U ustavu EU, nema Boga?

EU je u početku bila ekonomska zajednica sa zajedničkim tržištem. U međuvremenu je reč o zajednici 27 država koje čine političku uniju. No, šta ih drži zajedno? Šta je osnova ili fundament ove „evropske kuće“?

Često se, iako smelo, govori o zajedničkim vrednostima. Tog mišljenja je i borac za ljudska prava profesor Bernhard Kempen sa univerziteta u Kelnu.

„S jedne strane, postoji državna institucionalizovana strana EU, u kojoj se garantuju osnovna ljudska prava i slobode. Međutim, postoji i oblast koja govori o religijskim slobodama. Jedna zajednica bez boga za mene nije zamisliva. Mi ćemo, naravno, u ovoj zajednici morati da negujemo transcedentalni odnos, inače će se zajednica raspasti.“

Pojam boga, kako je poznato, nije dospeo u evropski ustav. Međutim, postignut je dogovor o evropskom religijskom nasleđu koje je jedan od temelja EU. Ta formulacija je prisutna i u Lisabonskom ugovoru. Da li je ta formulacija više od ustavne lirike, pokazaće vreme.

Formulacija religijsko nasleđe nije konkretna. Ona obuhvata i sve i ništa - katoličanstvo, reformatorske crkve, jevrejstvo i islam.

To saznanje je mnoge hrišćane razočaralo. Oni bi najradije da se precizira da je u pitanju evropsko hrišćansko nasleđe. Nije li već papa Jovan Pavle II govorio o hrišćanstvu kao maternjem jeziku Evropljana? Zaštitnik crkvenog prava, profesor Štefan Mukel sa univerziteta u Kelnu kaže:

„Novi evropski ugovor ne sadrži nedvosmisleno ono što bismo kao hrišćani mogli da očekujemo. Pri tom se mora uzeti u obzir da u novom evropskom pravu ima mnogo odredbi koje štite pravni status crkve i religijskih zajednica ali štite i pojedinačne religiozne individue. Mnogo više nego što je to bio slučaj u dosadašnjem evropskom pravu.“

Crkve i religijske zajednice se tretiraju kao nerazdvojivi partner Unije, posebno kada je reč o evropskoj integraciji. Lisabonskim ugovorom je čak predviđen otvoren, transparentan i neprestan dijalog sa crkvama i religijskim zajednicama. Međutim, taj dijalog nije šire opisan i preciziran. Teolog Kristof Mandri sa univerziteta u Erfurtu celu stvar posmatra na pragmatičan način:

„Šta spada u Evropu i religijsko nasleđe nije samo istorijsko pitanje, već je to političko pitanje današnjice šta sve treba da pripada. Zbog toga se mora uvideti da je integracija u evropsku svest i političku zajednicu nešto što se tiče i muslimana koji ovde žive. Njima takođe treba omogućiti tu identifikaciju.“

Religijsko nasleđe, o kome govori Lisabonski sporazum, otvoreno je dakle za dalji razvoj Unije. Time se evropska kuća nalazi na promenljivoj osnovi.