Stradanje i patnje srbskog naroda u Sremu na počeku velike vojne (2)

Mesto zbivanja:  Golubinci, raskršće ispred Opštinske zgrade,  pravoslavne crkve i osnovne škole, širok prostor  koga je preplavila letnja sparina i lepljivi,  gusti strah poput magle.

Sličan ogromnim  zjalama uduruženih  zloslutnih ala, zjapi  prostor Pazovačkog šora kojim u ovo selo na robiji   svakog momenta,  po danu i po noći iz Stare Pazove može da upadne  neka austrijska jedinica ili patrola     kao glasnik i donosilac nenajavljene smrti.   Posle  efektno obavljena posla  u selu,  ova grupa za egzekuciju  nastavlja  Šimanovačkim šorom,  „jer joj valja dalje putovati„ uvek u stalnom riziku  od iznendnog susreta  sa izvidnicom  ili samom jedinicom Vojske Kraljevine Srbije koja je prešla Savu.  

Putinački šor u ovom danu Golubonačkog  Inferna  može poslužiti  da njime ispari deo   straha negde u šire prostore   koordinata bitaka Velike vojne.

Lica koja se pominju,  pojavnjuju  ili učestvuju,  voljno ili nevoljno,   u ovim zbivanjima:

Starci Golubinački (jer mlađe su,  sposobne za rat i rad,  odvele već početkom leta): Steva Vukajlović, Veselin Jeftić, Jovan Lazić;

Devojke:  Anka Tišma,  Zora Tišma,  Vuka Letić; žene: Ana Bošnjaković i Dinka Milinčević.

One su videle srbskog  vojnika

One su srbskog vojnika,  koji je oko podne oprezno  se krećući stigao  kao izviđač   na Raskršće Šimanovačkim šorom, ne samo videle,  nego mu i prišle,  ponjubile ga,  nudule vinom   i duvanom,  što je on obio,  kitile ga cvećem, na što je pristao.

Srbska izvidnica koja stiže Šimanovačkim šorom,  zauzima položaj  i sačekuje  puščanim plotunom austrijsku konjičku patrolu  iz pravca Stare Pazove,  razvija se bitka,  jedan austrjski vojnik je poginuo,  drugi pada s konja,   zarobljen je,  a bio je Čeh. 
 
Izvidnica  srbijanske vojske se povalači iz sela.
   
Pojava prva:  Dobri starci,  golubinački
 

Eksterijeri.  Simultana scena. Na levoj strani od publke uzdiže se kontura oronulog Šlosa,  obijenog maltera,  sa ciglama koje  kao da vape  iz daleke prošlosti  za nekim slojem zaštite kako bi spokojno nastavile  svoj vekovni san.

Parkom, od letnjih vrućina spržene, više  pocrnele nego žute trave iz koje se mestimično uzdižu kolonije korova,  zaraslog  i uraslog u okolno opšte beznađe u koje se dbro uklapa,  koračaju  dva starca i već po navici sedaju  oprezno, na već svikli način na daske,  ostake nekadašnjih klupa.

Obučeni su  kao   ljudi  navikli da u svim prilikama,  pa i uvim ratnim,  sumornim vremenima,  kad im je boravište,  rodno selo, na robiji, vode računa o svom izgledu kad izlaze u društvo,  sa  skoro novim šeširima na glavi,  u tradicioalnim štrikanim sremačkim  rekljama. O nečemu  razgovarju,   prozuklim,  promuklim glasom,  povremeno kašljucajući, ali  toliko tiho kao da šapuću,  pa njihove reči i ne dopiru do publike. 

Najendnom ustaju  sa odmorišta i odlaze.   Zatamnjenje ove scene,  reflektori postepeno obasjavju drugu scenu ispred Opšinske zgrade.  

Pojava  druga:  divani golubinačkih staraca   o robijanju  svega postijećeg,  srbskog  u Sremu

Preovlađujuće raspoložonje: melanholija,  koja prelazi  u  staračku tminu duše.

