Jurij J. Vorobjovski: Ekumenistički presto za antihrista (video)

“Ti si – Petar,

 jedanaestom veku od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve otpali su rimokatolici. Zatim su se od njih odelili protestanti. To su bili istinski tragični raskoli. Ali, evo, početkom našeg stoleća ponikao je pokret čiji je cilj da objedini Hrišćane celog sveta, čitave ekumene (vaseljene)./.../

Nova ekumenistička Vavilonija

…Noć. Vatra. U njenom sjaju trepere zadenuta pera. Biju bubnjevi Irokeza. I sve to podseća ne na mir, već na stazu rata. I veoma verno se razglašuje korak duhovne ekspanzije Svetskog saveta crkava.

Šta se događa? Otvara se skupština Svetskog saveta Crkava. Godina 1983. Vankuver. Pred početak zasedanja podiže se indijanski idol – ogroman šareni stub. Na njegovom vrhu je – slika oštrokljunog orla.

Prof. Aleksej Osipov: “Da, slične scene sam video mnogo puta. U “hrišćanske’’ ceremonije Svetski savet Crkava (SSC) uvodi afričke, indijske, australijske kultne radnje. Bubnjevi deluju uzbuđujuće. I kada počne ritam, počinje i egzaltacija ljudi. Oni skaču, počinju da pevaju nekakve tekstove koji se čine hrišćanskim samo na prvi pogled. U stvari, to je čisto šamanska, paganska radnja.

Kakav je cilj Crkve? Spasenje čovekovo. Šta se pod tim podrazumeva? Očišćenje od strasti. Ovde, na skupštinama SSC-a, ljudi dolaze u stanje ekstaze, katkad padaju u nesvesticu. I sve se to – zamislite naziva delovanjem Duha Svetoga…’’

Televizijske kamere svedoče: na zasedanju SSC-a u Kanberi pravoslavni episkop počinje da čita Simvol vere. Zajedno sa inoslavnima.        

Ekumenisti špekulišu rečima Spasitelja o ljubavi prema bližnjemu. Ali, Isus je govorio o ljubavi Hrišćana prema ličnim neprijateljima, a jeretici su – Božiji neprijatelji. Oni unose zablude u duše pravoslavnih.       

Deseto apostolsko pravilo glasi: “Ako se neko moli sa odlučenima iz crkvene zajednice, makar i u kući, da bude odlučen!’’.        

Avaj, za ekumeniste, čak i Apostoli više nisu autoritet. Sveti Apostoli nosili su istinsko učenje po celome svetu. Paradoks je da su u okvirima SSC-a koji deklariše slobodu izbora vera, pravoslavni lišeni mogućnosti da se preobrate i krštavaju inoslavne.         

Zauzvrat im se dozvoljava da traže Šambalu, da prizivaju duhove veštica, da podižu idole…        

Položaj pravoslavnih koji dolaze na skupove SSC-a čini se nazavidnim. Od svih prisutnih oni se razlikuju jedino po tome što ne plešu pod tam-tamovima hamitskih plemena.       

U SSC-a sada se nalaze predstavnici 300 jeresi i sekti. Niko od njih ni izbliza se nije odrekao svojih pogleda. Katkad, blago rečeno, prilično egzotičnih. Njihovo mehaničko jedinstvo i jeste pralik svetske nadcrkve ekumenista. Pripremljena za vladavinu iz jedinstvenog – zemaljskog centra, ona otvoreno priprema dolazak antihristov.         

Ekumenisti zloupotrebljavaju Spasiteljeve reči “o jednom stadu i jednom Pastiru’’, trudeći se da sakupe u njega i ovce i vukove. Ali, Sam Spasitelj je govorio: “Vi niste od ovaca Mojih’’. Oni isti koji nisu od ovaca Hristovih, pripadaju drukčijem pastiru…        

“Budizam i šamanizam – moja je majka, a otac – Isus.’’ Ove paganske reči pripadaju protestantskom “bogoslovu’’ iz Koreje, doktorki  Čang. One su i poslužile kao zaglavlje paganskog spektakla sa egzotičnim plesovima, bubnjevima i zavijanjima na jednoj od skupština SSC-a.         

