tog usmerenja, pa čak ni oni koji zauzimaju istaknuto mesto u toj Crkvi: Hans King, Š. Djuk, A. Buržua, I. Beser, N. M. Bod... Među njih spadaju i mnogi „isfabrikovani” bogoslovi, profesori teologija koji objavljuju svoja dela polazeći od načela slobodnog istraživanja (na primer, da li je drevna Crkva pogrešila odbacujući takozvana „apokrifna” Jevanđelja?) U osnovi tog novog bogoslovlja je antropocentrični postulat: šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo za savremeno mišljenje? Zbog toga se iz Pisma svojevoljno odabiraju Hristove reči i postupci koji govore samo o Njegovoj čovečijoj prirodi.

 

Kako to definišu sami zapadni bogoslovi, ključ za „novu reformaciju” je u većoj meri „milosrdni bližnji” nego „milosrdni Bog”. Premeštanje naglasaka u oblasti dogmata neminovno se odražava na duhovni život – naime, dogmat je uistinu neraskidivo povezan sa zapovestima Božjim: druga zapovest – o ljubavi prema bližnjem, počinje da zauzima mesto prve zapovesti – o ljubavi prema Bogu... Iako su obe zapovesti sjedinjene i neraskidive, iako bez ljubavi prema bližnjem ne može biti ni ljubavi prema Bogu, prema pravoslavnom shvatanju potrebno je pravilno postavljanje akcenata, jer „svaki sveti podvižnik”, kao što o tome piše prep. Jefrem Sirijski, „prevashodno se stara da u svom srcu ima svetu ljubav prema Bogu i tada će lako moći da napreduje i u ljubavi prema bližnjem.” „Postavi”, kaže prepodobni, „prvo na prvo mesto, pa će se tada i drugo izvršiti po redu... Ako neko od braće namerava da se najviše pobrine za drugu zapovest, onda će otuda proisteći samo spoljašnje služenje braći i on nikada neće biti u stanju da čisto i zdravo ispuni svoje služenje.” „Ako bude preovladavala ljubav prema bližnjem”, piše sv. Nikodim Svetogorac, „onda te ona može udaljiti od ljubavi prema Bogu, naneti ti veliku štetu i baciti te u propast”. Mi vidimo pogubne plodove te pojave u moralnom životu Zapadne crkve. „Postoji moral koji se može izgraditi”, čitamo u džepnom katihizisu za francuske crkve, „ali ne postoji gotov moral, ne postoji zakon nebeskog porekla, ne postoji kodeks zapisan u srcu. Moral je ljudska tvorevina. Jedan od najvećih zadataka čovečanstva je stvaranje zakona”. Zapovest o ljubavi dobija potpuno drugačiji smisao: ljubiti – to znači „biti ono što jesi”, to znači ostvarivati moral bez propisanih zakona, i samo se u tome sastoji „velika sloboda ljubavi”. Tako su lišene smisla reči blaženog Avgustina: „Ljubi i čini što hoćeš”, gde „ljubiti” znači – zadobiti blagodat Svetoga Duha kroz izvršavanje volje Božije. To naglašavanje Hristove čovečije prirode uz umanjenje Njegovog božanstva (o božanskoj strani bi trebalo ćutati) zbiva se u onoj istoj iluziji koju su nekad hteli da dostignu arijanci, tj. „da hrišćanstvo učine pristupačnijim za neznabošce”. Kada čitate nove rimokatoličke bogoslove, i nevoljno vam se nameće misao: zar to nije arijanstvo – jeres koju je sveti Antonije, prema njegovom žitiju koje je sastavio sv. Atanasije Veliki, nazvao poslednjom i pretečom antihrista?

 

Ovde nije reč o protestantskom modernizmu tipa Bultmanovog „bogoslovlja” – pred nama su odgovorna, zvanična rimokatolička izdanja. Evo „Obaveznih osnova” koje je 1967. g. odobrio francuski episkopat: preporučuje se da bude isključeno svako pozivanje na „kosmička” čuda (smirivanje bure, umnožavanje hlebova), a takođe i pominjanje anđela, đavoimanih, satane i večnog ognja. To je zvanični katihizis za mlade gde, težeći da sve učine razumljivim za savremenog čoveka i objašnjavajući čudesno sa ljudske strane, spuštaju Spasitelja do nivoa nekog ekstrasensa: „Isus je isceljivao bolesne, ali to ne znači obavezno čudesa u onom smislu u kojem mi obično o tome slušamo. Neki ljudi imaju prirodni dar iscelenja. Zar Isus nije bio jedan od njih?”

