Zašto Srbija ćuti dok se u Ukrajini proliva krv potomaka Srba?

U trenucima kada svakodnevno gledamo tragične izveštaje iz gradova na jugoistoku Ukrajine, i to najviše upravo iz Slavjanska i Luganska, skoro nikome, osim malobrojnim istoričarima, nije poznata činjenica da su mnoga ugrožena deca, žene i starci koje vidimo na televizijskim ekranima - bukvalno potomci Srba, koji žive na staroj srbskoj zemlji. Stoga, da li je to dovoljan razlog da se iz matice Srbije čuje glas protesta protiv njihovog ubijanja?

Ako vas je začudio taj podatak i sada u neverici mislite da je reč o nekakvoj šali, onda će vas sigurno zanimati kratka priča o Slavjanoserbiji. Radi se o tome da je sredinom 18. veka taj deo Ruske Imperije bio pust i nenaseljen, jer se nalazio na samoj granici prema neprijateljskim Tatarima. Zbog toga je ruskoj carici Jelisaveti predloženo da taj problem slabo branjene granice reši tako što će pozvati iskusne srpske ratnike da se nasele na tim prostorima.

Carica Jelisaveta je brzo odgovorila i već 13. jula 1751. godine je potpisala odluku da se pravoslavnim Srbima dozvoljava prelazak pod okrilje Ruske carevine i njihovo primanje u rusku vojnu službu. Tako su Srbi od ruske carice dobili autonomnu oblast koja je imala zvaničan naziv Slavjanoserbija, a nalazila se između Luganska i Bahmuta, koji je bio administrativni centar nove srpske domovine. Taj grad se sada naziva Artemovsk i nalazi se neposredno pored nesrećnog Slavjanska u kome ginu civili pod granatama ukrajinske vojske.

Štaviše, pored Slavjanoserbije, postojala je još jedna oblast naseljena Srbima, a ona se zvala Nova Srbija i bila je smeštena malo zapadnije. I mada su obe te oblasti posle teritorijalne reforme prestale postojati u takvom obliku, baš na njihovom temelju je stvorena Novorosija, kako se danas ponovo nezvanično naziva čitav proruski jugoistok Ukrajine. A kao neprolazni trag da su tu živele desetine hiljada Srba, koji su se protokom vremena potpuno stopili sa mnogo brojnijim okolnim stanovništvom, govori između ostalog i današnji naziv jednog rejona u Luganskoj oblasti koji se takođe zove – Slavjanoserbski rejon, a grad koji je je njegov administrativni centar još uvek ponosno nosi naziv Slavjanoserbsk.

Prema tome, iako danas u Ukrajini zvanično nema ljudi koji se u nacionalnom smislu izjašnjavaju kao Srbi, ipak je nepobitna činjenica da mnogi stanovnici Donjecke i Luganske oblasti koji se sada bore za svoja prava, makar delimično imaju i srbsko poreklo. Drugim rečima, to bukvalno znači da je prolivena krv civila ispred kuća, škola i bolnica, koju vidimo u televizijskim izveštajima – krv srbskih potomaka iz Slavjanoserbije.

I naposletku, postavlja se pitanje – da li je to dovoljno da se javnost u samoj Srbiji u većoj meri zainteresuje za njihovu tragičnu sudbinu koju proživljavaju u ovim trenucima, dok se tamošnji mirni stanovnici kriju u podrumima od ekpslozija i granata? Možda bi za početak neko mogao da se seti Slavjanoserbije i Nove Srbije, kao i potonje Novorosije. A zatim bi bilo logično da se i iz Beograda čuje glasan apel za mir i prestanak prolivanja krvi. I to posebno krvi potomaka Srba sa juga Ruske Imperije.

Ratko Paić,