“Dođite, duše Jovanke Orleanke i svih žena mučenih u srednjevekovlju’’ (to jest veštica – prim. aut) – kliče sa scene ekumenističkog teatra ta okultna feministkinja. Zatim ona priziva duhove različitih stihija. I napokon se Čang osmeljuje da tvrdi kako priziva duh samoga Isusa Hrista…        

Nije li to duhovni doprinos protestanata i pagana stvari ujedinjenja!

Šta ako se, ipak, ujedinimo?

/.../ Aleksej Osipov: “Nije važno spoljašnje ujedinjenje, već ujedinjenje u istini. Avaj, u ekumenizmu samo shvatanje svetosti i duhovne mere religije se rasplinjava. Krajem šezdesetih godina u Bangkoku je tekla ekumenistička konferencija “Spasenje danas’’. Na njoj je bilo reči o mnogo čemu: o spasenju čovečanstva od ratova, bede, bolesti… Zaboravili su samo jednu stvar. Na ono spasenje sa kojim je došao Isus Hristos. Kada su ih naši predstavnici podsetili na to, na njih su gledali kao na dinosauruse.       

Apstraktan odnos prema istini, hlađenje religioznosti oseća se već odavno. Evo vam još jedan primer. Protojerej Sergije Bulgakov je 1927. godine u Lozani na Svetskoj konferenciji “Vera i poredak’’ predložio: hajde da se svi pričeste iz jedinstvene čaše. Naše takozvane dogmatičke razlike su toliko beznačajne da ih možemo zanemariti.’’       

Poznati istraživač Mihail Nazarov, u svojoj knjizi “Misija ruske emigracije’’ skreće pažnju na jedan karakterističan moment. Upravo su se “jeresijarsi’’ ruskog Pravoslavlja, konkretno Bulgakov i Florenski, koristili potpunom podrškom Džona Mota i drugih inicijatora ekumenizma. Upravo su uz pomoć Mota u Parizu pod rukovodstvom N. Berđajeva bili formirani Religijsko-filosofska akademija i Bogoslovski institut. Zanimljivo je to da je, desetak godina kasnije, ideju o zajedničkom pričešću ponovio mitropolit Smolenski i Kaljingradski Kiril. Dogodilo se to na skupštini SSC-a u Vankuveru.          

Predlog Sergija Bulgakova koji sada mnoge zapanjuje, ulazi u stalnu praksu SSC-a. I evo, na ekumenističkom spektaklu u Upsali već se spremaju tanjirići za zajedničko pričešće. Spremaju se pred očima svih. Napokon, baš u protestantskom hramu zapevali su veseli mladi crnci. Ne, to ni izdaleka nije neumesni koncert popularne muzike. Počelo je zajedničko pričešće učesnika skupštine.        

Teško je zamisliti pagane i fariseje kako puze ispod stola Tajne Večere i dobijaju od Hrista vino i hleb!        

Trebalo bi pitati tada prisutnog pravoslavnog patrijarha Konstantinopoljskog Vartolomeja gde je tu SV. Tajna koja se skriveno događa u oltaru pravoslavnog hrama, kada se vino i hleb pretvaraju u Krv i Telo Hristovo? Kušajući ih, pravoslavni i postaju delom Tela Isusovog, delom Njime osnovane Jedinstvene Crkve.          

Carstvo Isususovo – nije od ovoga sveta. Izvan ljudskih mera nalazi se i istinski režiser ekumenističkih spektakala; glavni parodista Sv. Tajni Hristovih; onaj ko vekovima sablažnjava čovečanstvo otrovom jeresi; taj ko je pokretao pagane koji su raspeli Apostola Petra 67. godine od Roždestva Gospodnjeg./.../      

Zemaljska istorija će se završiti katastrofom

U panteonu rimskih božanstava bilo je jedno, skromno. Njegovo ime savremeni pravoslavni čitalac može da susretne već kod Blaženog Avgustina. Reč je o bogu, koji odgovara za prvi krik novorođenoga. Njemu je ime… Vatikan.         

