Rusija i Kina potpisale gasni ugovor vrijedan 400 milijardi dolara

Vladimir Putin: „Ovo je istorijski događaj“
 

Tokom dvodnevne posete Kini, predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin  i njegov kolega predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping postigli su istorijski sporazum koji ne znači samo proizvodnju i eksploataciju gasa, već i najviši nivo geopolitičke saradnje.
 

Ugovor ruskog „Gazproma“ i kineske nacionalne naftne korporacije (CNPC), posle pregovora dugih deceniju, obezbeđuje najbrže rastućoj ekonomiji sveta- Kini prirodni gas u narednih trideset godina koji će joj omogućiti da zadrži tempo rasta. „Ukupna vrednost ugovora je 400 milijardi dolara“, rekao je zamenik predsedavajućeg Borda direktora „Gazproma“, Aleksej Miler. Cijena gasa, ipak ostaje „komercijalna tajna“. Ukoliko se pretpostavi da se ukupna vrednost ugovora odnosi na gas, Kina bi za 1000 kubnih metara gasa plaćala 350 dolara. Prema izjavi ruskog predsednika, distributivna cena prema ugovoru, zavisiće od tržišne cene nafte. Investicije u oblasti infrastrukture iznosiće više od 70 milijardi dolara za obe strane.
 

Ovo je, svakako, do danas Gazpromov najveći ugovor. Rusija će, kako prenosi RT, snabdevati Kinu s 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje preko gasovoda „Moć Sibira“ koji ide od Sibira do kineskih severoistočnih regiona. Teški pregovori koji su trajali punih deceniju, smatraju ruski stručnjaci pokrenuti su s mrtve tačke „zahvaljujući činjenici da je dan ranije(...) ruski predsednik predložio da se porez na dobijanje gasa koji će ići u Kinu ukine, a kineska strana uzvratila ukidanjem carine na gas iz Rusije – ova cena čak je povoljnija za Rusiju od evropske.Pored toga, ugovor sadrži i klauzulu „uzmi ili plati”, što znači da izvoznik ima uvek garanciju da će određena suma biti uplaćena bez obzira na to koliko gasa povuče uvoznik. Iako je ta klauzula deo svakog „Gaspromovog” ugovora, dešava se da ruski gasni gigant nekome „oprosti” dug, tj. ne traži plaćanje količine koja nije preuzeta.Rusija i Kina će početi izgradnju zapadnog gasovoda s mogućnošću njegove diverzifikacije, uz investicije od 55 milijardi dolara sa ruske strane i najmanje 25 sa kineske. Gasovod „Moć Sibira”, koji će ići od Jakutije, preko Habarovska do Vladivostoka i biti dugačak oko 4.000 kilometara, počeće da se gradi odmah, a prve količine gasa poteći će, prema rečima ruskog ministra za energetiku Aleksandra Novaka, za četiri do šest godina. Istovremeno će, prema Putinovim rečima, početi da se planira i zapadni krak gasovoda koji će omogućiti izmenu transporta.
 

Ogromne investicije koje su dogovorene-podrazumevaju i izgradnju objekata petrohemije, fabrika helijuma, i obezbediće nova radna mesta, novu infrastrukturu, nova preduzeća-rekao je Putin na pres-konferenciji posle potpisivanja ugovora na kome je prisustvovao zajedno sa kineskim kolegom Si Đinpingom.“ Tako je stvoren globalni energetski prostor, kao direktan odgovor naporima SAD da preko raznih instrumenata pritisaka prostor EU odvoji od Ruske Federacije. Uz politički motivisane ekonomske sankcije, generisanu krizu u Ukrajini koja je prerasla u građanski rat, SAD su izgubile čini se presudnu bitku osvajanja ekonomskog prostora i učinile savez Rusije i Kine strateškim. Kao što se i pretpostavljalo, Ukrajina je izmenila sve pozicije moći kako u Evropi tako i svetu. Gasni sporazum Rusije i Kine, to je izvesno sada više nego jasno, predstavlja i geopolitički vektor okupljanja i saradnje unutar evro-azijske sfere i vrlo jasan odgovor na politiku terora u međunarodnim odnosima koju decenijama provodi Vašington sa svojim EUropskim „partnerima“.
 

Najmoćnije geostrateško oružje je u rukama Putina: Brojne analize američkih „eksperata“, pre propagandista korporativne Amerike, „utemeljene“ na mogućnosti zamene za ruski gas, 21. maja u Šangaju, pale su u vodu! U geostrateškom ratu koji je pokazao svoje pravo lice u Ukrajini, ruski predsednik predstavio je izvanrednu strategiju osvajanja prostora koji će u godinama ispred nas ustanoviti potpuno nova pravila svetske diplomatske igre.
 