Dve ljudske figure se   kreću ispred opštinske  zgrade dolazeći iz suprotnih pravaca,  susreću se,  pozdarvljaju i sedaju na  pristojno očuvanoj klupi  bez naslona.

Prvi  starac izgleda  kao čovek  koji svakog časa stari, a već je dovoljno  ostario,  i to prerano, poslednjih dana pogotovo,   ali je ipak  sačuavo nešto od ranijeg energičnog izgleda,  bistar poled mu nije još sasvim zamućen, glava mu nije klonula,  naprotiv,  drži se uspravno, dostojanstveno,  ne bi se niukom slučaju moglo reći da je zapušten,  lice  mu je glatko izbrijano i na suncu dobija snažan,  ubedljiv odsjaj  čoveka koji je ne samo nekad bio lep,  nego je i dosad  zadržao  nešto od one lepote koja prija ženama.

Drugi  starac, visok,  mršav,  koštunjav, kad progovori glas mu je odlučan, razgovetan. Obučen za svečani izlazak,  sa očuvanim šeširom,  u kožnim natikačama koje se sjaje.

Pošto se rukuju,   o nečemu malo  divane i onda sednu na klupu  bez naslona, koja je očuvanija nego ona ispred Šlosa,  pa se na njoj primećuju i ostaci zelene farbe. U jedan mah  stižu i ona dvojica ispred Šlosa,  pozdravljaju se,  sedaju. 

I tako se kompletirao  starački golubinački kvartet, 11.  septembra 1914.

Mogu započeti svoj uobičajeni,  svakodevni divan,  u selu na robiji, koji će ovog puta  jasno i  neizbežno  sve  bliže skretati   ka temi koja ih je odvano nadkrilila svojom humorno- mračnom prozračnošću: „Ne bojte se,  dobro biti neće„!

Prvi starac: Od kad  poče vojna,  svakog  dana se,  evo,  okupljamo na ovoj klupi kao da smo na službi.

Drugi starac:  Neko bi pomislio da smo uželeli ove klupe, golubonačkog raskršća,  ili da  ne možemo jedan bez drugog.

Prvi starac:  I jesmo se uželeli.  Kad ljudi nemaju ništa novo i značajno jedan drugom da kažu,  oni jedva čekaju da sretnu nekog i da ga obaveste da ne postoji ništa novo na ovom svetu o čemu bi bilo vredno divaniti. 
 

Treći  starac:  Zato Đorđe i ja pre nego što dođemo ovde sednemo kod Šlosa i nastavimo ćutanje započeto među ljudima još u ona vremena kad je  kopan temenj Šlosa. I bežimo brže bolje k vama ne bili nešto novo čuli.

Ali najednom kad sazanamo da ni vi nemate ništa da nam kažete,  nekako nam bude lakše,  jer svaka novost  koja bi  se u Golubncima mogla čuti,  sve što bi se desilo,   iz zla potiče i jedino do zla može dovesti.

Četvrti starac: Celo leto se viđamo, oečekujemo da nešto vidimo,  saznamo neku novost,   ali  šta je bolje kad se ništa  ne zbiva.  Gledamo tako,  u šta  to gledamo ? U ništa.

Prvi starac:  A i šta  može da se desi.  Ćutimo i trpimo. Otkad su  Švabe letos udarile na Srbiju,  Golubinci su selo na robiji.  Na ratnoj robiji. Mi, Golubinčani,  staro i mlado,  smo ratni robijaši.
Šta,  Gospode,  učini od onakvog sela,   te postade austrijska ratna robijašnica. 
 

Drugi starac:  Pravo kažeš. . . Na robiji su nam sva kućna čeljad,  svo živo što imamo, kuće,  avlija,  bašte,  sve što je u njima  posejano i rodilo,   svaki naš šor je na robij, robijaju nam ledine i putevi,  ljive su nam sa žitom i kukuruzom na robiji,  robijaju nam  kotobanje, glasovi naši,  reči,  sve voćke,  pesme su nam robije dopale, sve naše šale,  letovi i ptica i njihova gnezda su  na robiji,  pa i kd se neko mladunče izleže,  neće preživeti,  zato što je  ptica  jaja snela  u gnezdu  straha,  na robiji,  i klica  u njemu začeta  je na robiji.
 