Po čudnom sticaju prilika, to ime je dobila teokratska država, kojom vlada papa rimski. Međutim, postoje sfere gde slučajnih podudarnosti nema. Čije čedo čeka presto Vatikana?

…Drevni Rim je ispovedao religijski pluralizam. Osim hramova antičkih bogova, ovde je bilo nemalo oltara Mitre, kapija Izide….          

Posle pojave Isusa postao je Večnom Gradu poznat i jedini istinski bog. Krajem trećeg veka statua Hrista se na neko vreme, čak, pojavila i u rimskom Panteonu. Iz početka Hrišćane nisu proganjali. Ali, trebalo je prineti žrtve “državnim’’ bogovima. I progon Hrišćana je počeo…         

Oni koji su odbili, ginuli su na hiljade u arenama cirkusa. Ginuli su od mača i u kandžama divljih zveri. U sećanje na prve Hrišćane u Koloseumu je postavljen krt…       

“…Hrišćani su pobedili Nerona ne referendumima i ne formiranjem pokreta za “ljudska prava’’ – piše đakon Andrej Kurajev, - Oni nisu pisali razobličujuće pamflete o zloupotrebama rimske birokratije i gubitku prava provincijskih naroda Imperije. Crkva je pobedila molitvom i tvrdim, mučeničkim (to znači, blagodarstvenim) ispovedanjem formule: “Nema Gospoda osim Hrista’’.          

Avaj, danas su njihova stradanja ohladneloj religioznosti Zapada nerazumljiva. Fanatici! – sležući ramenima govore o savremenicima Apostola Petra.

Pa kako su oni prihvatali smrt?        

Aleksej Osipov: “Postoje dve vrste odnosa prema životu. Jedan od njih iznad svega stavlja samu istinu. Veoma dobro je rekao Vladimir Solovjov: “Istina je netolerantna, to jest ona ne trpi neistinu po samoj svojoj prirodi’’. Drugi princip je – po svaku cenu dostići trenutni efekat, a posle nas neka bude potop.          

Zapadno Hrišćanstvo trenutno se toliko udaljilo od svojih izvora, da se pitanje uopšte ne postavlja u toj ravni. Ne treba se boriti za Jedinstvenu Crkvu, ukoliko ona postoji od vremena Isusovog dolaska. Reč treba da se povede o obnavljanju svetosti, to jest saobražavanju Hrišćanstva izvornom Hristovom učenju. Problem nije u jedinstvu s drugima, već u obnovi istinitosti unutar sebe.’’        

Na Zapadu našu Crkvu nazivaju ortodoksnom. U taj pojam se stavlja otvoreno negativni smisao. Zašto bi ortodoksija bila rđava, ako označava potpuno očuvanje Hristovih reči, apostolskih pravila i zapovesti Svetih Otaca Crkve?      

Kada protestantima ili rimokatolicima napomenu da je upravo Pravoslavlje sačuvalo izvorno predanje u bogosluženju i molitvi, u odgovoru se javlja samo razdražljivost. Inoslavni ignorišu da jedino u Pravoslavlju neprekinuti red rukopoloženja u sveštenstvu potiče od Apostola.        

Evo blagodati koja povezuje sva pokolenja Hrišćana sa Apostolima i Samim Spasiteljem, u odista Jedinstvenu Crkvu!         

Andrj Kurajev: “Dmitrij Mereškovski je jedanput primetio da je zapadna crkva – crkva Petrova, apostola hirovitog, aktivnog, skoro čak i grešnog. Istočna Crkva je – Crkva Jovanova. Crkva mistika i bogoslova, staraca i ćitljivaca. Petar je pitao Gospoda o sudbini Jovanovoj: “Gospode, a šta će biti s njim?’’, Isus mu odgovori: “Ako Ja želim da bude tu dok Ja ne dođem, šta je tebi do toga?’’ Nije li sudbini Jovanovoj predodređena sudbina Crkve, koja “prebiva’’ do Drugog Dolaska. Sudbine prebivajuće, a ne – dejstvujuće Crkve Istoka? Meni se čini da je najvažnije pozvanje Crkve – da postoji. Prosto da postoji, postojati – i samo to. Postojati uvek, postojati kroz sve vekove i sve nerede.       

