DEBI LJUBIMOVA U „ŠKOLI ZA ŽENE „ U NOVOJ OPERI“

Ljubimov je pre skoro dve godine, nakon uspešne realizacije opere „Knez Igor „ , počeo da režira operu „Škola za žene „ u „Novoj   operi „ u Moskvi, ali je zbog bolesti morao da napusti projekat  ,tako da mu  je   ostalo ime na  afiši samo kao piscu libreta

Slavni devetesetšestogogodišnji  reditelj Jurij  Pertovič Ljubimov, otac Taganke ,debitovao je u pozorištu „Nova opera „ u predstavi „Škola za žene“ u kojoj ima samo jedna žena i vrlo malo učenja.Muziku  Stravinskog, Baha, Glasa i drugih  kompozitora  adaptirao je za ovu  operu Vladinir Martinov.

Početak postmoderne opere iritirao publiku

Ovo postomoderno delo je izazvalo podeljenost publike pri čemu je sukob , kao i što dolikuje, bio postmodertnistički, ocenjuju moskovski kritičari.

Autori predstave su odlučili    da „razmekšaju „ njen početak: izvođači na sceni ostavljaju  utisak da se tek pripemaju za nastup, dok se orkestar štimuje.

A ustvari , sve je već odavno ozbiljno  pripremljeno .Publika je nasela na  obmanu  :gunđa,  galami, premešta se.

Kada je opera konačno startovala, oni koji su ranije shavtili o čemu se radi,  počeli su da viču na susede, koji su im uzvraćali :“Šta vam je, zašto vičete,to je još proba“ pokazujući prstom na krupni natpis:“Proba u toku „.

A kralja nema, te nema

Takav je siže koji je izmislio Ljubimov. Glupi  i „zavedeni „ glumci  pod rukovdstvom velikog Molijera  probaju  komad očekujući da se pojavi kralj Sunca –Luj ,bilo koji po rednom broju .

Jurij Petrovič nije heto da  izbegne  autobiografske momente:kapriciozni glumci su  tako vikali na  umornog umetničkog rukovodioca.Kad se sve  zamrsilo i kad su  glumci shvatili da će se kralj pojaviti baš u ovom momemtu,ispalo je da kralj uopšte neće doći.

S jedne strane  uobičajena      situacija:ljudi iz sveta umetnosti  su navikli da se priprema ju za doček visoke ličnosti  koja na kraju neće doći.

S druge strane je u pitanju blistav dramaturški zaplet koji  daje ton celoj operi.

Jurij Ljubimov je za libreto opere „Škola za žene „odabarao tekstove Bulgakova („Tajanstveni  bogomoljac“) , Kozme Prjutkova ( „Spor grčekih filosofa o   ukusu „, „Projekat o uvođenju jednoumlja u Rusiji „) , Moljera ( „Građanin kao plemić „), kao i gegove  režisera Igora Ušakova .

Umeren komizam, uzdržan smeh

Ali i pored svega toga komizam „Škole za žene „ ispao je  sasvim umeren, gromoglasni smeh je izostao, primećuje pozorišni kritičar ruskog lista   Izvestija , koji zaključuje :“Možda je to spokojstvo ljubimovskog  humora, a možda uopšte  humora ostarelog čoveka.“

Ali  s tačke gledišta postmoderne , takav stepen komizma  je i bio potreban: izvesno  osećanje usiljenosti, veštačke  uigranosti, upućivlo je da pred nama nije prosto  buf nego  savremena umetnost. Intersantnije  bi bilo razabrati  se  o podtekstu „Škole za žene „ nego smejati se ,-i to pre svega zahvaljujući  Vladimiru Martinovu, koji je pola godine pre premijere izjavio već pomenutom  ruskom dnevniku Izvestija :“Između mene i Jurija Petroviča  nastao  je  ideološki sukob: on je za Molijera, a ja za kralja.“

Razloge  svoje pristrasnosti za kralja kompozitor Martinov nije objasnio ,ali  mu se najviše od svega  sviđa to što je   kralj u problemima. A u problemima je  zato što ge   nema.O tom  „glavnom   junaku „opere svi govore, ali se na sceni on nijednom ne pojavljuje.Postoji li on uopšte ?

I tako  zahvaljujući Martinovu , satira svakidašnjeg života se preobražava u  Ničeovu maksimu o tome da je Bog mrtav , samo što ljudi to ne primećuju.

More zlatnih sekvenci: muzika ispunjena duhom, puna svežeg vazduha

Sama opera ne oskudeva u satiri.Projekat  Kuzme Prutkova  „O uvođenju jednoumlja u Rusiji „ zvuči  savremeno  i trivijalno van svih sanitarnih normi.Jedna scena  u operi koja to ilustruje završava se malom građanskom  demonstrcijom u vidu  aplauza „na nervnoj bazi „.

Moskovski muzički kritičai ocenjuju  da  muzika  u ovoj  satiričnoj sceni ,kao i sva partitura Martinova uopšte , ne pokušava  da stvori novi jezik,- on reanimira  model stare muzike koju pak  voli.More „zlatnih sekvenci“.Bodri pasaži struna.

Po jednoušnoj oceni ruskih kritičara,paradoksalno dostignuće Martinova  sastoji se u tome  što njegova muzika „deste svežine „ bez obzira na sve , zvuči veoma sveže.Ona je ispunjena  duhom, puna svežeg  vazduha,  sluša se ne  razmišljajući o tome od kojega je kompozitora nešto ukradeno.

Upravo na njoj i počiva predstava  koja traje sat i po.