Četvrti  starac: I crkva nam  je na robiji,  i božja služba,  sveci su nam  na ikonama  robijaši, sveće tužnim plamičkom, robijaškim, dogorevaju.  Robijaju nam rasvit  zore,  jutra,   sumrak,   san,  buđenje, robijaju.
 Bog je naš srbski  na robiji,  nemoćan da  nam pomogne jer i njega  su dušmani stavili u kvrge. 

Pojava  treća:  stižu tri  pratilje lepe Helene

Raskršćem  nedalko od klupe na kojoj sede  starci  prolze  tri devojke golubinačke  nasmejane,  sa sjajem u očima  i srcu koje  toliko isijava  neku izazovnu duhovnu silu kao da na megdan izaziva  sunčeve luče.  Odevene kao za neku svtekovinu u sremačku narodnu nošnju, nezabrađene, ruku pod ruku  prolaze  ispred  klupe sa starcima,  a  oni,  omamljeni lepotom mladosti,  ustadoše  i ustrepataše srećni što su majke srpske rodile i odnjivile  takve  Golubinčke,  čiji stas i uzrast  vilama  nagorkinjama sličan,  odaje njihove duše,  nevine i čiste,   u kojima  svakim disajem žubori i vri lepota,   dok celim mladlačkim telima im  upravlja neka božja,  isceliteljska  sila. 

Zora Tišma,  učiteljica:  Pomoz Bog,  gospodo srbska! Nka vam  Svevišnji podari još krepkog zdravlja i  bezbroj uranaka  u mirnom životu. Ali sedite,  molim vas. Zašto stojeći da nas,  mlade  devojke pozdavljate. Mi nismo tuđinke,  nego deca i unuke vaše,  Srpkinje.  Golubinčanke 

Prvi starac: Bože sačuvaj da ste tuđinke,  ne bismo vas  onda,  verujte,  ustajanjem pozdravili.  Vi jeste naša deca,   na sreću našu, ponos i radost našu, i mi odajemo počast vašem zdravlju,  mladosti vašoj,  dobru i lepoti koju nosite sobom.
Učiteljica Zora  zna,  a  vi ostale,  njene najbolje druge  su možda čule od nje ili od nekog drugog,  da je stara Grčka  ratovala zbog lepe Helene,  deset godina opsedala Troju zato što je princ Paris oteo njihovu lepu Helenu,   simbol lepote koji ih je jedini činio ravnopravnim sa Bogovima,  pa su  desetogodišnji ratni pohod   započeli da je  povrate.

Zora Tišma: Hvala Vam,  profesore Jeftiću, na lepim rečima,  ali pre svega zato što ste  se, čim je ratni   vihor započeo vratili iz Zagreba u svoje Golubince da u svom selu budite   zajedno sa ostalim meštanima.

Pozdravljamo vas, dobri starci,  pesmom koja će biti tek napisana,  a u srcu  svake od nas  tajno sročena u trenutku  predskazanja daleke  budućnosti  

Gospod nam  je došapnuo, a Sunce nam  jarko luču pozajmilo da je zapišemo,  kako  nam  je iz budućnosti dojavljeno:
„Mnogo smo patili.   /I evo sad  peva pripitomljeni pakao.“
 

Ana Tišma:  „Pevajte,  divni starci ! Jer  kad mastilo  u krvi sazri,  isto je pevati i umirati„.

Vuka Letić: „Pevajte  divni starci,  dok nad nama / rasprskavaju se zvezde kao metafore„. 

(Devojke odlaze  put Šimanovačkog šora.  Muzika. Zatamnjenje,  ali nakratko)

(Nastaviće se)

 

Branko Rakočević