Neko od Hrišćana mora, jednostavno, da čuva sve predato od početka. Na poslednjoj stranici Biblije susrećemo reči Jovanove, koje se mogu nazvati “manifestom’’ “prebivajuće’’ Crkve. Sa svom mogućom uzvišenošću smirenog Jovana, apostol ljubavi proglašava: “ne dodajte ništa i ne odbacujte od predanog’’. Ne treba “razvijati Hrišćanstvo“. Ono će samo, prosto, rasti u ljudskim srcima.          

Proroštvo objavljeno preko ap. Jovana govori da će se zemna istorija završiti katastrofom. Ljudi će svojim aktivizmom, koji retko proističe iz sasvim dobrih namera, izgraditi nekakvo carstvo koje je tuđe Hristu… Drevno crkveno predanje kaže da neće apostol Petar, već upravo Jovan Bogoslov doći na čelo Crkve u poslednjim časovima njenog zemaljskog tuđinovanja. U toj poslednjoj propasti ljudskog “progresa’’ “zaostalost’’ Pravoslavlja može da postane oslonac za sve istinske Hrišćane’’.

Zapad bez blagodati Božije

Epoha zapadne pobožnosti, svetih papa, traženja božanstvene istine je još pre otpadije Latina od Pravoslavlja. Rimski episkopi koji su zauzimali katedru apostola Petra među drugim titulama uzeli su sebi i pagansku titulu Vrhovnog pontifeksa (žreca) vaseljenske crkve. Ne slučajno, pape su postale objekt najintenzivnijih đavolskih napada. Godine 912. učeni kardinal Baronije pisao je da su tokom 150 godina rimski presto zauzimala “čudovišta najgnusnijeg života, raspusne naravi, uopšte – najpoganiji ljudi u svakom pogledu’’.       

Iz gustog blata raskoši i komfora ne možeš se iščupati uvis. Hrišćanstvo zahteva duhovne napore, a demoni žure da se ponude sami. Žure sa uslugama. I zahtevaju samo jednu stvar: pokloni se!        

Hrišćanstvom prognani u pustinju, duhovi antičkih bogova su se poljuljali. Oni su izašli iz drevnih idola raskopanih u Rimu i ovaplotili se u paganski čulne statue Renesanse (ako su one i predstavljale biblijske ličnosti).       

Nalazeći se pod veličanstvenim svodovima ovdašnjih bazilika, obraćaš pažnju: mramorne figure ni izdaleka ne predstavljaju preobraženog čoveka pravoslavne ikone. Pred tobom su – bića od krvi i mesa.          

Blaženi Avgustin je pisao da su svi antički bogovi ranije bili ljudi koji su se, ovako ili onako, proslavili. “Bićete kao bogovi’’ – drevna je sablazan kušača. On vekovima prelešćuje čovečanstvo slavom, vlašću i znanjem. Ne slučajno, reč “demon’’ proističe od grče reči “nauka’’.        

Dakle, nadenuvši maske pobožnosti, demoni su ponovo zauzeli sedam rimskih brežuljaka. Nije li ta zavera paganskih bogova mistična potpora težnje Večnog grada prema zemnoj vlasti i njegove patološke mržnje prema istini! Prema Pravoslavlju.

Unijatstvo u prošlosti i danas

Godine 1439. u Firenci je zaključena unija, prema kojoj je vizantijski imperator priznavao najviši autoritet pape, kao “namesnika Hristovog na zemlji’’. Unija je potpisana na čisto političkim temeljima: protiv muslimana koji su opsedali Konstantinopolj bila je potrebna zapadna vojna podrška. Avaj, ponadavši se u pomoć ljudsku, a ne Božiju, imperija je sebi potpisala smrtnu presudu. Do njenog pada ostajale su nekolike godine.         

Uniju su odbacili Rusi. Zbog učešća u “finansijskom aranžmanu’’, naši (ruski prim. prev) preci su zbacili mitropolita Isidora koga je postavila Vizantija (i koga je papa istovremeno rukopoložio u rimokatoličke kardinale!), odstranivši samim tim smetnju za proglašenje Moskve “Trećim Rimom’’.       