 

Svi akcenti novih rimokatoličkih bogoslova su upravo tog karaktera. U zvaničnom izdanju „Obaveznih osnova” koje smo već pomenuli, od zapovesti Blaženstava koja se pominju kod jevanđeliste Mateja ostalo je samo njih pet: za zapovesti „blaženi koji plaču” i „blaženi prognani pravde radi” nije se našlo mesta. Stroge Hristove reči iz tog istog Jevanđelja: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj (Mt. 16, 24) takođe su izostavljene. Prvi deo proroštva o Strašnom sudu (Mt. 25), o davanju milostinje, navodi se u potpunosti, ali je zato drugi deo, sa Hristovim strašnim prekorom: Idite od Mene, prokleti u oganj večni, propušten. Ti bogoslovski akcenti zalaze u praktičan život; u nekim parohijama se roditeljima čija se deca pripremaju za prvo Pričešće savetuje da u dečju sobu ne stavljaju Raspeće „da se deca ne bi traumirala” i da ga zamene nekom slikom prigodnom za njihov uzrast – na primer, slikom psa kao simvola vernosti, slikom koju će deca, kada poodrastu, pronaći u katihizisu u kojem neće biti ni reči o raspetom Hristu.

 

U traganju za „novim rečima”, francuski rimokatolički bogoslovi dolaze dotle da u molitvi Gospodnjoj prilikom krštenja umesto reči „da bude volja Tvoja” („Ta volonte soit faite”) predlažu „da bude volja Tvoja praznik („Ta volonte soit fete”). To je bogoslovlje ukidanja Krsta i zaobilaženja stradanja.

 

Vidimo, dakle, da se odabiraju one reči koje će neizostavno ugoditi psihologiji savremenog čoveka. Više se ne govori o iskupljenju, nego o oslobođenju, sa svim onim što ta reč sadrži u svojoj dvosmislenosti. Neki čak izjavljuju da jezik Hrista Koji govori o Svom Ocu, ne može biti prihvatljiv za ljude upoznate sa Frojdom: „Reči Otac i Sin ne mogu više da budu adekvatne rečima Bog i Isus, jer reč Sin pretpostavlja bračni odnos, a Bog je duh. Govoreći o Bogu, trebalo bi govoriti o Izvoru života i ne upotrebljavati reč Otac”.

 

Ne treba ni sumnjati u to da se ponovo razmatraju osnovne dogme. Umesto tradicionalnog „Ave, Marija”, gde se Marija proslavlja kao Majka Božija (Efeski sabor), predlaže se „jednostavnije” – Mati Hristova (u suštini – Hristorodica) i na taj način se jeres iz IV veka vaspostavlja u HH veku. Proces desakralizacije tajni vere izvodi se postepeno i sve više. Izraz „Prisnodjeva” („uvek Djeva”) u misi Pavla VI poništen je u francuskom prevodu i, budući da je latinski izraz izostavljen u svim novim varijantama Liturgije, tajna prisnodevstvenosti u savremenom bogosluženju se ćutke zaobilazi – ili je bar tako u Francuskoj. U zvaničnom tekstu novog prevoda proroka Isaije, koja se čita na nedeljnoj Liturgiji pred Rođenje Hristovo, umesto reči Djeva će zatrudneti i rodiće Sina (Isa. 7, 14) čitamo: Mlada devojka će začeti i rodiće Sina. Kada je pak pravedni starac Simeon, koji je, kako kaže crkveno predanje, radeći nad prevodom Sedamdesetorice posumnjao i pomislio da ispravi reč „Djeva”, anđeo Gospodnji ga je u tome sprečio. Međutim, ko će zaustaviti današnje redaktore i prevodioce?! U prethodnim izdanjima Liturgije (1972, s. 27, 1974, s. 12) još uvek su to mesto proroštva prevodili ka „Djeva”, ali uz primedbu: „grčki prevod”, na jevrejskom: „mlada devojka” ili „mlada žena”. Ta primedba pojavila se još u pregledu jerusalimske Biblije. Grčki prevod (Biblija Septuaginta) glasi: „Djeva” (grč. „παρθένος”), čime se precizira jevrejski termin („almah”) koji može da znači ili „mlada devojka” ili „mlada žena”, bez ikakvih daljih objašnjenja. Međutim, prevod Sedamdesetorice predstavlja tačno svedočanstvo o drevnom jevrejskom tumačenju o kojem govore i Jevanđelisti (Mt. 1, 23 i Lk. 1, 26–38). Još jednom su novi liturgičari odabrali prevod koji najviše protivureči Predanju. Takvi su danas plodovi takozvane „negativne hristologije” „koja polazi od zemlje”: „prvi put je, posle mnogo vekova, vera Nikeje i Halkidona stavljena pod sumnju”.

