DANAS JE DRUGI APRIL, MEĐUNARODNI DAN DEČJE KNJIGE

Počevši od 1967.g. na inicijativu i prema odluci Međunarodnog komiteta  dečje knjige ( International  Board  on Books for  Young People, IBBY  ) , 2. april, rođendan velikog  danskog pisca bajki Hansa Hristijana Anderena ( 1805-1875) ,ceo svet proslavlja  Međunarodni dan dečje knjige ( International Children's Book Day).

Tog dana se organizuju manifestacije i sa posebnim entuzijazmom se ističe da  je od malih nogu neophodno čitati dobre knjige i stalno ukazivati na neprolaznu , nezamenljivu i nikad prevaziđenu ulogu  dečje knjige  u formiranju duhovnog i intelektualnog sveta  novih pokoljenja na Zemlji.

Dečja književnost  relativno  nedavnog porekla

Treba podsetiti da je dečja književnot nastala relativno  nedavno. Ona je  nastala  u epohi  kad se u Engleskoj pojavila štamparija ,kad je 1477. V. Kekston štampao prvu knjigu  na engleskom jeziku.Među njima  su bile Ezopove basne i  zabavnik „Roman o lisici „.
Godina 1658. je veoma značajna za razvoj dečje literature : te godine genijalni  češki sveštenik i pedagog Jan  Amos Komenski  ( 1592-1670 )objavljuje  prvu knjigu za decu „Svet  osećajnih  stvari u  slikama „-udžbenik  štampan na latinskom ilustrovan gravirama.

 Do sredine 17. veka  deci su uglavnom  pričali bajke usmeno,ili su čitala isto što i njihovi roditelji, basne na primer, ali su ih  pretežno učili i  vaspitavali na Bibliji i narodnim tradicijama  religioznog sadžaja.

U 18. veku deca su kao darove  trajne vrednosti dobila dva romana koja su za svagda ušla u zlatni fond  njihove lektire:“Robinzon Kruze „ D. Defoa i „Guliverova putovanja „  DŽ. Svifta. U to vreme i decu i odrasle  su jednako privlačile stara izdanja narodnih bajki, predanja i balada, a veliku popularnosti su uživali zbornici istočnjačkih bajki.

Zlatno doba dečje knjige-početak

Početak zlatnog doba dečje knjige nastaje  sredinom 19. veka, i uopšte tek u 19. veku deca su mogla da čitaju dela koja su specijalno za njih napisana kao što su na primer bajke braće Grim ili Andersenove.Konačno su  u to vreme priznali  da su deci pored udžbenika i religioznih poduka neophodne i sopstvene knjige.

Kad engleska kraljica voli Alisu , ali ne u Britaniji, nego u zemlji čuda

Zanimljivo je da je književnot za decu oduševljavala i odrasle. Sama kraljica Velike  Britanije je čiatala „Doživljaje Alise u Zemlji čuda „ L. Kerola uživajući u slobodnoj igri fantazije i  humora.

Ali ni bajke  niko nije zaboravljao.I najveći bajkopisac  svih vremena i naroda  postao je Hans Kristian Andersen.

 Darovi deci od  dvadesetog veka

Dvadeseti vek je malim čitaocima darovao  Petra Pana,Meri  Popins, Starca Hotabiča,Hari Potera i ,mnoge druge znamenite junake koji su naselili dečju maštu.

Evo već pola veka  kako se ni deca ni odrasli ne mogu odvojiti od trilogije  R.R. Tolkina  „Gospodar prstenova „. Dečje knjige su u sebe sabrale ceo svet, ili preciznije rečeno: sve interesantno što se dešavalo ili se još uvek dešava na svetu.

U sadašnje vreme dečja književnost predstavlja poseban pravac.

Andersenova nagrada, „mali Nobel „ svake druge godine

Jednom u dve godine se na Dan dečje knjige dečjim  piscima  i slikarima koji se bave lepotom izdanja  dodeljuje    glavna i najprestižnija u ovom književnom žanru nagrada Međunarodna nagrada „H.K. Andersen „ i uručuje zlatna medlja ( ovu nagardu nazivaju  „Mala Nobelova nagrada „).