Ali unijatska ideja Vatikana nije umrla. Njen smisao je sledeći: pravoslavni moraju da priznaju vlast pape, kao i Rimokatoličke crkve, ostavivši neprikosnovenu samo spoljašnju, obrednu stranu bogosluženja.        

…Malo kome je poznato da se naporedo sa moštima apostola Petra pogrebeni ostaci izvesnog Josafata Kunceviča. Ko je bio taj čovek, koga rimokatolici smatraju sveštenomučenikom?        

Ideja ujedinjenja pod vođstvom pape najotrovnije se ovaplotila u pokretu unijata. Kako se shvatila unija rimokatolika i pravoslavnih od strane njenog utemeljivača – Josafata Kunceviča? Po čitavoj svojoj polockoj eparhiji, u Mogiljevu, u Orši, on je bukvalno terorisao pravoslavne, zatvarao ih i spaljivao njihove crkve. Dvanaestog novembra 1623. godine u Vitebsku, Kuncevič je dao naređenje da se iskopaju tela umrlih pravoslavaca i da se bace psima…        

Ideju unije koja je, nesumnjivo, prethodnica ekumenizma, podgrejavali su postrevolucionarni progoni Pravoslavlja. Krajem dvadesetih u Rimu je formiran centar “Rusicum’’, čiji su studenti, ostajući rimokatolici, morali da nose brade, da se navikavaju na spore pokrete, da se klanjaju i da se u svakom pogledu, svojom spoljašnjošću, budu nalik na pravoslavne sveštenike.      

Rimski presto je uvek težio da našu otadžbinu (Rusiju) usreći falsifikatima kao svetinjama. Od lažnih Rjurikoviča i Lažnih Dimitrija do lažnog  “pravoslavlja’’. Ali, ako se sa liferantima careva-nahočadi, jezuitima, pitanje rešilo prostim i nejednokratnim izgnanstvom reda iz Rusije, onda je uticaj unijatstva bio plodotvorniji i zato strašniji.        

Povodom Rusije, 1931. godine u Vatikanu je sazreo još jedan, neobično originalni projekat. Episkop d’Erbinji, predsednik komisije “Pro Russia’’ (rimskog) “Istočnog instituta’’, blizak papi, uputio je u Moskvu episkopu Neve tajnu poslanicu. Predloženo je da se iz Rusije tajno izvede vladika Vartolomej, a zatim da se putem pridobijanja pojedinih episkopa – izabere za patrijarha. Zahvalni arhijerej bi potpisao uniju.       

Uostalom, 1931. godine Vartolomej je (kao, svojevremeno, mitropolit Isidor) tajno prešao u rimokatolicizam. Taj dokumentima potvrđen presedan veoma je zanimljiv. To čini ne bez osnova glasine da su, u krajnjem slučaju, dvojica sadašnjih pravoslavnih jerarha (nastrojenih veoma ekumenistički) tajni rimokatolički kardinali. Glasine su povezane sa imenom mitropolita Nikodima, koji je zagonentno umro u Vatikanu, za vreme prijema kod pape. Dodajmo takođe da je konstantinopoljska patrijaršija veoma čudnovato reagovala na boljševičke progone pravoslavnih u Rusiji. Tadašnji Vaseljenski patrijarh, mason Meletije, podržao je raskolnike, priznavši ih kao zakonitu rusku Crkvu.        

Karakteristično je i to da je d’Erbinji vodio pregovore sa pretkom sadašnjeg “pretedenta’’ na ruski presto Georgija Hoencolerna – samoproglašenim u emigraciji za “imperatora Kirila Prvog’’. Zaokupljen idejom da uzme carstvo u Rusiji, on je hrlio u zagrljaje masonskih loža (imali su zajedničke finansijske poslove), američkih bankara (kojima je garantovao polovinu mesta u Dumi demokratske Rusije) i Vatikana (kojem je obećao unijaćenje čitave zemlje).

Bog opominje

…U Vatikanu postoji unijatski koledž i danas. Njegov polaznik je, svojevremeno, bio aktivni učesnik foruma SSC-a, sadašnji patrijarh Konstantinopoljski Vartolomej.   