Prosto je neverovatno da „trustovi mozgova“ raznih (pro)američkih instituta nisu uspeli da odigraju prostu matematičku operaciju i saberu dva i dva. Naime, bez odlaženja u (pre)daleku prošlost, samo dve posete po dobijanju predsedničkih mandata Putina i Đinpinga govorile su dovoljno da se moglo pretpostaviti da će Kina i Rusija ući u istorijsko strateško partnerstvo jer i jedna i druga podjednako isuviše dugo trpe (pro)američki teror. Naime, marta 2013. godine novoizabrani kineski predsednik  Đinping odabrao je svoju prvu diplomatsku destinaciju i to je bila Moskva (podjednako kada je ruski predsednik odabrao Peking za svoju prvu diplomatsku destinaciju čim je potvrdio svoje liderstvo na poslednjim predsedničkim izborima): „Odnosi između Rusije i Kine danas su bolji nego što su bili vekovima“ rekao je tada Vladimir Putin. Do tog susreta potpisani su značajni sporazumi, među kojima je jedan od važnijih ugovor između ruskog naftnog giganta Rosnjefta i kineske nacionalne naftne kompanije (CNPC). Ovaj ugovor značio je povećanje isporuke nafte Kini koja je jedan od najvećih potrošača. „ Već sada se možemo složiti da je ovo istorisjka poseta s pozitivnim rezultatima“ ukratko je ocenio tada Putin. To ukratko u sebi nije samo sadržavalo energetski sporazum već i brojne dogovorene teme od situacije na Bliskom Istoku, severu Afrike, Korejskom poluostrvu, posebno razvoj saradnje unutar BRIKS-a. Još tada je rečeno da bi ojačavanje ekonomske saradnje posebno u oblasti visokih tehnologija na godišnjem nivou mogla dostići i 100 milijardi dolara (do tog trenutka iznosila je 80 milijardi dolara).
 

Zar to već nije bio vidljiv nivo strateških rusko-kineskih odnosa? Posebno što su se predsednici velesila složili u tome da žele „novi, pravedniji svet“. Reakcije koje su dolazile sa adresa eksperata koji su u ovom iščašenom vremenu uspeli da održe objektivnost bilo je jasno da američka agenda sve više i jače gura Rusiju i Kinu u savez i da taj savez neće ostati po strani kada je reč o brzom i efikasnom odgovoru na američku geopolitičku mapu puta: „Obe zemlje dele zajednički interes u stvaranju multipolarnog sveta koji bi zaustavio dominaciju SAD  u globalnoj politici i ekonomiji“ izjavio je tada Džosef Čeng, politički analitičar sa Hong Kong Univeriziteta. I Kina i Rusija dosledno su išle tim putem do šangajskog ugovora veka! Uoči posete Kini, u jeku ukrajinske krize i baražnoj vatri sankcijama sa zapadne hemisfere, predsednik Rusije izjavljuje „Rusko-kineski odnosi su na istorijski najvišem nivou. Jačanje odnosa sa Kinom je bezuslovni prioritet naše spoljne politike“ Zar poruka nije kristalno jasna? Ovo je kraj Pax Americana koji je izmenio kartu sveta podrivanjem nacionalnih suvereniteta, teritorijalnih integriteta zemalja koje su, iako slabe pokušale da se odupru, sejanjem terora gdegod je to korporativnoj Americi odgovaralo. Svet koji je izgarao u hororu regionalnih i lokalnih krvavih kriza, više ne postoji. Novi poredak se javlja i više ništa neće biti isto. Vojne vežbe koje će provoditi Rusija i Kina sledeće godine, biće tako i snažan podstrek svim slobodarskim narodima podjednako kao i udarac revizionistima istorije koji izopačenim propagandnim i ratnim tehnikama veličaju fašizam: „Delimo ideju da je potpuno neprihvatljivo revidiranje rezultata rata (Drugog Svetskog, prim aut) jer bi to moglo da ima užasne posledice. To je i potpuno jasno na osnovu tragičnih događaja iz Ukrajine gde nasilni Neo-nacisti provode pravu kampanju terora nad civilima (...) sledeće godine održaćemo zajedničke manifestacije povodom obeležavanja 70-godišnjice Pobede (...) tokom ovih dešavanja mladi će biti u fokusu našeg rada. Sasvim sigurno ćemo nastaviti da se suprostavljamo pokušajima falsifikovanja istorije, glorifikovanja fašizma (...) posebno pokušajima zatamnjivanja uspomena na reputaciju heroja oslobodilaca“ zaključio je ruski predsednik pred posetu Kini.
 

Iako su (pro)američki mediji prema nalogu, propagandistički pokušali da Putinovu strateški nemerljivu pobedu minimalizuju uz svojevrsna nipodaštavanja, duboko ispod medijskih radara panika počinje da dobija na intezitetu. I, nismo čak ni izgovorili retričko pitanje: Gde će sada korporativna Amerika da udari, tek 22 dan meseca maja Kina, je (za)beležila još jedan tragičan bilans u nizu- kada je najmanje 31 osoba poginula a 90 povređeno tokom terorističkog napada u Urumćiju, glavnom gradu regiona Sjinđang na zapadu Kine. Inače prostor na kome besne užasni prizori terora ujgurskih muslimana, skoro svaki put kada Kina „uvredi“ Vašington. Podsećanja radi, 2009 godine poginulo je 200 ljudi, aprila tekuće godine najmanje troje je poginulo a 79 ranjeno tokom terorističkog napada na železničkoj stanici. Ovom kontesktu neizostavno treba dodati i optužnicu koju je Amerika podigla protiv vojnih hakera zbog navodne krađe korporativnih tajni. Do sada, ovo se smatra najjačim obračunom Vašingtona s Pekingom. Dakle, ništa novo(ali, svakako, vrlo tragično). Osim toga da je Kina prva na listi ruskih spoljnotrgovinskih partnera, kao i da nasuprot posrnule (pro)američke korporativne privrede, pa tako i politike sada stoje giganti oličeni u BRIKS. Za tržište EU, pa tako i SAD mora se reći istorijski udarac i vrlo jasan odgovor na pretnje i sankcije. Ko je kome ovde, u stvari, potreban?
 

U narednim, mesecima i godinama, svaka ponaosob zemlja trebalo bi da se dobro zamisli nad odgovorom na ovo pitanje.

Autor: Marina Raguš