 

Stavljen je pod sumnju i sam pojam „prvorodni greh” (Tejar de Šarden); međutim, jeretiku se uznosi panegirik u zvaničnom rimokatoličkom izdanju, gde se opširno rasuđuje o „velikim hrišćanskim intuicijama Tejar de Šardena”. Zar bi se posle toga trebalo čuditi što se i o Vaskrsenju Hristovom govori ili kao o istorijskoj ili kao o psihološkoj činjenici – „Isus živi u našim srcima, a to se na tradicionalnom jeziku naziva vaskrsenjem”. Pred nama je mesijanski humanizam, gde mera Boga postaje čovek i „jevanđelski panteizam”, gde se Bog rasplinjuje u pukoj čovečnosti.

 

Ovo strašno potkopavanje granice svetlosti i tame ne može, naravno, a da ne izazove mučnu uznemirenost kod mnogih rimokatolika. U trezvenoj knjizi „Crkva misionarska i demisionarska” koju smo već citirali, Andre Pjetr piše: „Više se ne govori o čudu, o iskupljenju, o Evharistiji, o prisnodevstvenosti, o molitvi, o blagodati, o grehu... nego o dijalogu, o slobodi, o radosti, ljubavi, itd. Kraće rečeno, poriče se prećutkivanjem. Kada se u nešto realno veruje, onda se o tome i propoveda. Zbog čega onda, reći ćete vi, ovi bogoslovi imaju hrabrosti da se nazovu hrišćanskima? Odgovor je veoma jednostavan. Oni veličaju Hrista kao velikog čoveka, slično kao što neki veličaju Gandija ili Napoleona. Njihov kult Hrista upravo podseća na odnos bonapartista prema Napoleonu. Bonapartisti su bili spremni da žrtvuju svoje živote za njegovo delo i za njegove ideje a da pri tom ni u jednom trenutku nisu ni pomišljali da je Napoleon Bog”. „Treba imati hrabrosti pa priznati”, zaključuje Andre Pjetr, „da danas u okvirima rimokatoličke vere već postoji druga vera, da u okvirima Hristove crkve već postoji druga crkva. Kakva zapravo? Umesto one koja je istinska”.

 

Mi, naravno, sa svoje strane postavljamo pitanje: kako nešto takvo može da se trpi, ukoliko prema učenju Crkve, pa samim tim i rimokatoličke, prema rečima apostola Pavla malo kvasca sve testo ukiseli (1. Kor. 5, 6). Kako danas kod rimokatolika postoji sakramentalna (svetotajinska) zajednica, ukoliko odsustvuje jedinstvo vere? I kako je moguće pristupiti Pričešću, poričući osnovne tačke vere i morala?

 

„Može li da postoji nešto srednje između istine i laži, poricanja i tvrdnje, svetlosti i tame?” – takvo je stanovište Pravoslavne Crkve, koju je sveti Marko Efeski izrazio na Florentinskom koncilu. „I premda između svetlosti i tame može da postoji nešto srednje što se naziva sumrakom, između istine i laži ne može da se pronađe ništa srednje... Ti ćeš, međutim, možda reći da se izvršena promena nije pretvorila u suprotnost i da mi tražimo nešto srednje i saglasnost. Nikada se, o čoveče, ono što se odnosi na Crkvu ne razrešava kroz kompromise. Neka niko ne gospodari u našoj veri – ni car, ni arhijerej, ni lažni sabor, ni bilo ko drugi, nego samo Bog koji nam ju je predao i Sam i kroz Svoje učenike”.