Zanimljivo je da se uskoro posle izabranja za Patrijarha, u grčkom časopisu “Ortodoksos tipos’’ pojavilo otvoreno pismo Vartolomeju, gde mu je postavljeno ovakvo pitanje:          

“Šta mislite o masoneriji? Nastavlja li Pravoslavna Crkva da posmatra masoneriju kao antihristovsku organizaciju ili je promenila svoje mišljenje? Pitamo to zato što sve uverljiviji podaci o Patrijarsima čija je pripadnost masoneriji van sumnje zbunjuju vernike, osnovno dokazujući da je Fanar (rezidencija Patrijarha u Istambulu – prim. Prev) postao plen laži. Hrišćanski narod očekuje da mu se o veoma važnom predmetu i šteta koja bi otuda mogla da proiziđe za Pravoslavlje je nesaglediva! I ne samo za Pravoslavlje, već i za čovečanstvo. Odista, masonerija je – majka iz koje se rađa antihrist, poslanik satanin, mesija kojeg očekuju nepokojani cionisti’’.        

Odgovora Patrijarha Vartolomeja, naravno nije bilo. Nije li začuđujuće da je njegova švajcarska rezidencija u Šambeziju, postala jedan od centara ekumenizma? Nije li čudno da u Rimu mnogi smatraju pitanje ujedinjenja rimokatolika sa pravoslavnima već rešenim? Taj grandiozni događaj trebalo je da se odigra na čelu sa papom – 2000. godine. Pritom se oni oslanjaju na izvesna obećanja – patrijarha Vartolomeja. Možda su ona data tokom njegovog boravka u Rimu, u leto 1995. godine?        

Uostalom, agencija AFP saopštila je, tim povodom, doslovno sledeće: “U vreme stupanja Konstantinopoljskog patrijarha Vartolomeja u hram apostola Petra i Pavla u Vatikanu, pred zajedničko služenje sa papom, u baziliku je udarila munja, a zatim se podigla oluja’’.

Kratko pamćenje Vatikana

U vezi s tim umesno je prisetiti se jednog događaja iz 1988. godine. Kardinal Kazaroli (njegovo ime je figuriralo u spisku znamenite masonske lože P-2, Pi Due) predaje tajnu papinu poruku Mihailu Gorbačovu. Posle dalekog puta glavnog “perestrojčika’’ u Rim, u Ukrajini je legalizovana unijatska grčko-Rimokatolička crkva.          

“Još za  vreme Gorbačova na teritoriji Galicije je postojala najkrupnija eparhija hrišćanskog sveta. U njoj je bilo više od hiljadu pravoslavnih parohija’’, priča episkop Lavovski Avgustin. “Zamislite kakve je mere trebalo preduzeti od strane unijata da bi se sada ostalo pola stotine parohija, od kojih mnoge i nemaju svoje hramove. Zamislite da posle zimske službe pod prostim šatorom, začujete reči seoske dece: “Zle čike su nam otele hram. Pomolite se, vladiko, Gospodu da nam ga vrate.’’      

…”Večni grad’’ ima kratko pamćenje. Ovde se trude ne podsećati se činjenice da su zapadni krstaši zauzeli pravoslavni Konstantinopolj; ni krstaškog pohoda na Rusiju Tevtonskog reda; ni odlučujuće uloge jezuita koji su okruživali obojicu Lažnih Dimitrija; ni rimokatoličkog genocida nad Srbima.      

Sada nad ekumenističkim forumima lebdi golub mira. Ovde caruje sentimentalna religioznost. Rimokatolici i protestanti zamišljaju snishodljivog Boga po liku i podobiju sopstvenog neopterećujućeg morala, banalnih laski i dobroćudnosti.          