Zlatna medalja sa  profilom velikog skandovaskog bajkopisca uručuje se laureatima na redovnom kongresu Međunarodnog  komiteta dečje knjige  kao i Počasna diploma za pojedine knjige  za decu koja se dodenjuje  za  ilustarcije i najbonje prevode  na svetske  jezike.

U čast međunarodnog Dana dečje knjige u mnogim zemljama  se održavaju različite manifestacije, organizuju izložbe, književne večeri i susreti sa dečjim piscima, festivali posvećeni najboljim delia ovog književnog žanra.Osim toga  ,priređuje se i Nedelja dečje i omladinske knjige, na kojoj se okupljaju  najbolji dečji pisci i pesnici koji tom prilikom  čitaju svoja dela i odgvaraju na pitanja mladih čitalaca.

Poslanica Šivona Parkinsona  povodom 2.aprila  Međuanarodnog dana knjige 2014

I svake godine  jedno od  nacionalnih odljenja IBBYA  dobija počast  da bude međunarodni sponzor  ovog uglednog praznika –Međunarodnog dana dečje knjige.

Takođe se svake godine odabira tema praznika,poziva poznati pisac iz zemlje –domaćice da napiše poslanicu deci celog sveta.

Za 2104. g.su to je autor plakata Niam Šarki,  i  pozanti irski pisac Šivon Parkison čije obraćenje deci u prevodu sa engleskog  glasi :
„Čitaoci često pitaju pisce kako oni pišu  svoje priče-odakle potiče zamisao?

Iz  mašte, odgovara pisac.

 Sad  mi je jasno,   može reći čitalac. Ali gde je ona, ta mašta, iz čega se sastoji, i  da li se ona javlja kod svakog?

Da, odgovara pisac,ona, razume se , postoji u mojoj glavi, a sastoji se od slika, od reči, od uspomena ,od tragova drugih  priča i reči,raznih čestica, i melodija, i misli,i lica, i čudovišta,senki, reči,i talasa, i arabeski,i pejzaža, i opet reči,i mirisa, i osećanja,i boja, i uzdaha, i ukusa,i stecišta energije,i zagonetki,i vetrova, i opet od reči.

I sve to živi tamo i peva, i vrpolji se, i pliva,i sedi, i razmišlja, i češe  pisca po zatiljku.

Konačno, maštu imaju svi:jer u suprotnom ne bismo mogli maštati.

Ali mašta je kod svakog samo njegova, neponovljiva.

Mašta kuvara  je povezana sa ukusom,mašta slikara se ispoljava uglavnom slikama i formama.

A fantazija pisca u velikoj meri  je  ispunjena  rečima.

 Kod onih koji čitaju i slušaju priče  , mašta može da se napuni rečima.Fantazija pisca radi,misli,stvara zamisli, glasove, karaktere,događaje, i priča se sastoji upravo od  reči, sijaset  skica koje marširaju  po  stranicama.

Zatim se pojavljuje čitalac  i  nacrti oživljavaju.

Oni ostaju na starniacama,njih je  još uvek sisjaset,ali istovpremeno se stiskaju u mašti čitaoca,i sada čitalac  stvara i izmišlja reči,  i priča počinje da se slama  u njegovoj glavi kao što se to pre  dešaavlo u glavi  pisca.

Eto zbog čega je čitalac tako važan za priču,nimao manje od samog pisca.

Svaka priča ima samo jednog pisca , ali stotine i hiljade, a možda i milione  čitalaca koji  čitaju priču na maternjem jeziku  pisca ili u prevodu  na mnoge druge jezike.

 Bez pisca priča ne bi nikad ugledala svetlo dana,ali bez hiljade čitalaca  po celom svetu priča ne bi proživela one dane koje je mogla da preživi.

Svako  ko čita priču  ima nešto zajedničko sa  drugim čitaocem te priče.Na svoj način, istovremeno oni  u nekom smislu govoreći  ponovo stavraju priču autora  u svojoj sopstvenoj uobrazilji –čineći to   za sebe  ili  za druge , samu ili zajedničku , potajno ili otvoreno.

Sasvim je moguće da je to ono najbolje  što su ljudi u stanju da urade.

 Nastavite  da čitate! „