 

U članku „Prema dijalogu sa pravoslavnima”, gde pravoslavne poziva na reviziju dogmi, rimokatolički bogoslov Žorž Dežaif primećuje: „To neće biti lak zadatak za našu istočnu braću za koju su dogmati neodvojivi od Liturgije i na neki način kanonizovani Liturgijom, koja izražava dubok religiozni opit zajednice. Na Zapadu vrlo dobro znaju da je drevna Liturgija za neke disidente postala sveto utočište – poslednji bastion – pred liturgijskim novinama Drugog vatikanskog koncila”.

 

Razjasnimo poslednju primedbu ovog pisca. Kada je 19. jula 1570. g. papa Pije V uvodio novi služebnik, izdao je dekret koji je trebalo da za svagda ostane na snazi, s tim da mu se ništa ne dodaje i da se ništa iz njega ne izostavlja. „Ni u kom vremenu u budućnosti”, pisao je papa, „nijedan sveštenik iz sveta ili ili iz reda (monaškog) ne može biti primoran da koristi drugačiji način vršenja mise. Silom svog apostolskog autoriteta propisujemo i ustanovljujemo da se naša sadašnja zapovest i odluka uvek moraju čuvati i nikada ne mogu biti izmenjeni ili ukinuti u budućnosti”. Papin ukaz je izdat jednom za svagda i onima koji ga budu narušili preti „gnevom Boga i blaženih apostola Petra i Pavla”. Kako će se osećati rimokatolik kada mu, iako zna za ovu odluku, ponude da izabere nekoliko novih „probnih Liturgija”, i to uz odobrenje zakonitog naslednika pape Pija V: na primer, misa uz džez-muziku, misa u kuhinji ili misa za decu sa lutkama i ostalim igračkama?

 

„Odricanje od prejemstva autoriteta i raskid sa Predanjem uzrokuju rušilačko dejstvo u svesti verujućih”, piše tim povodom jedan biskup. „Ravnodušnost prema istini neminovno vodi ka opadanju morala”. Napuštanje „svetog utočišta” je, kao što vidimo, krajnje opasno za duhovni život. Kao rezultat, pojavljuju se nova učenja o simvoličnom prisustvu Hrista u Evharistiji, budući da Njegovo realno prisustvo iščezava u „bratskoj trpezi”, tj. Hristos se rastvara u čoveštvu, u bezličnosti učesnika trpeze, a novi katihizisi, radi „pojednostavljenja”, nazivaju Tajnu večeru „oproštajnom večerom Hrista i Njegovih prijatelja”. Neki podaci svedoče koliko je ova pojava opasna za Rimokatoličku crkvu: 28% sveštenika sumnja u realno prisustvo Hristovo u Evharistiji. Zbog toga je pravoslavnoj svesti bliži i razumljiviji odnos rimokatoličkih disidenata prema liturgiji Pija V kao prema „poslednjem bastionu”, nego smelost sinkretičkih novina, ma od koga one poticale.

 

Prema našem shvatanju, dogmati su uistinu „neodvojivi od Liturgije i na neki način kanonizovani Liturgijom” i vascelo bogosluženje je Svetinja nad svetinjama naše Crkve. Bogoslužbeni tekstovi Osmoglasnika (Oktoiha) i Mineja – koje su proverili najveći svetitelji Pravoslavne Crkve moleći se i spasavajući se tim rečima – za nas predstavljaju dogmatsko i moralno bogoslovlje. Postoji takođe i liturgijska dogmatika. Zar neće biti nerazumno ukoliko budemo rasipali drevne riznice, sakupljane vekovima, a zatim krenuli u nepoznato da bismo tražili nove? Za nas je takvo, ponovno razmatranje dogmatskih formula jednostavno nemoguće.

 

Sa ruskog prevela Antonina Pantelić