Avaj, pojave takvog duševnog komfora prodrle su i u našu zemlju. I to novo lukavstvo neprijatelja ljudskog roda, možda je opasnije od otrovnog satanizma koji još uvek odbija većinu ljudi, barem na psihološkom i prirodnom nivou. Međutim, podseća poznati pravoslavni filosof V. Trostenikov, delo Hristovog spasenja – nije prijem, već odabir u Carstvo Nebesko, i ta “svepraštajuća’’ tumačenja Jevanđelja koja smo probali, nisu ništa drugo do ispoljenje zajedničke tendencije naše civilizacije; dole, strah Božiji! Zašto im je to potrebno? Zato što je potrebno onome ko je tu civilizaciju odnegovao i ko je danas nadahnjuje u svim osnovnim njenim pojavama – ličnosti makar i nevidljivoj, ali, po jasnim podacima, sa rogovima i kopitama. Ne imajući svoj sopstveni ontološki život, on postoji putem naših života koje isisava za sebe, kojima mu pođe za rukom da ovlada, i zato je svaka nespasena ljudska duša za njega još jedna porcija hrane, još jedan zalogaj goriva koji produžuje njegovo pozajmljeno postojanje’’.

U ovome se nalazi i arhetip svakovrsnog vampirizma i mistična potpora otvorenog ili zakamufliranog idolopoklonstva.

…A na ekumenističkim forumima, pod sudbinskim ritmom, žitelji Zapada koji sebe smatraju spasenima, ganuto pevaju “aleluja’’. Nedaleko, međutim, na Balkanu, sa odobrenjem međunarodne zajednice nastavlja se vojni i politički pritisak – pravo davljenje – pravoslavnih Srba.        

A još istočnije, u Galiciji, unijati, a u prvom redu njihove strukture organizovane u redove, na primer, vasilijanci, u punoj meri nastavljaju delo Josafata Kunceviča. I nema broja sličnim primerima.

Papina tajna

Ekumenski – znači vaseljenski. Ali, Džon Mot, jedan od prvih pet kopredsednika SSC-a, podrazumevao je ni izdaleka ne jedinu vaseljensku istinu, već čisto geografske razmere pokreta. I on je postao istinski grandiozan od tog doba od kako mu se primakao Vatikan.        

Aleksej Osipov: “U krajnjem slučaju, do pedesetih godina rimokatolici nisu činili slične korake. Ali, na Drugom vatikanskom koncilu prihvaćen je Dekret o ekumenizmu. Sada je Rimokatolička crkva zvanično član ekumenističke komisije “Vera i ustrojstvo crkve’’.        

Zanimljivo je da je Vatikan praktično istovremeno počeo da menja svoj odnos i prema ideji ujedinjenja religija, i prema masoneriji. Većina prethodnih papa se prema “slobodnim zidarima’’ odnosila negativno, pa je protiv masona je bilo izdano mnoštvo bula. Papa Pije Deveti je čak nazvao masoneriju “satanskom sinagogom’’, sintezom svih jeresi.         

U razgovoru sa autorom ovih redova predstavnik Malteškog reda u Rusiji Petar Ganisijus fon Ganisijus takođe je protestovao protiv toga što se u sredstvima masovnih komunikacija poredi delatnost masonerije sa delatnošću rimokatoličkog Malteškog reda.

Ali – evo činjenice koja govori drukčije. Sasvim nedavno je iz rimokatoličkog kodeksa bio izuzet kanon broj 2335. Taj kanon je, pod pretnjom odlučenja od crkve, zabranjivao rimokatolicima da stupaju u lože. Treba li da se čudimo! U oktobru 1983. godine rimski časopis “Ođi’’ objavio je fotografiju na kojoj je Jovan Pavle Drugi zabeležen kako se drži za ruke sa drugim članovima “bratskog lanca’’ na masonskom banketu. Vatikan se uzalud trudio da konfiskuje to kompromitujuće izdanje…

Posle zasedanja lože, braća se obično hvataju u lanac, što simbolizuje energetsko i mistično jedinstvo. Kada umre jedan od masona, lanac se ritualno prekida, da bi ušao novi posvećenik. Odmah za obrazovanjem lanca, sledi agapa – bratska trpeza (na dotičnoj fotografiji papa i njegovi susedi iz lanca stoje upravo nad stolom, na kojem su postavljeni jelo i piće).       

Ne uprošćuje li masonska “nad-religioznost’’ papi kontakte sa predstavnicima različitih konfesija? U svakom slučaju, televizijski snimci svedoče : Jovan Pavle Drugi s umilnim izrazom na licu učestvuje u paganskim obredima Afrikanaca u Togou, posećuje hram u Tajlandu. I mada u budizmu nema za Hrišćane temeljnog pojma o Svevišnjem Tvorcu, teme za razgovor sa lamama se uvek nađu.         

A evo papa ulazi u rimsku sinagogu. Pritom, hor peva himnu: “Verujem da će doći mesija!’’ Pod mesijom u sinagogi se podrazumeva, prirodno, ne Isus, već onaj ko dolazi posle Njega…         

Opet se ne treba čuditi! U deklaraciji Drugog Vatikanskog koncila se govori da judaizam, mada i ne priznaje Isusa Hrista za Mesiju, nastavlja da bude drag Gospodu. I još: “…nemoguće je izvesti iz Novog Zaveta zaključak da se jevrejski narod lišio svog izabraništva’’. Pritom se u potpunosti ignorišu reči Spasitelja, upućene prvosveštenicima i farisejima: “Zato vam kažem da se oduzima od vas Carstvo Božije i biće dato narodu koji će mu prinositi plodove svoje.(Mt. 21, 43 )’’          

Treba dodati: među onima koji su pripremali Deklaraciju teško da glavnu ulogu nije odigrao kardinal Agostinjo Bea, koji je u rimokatolicizam prešao iz judaizma. I još jedna podrobnost: u januaru 1966. godine časopis “Luk’’ je izvestio o tajnim savetovanjima kardinala Bea sa rukovodstvom masonske jevrejske lože “Bnaj brit’’…

Tri ekumenizma

Aleksej Osipov: “Postoje tri ideje ekumenizma. Pravoslavni pogled se sastoji u tome da se svaka Crkva koja ispoveda isto što i mi, priznaje kao sestrinska. Mi ne pretendujemo na njeno podčinjavanje.         

Protestantski prilaz je sledeći: bogoslovske razlike nisu suštinske. Mi smo već jedno! Treba samo da se to objavi. I treba pristupiti istoj čaši (pričešća).         

Napokon, rimokatolička koncepcija ekumenizma. Ona se sastoji u tome da je jedinstvo moguće samo pod nogama pape rimskoga.’’

Sada se u Rimu rado organizuju skupovi SSC-a. Slično tome, na ulogu pastira raznovrsnog stada pretenduje i sam “episkop Rima, namesnik Isusa, naslednik kneza apostola, vrhovni pontifeks vaseljenske crkve, patrijarh Zapada, primas Italije, arhiepiskop i mitropolit Rimske provincije, monarh Vatikana, sluga slugu Božijih’’ – papa.        

Ideja ekumenizma u njenom vatikanskom tumačenju obavlja prilike iz prvih vekova Hrišćanstva. Možeš verovati u šta hoćeš, samo se pokloni rimskom pontifeksu.         

Pretpostavke za slične ambicije bile su utemeljene još na Prvom Vatikanskom koncilu 1870. godine. Njega je sazvao papa Pije Deveti, koji se nalazio pod potpunim uticajem jezuita. Jezuiti su i nadahnjivali rimsku kuriju da prihvati dogmat o papskoj nepogrešivosti. Dakle, Sabor je utvrdio da je Papa nepogrešiv po pitanjima vere “eh cathedra’’.         

I mimo volje nameće se poređenje sa pretećom bezgraničnošću zemaljske moći onoga ko treba da dođe pred Kraj Sveta. Sa snagom antihrista!        

Ekumenističko razblažavanje bogootkrivenih istina je nešto slično “toplotnoj smrti’’ vaseljene. Ona će nastupiti tada kad se toplota u potpunosti razlije i temperatura svuda postane ista.       

Ne priprema li se raznolika ekumenistička pastva za antihrista?

Ne priprema li se rimski presto za njega?        

Ne prepoznaje li njega Osmi Vaseljenski Sabor, prihvaćen u pravoslavnom svetu kao prethodeći Kraju Sveta?        

Ne čeka li sa nestrpljenjem njegovo rođenje paganski bog prvog detinjeg krika – Vatikan?!

Izvod iz knjige - “Zapadni put u apokalipsu,’’ Jurij J. Vorobjovski, Svetigora, Cetinje, 2002.