Медитеранска кухиња с њеним божанственим мирисима може да званично постане део светске културне баштине, која се налази под  заштитом УНЕСКО. То ће питање бити решено на новембарској конференцији у Најробију. Вреди да се истакне да на списку за заштиту те организације све до сада није био ниједан кулинарски рецепт. Мада је преседан био - пре 5 година је Мексико предложио УНЕСКО-у да призна светском баштином текилу од кактуса. УНЕСКО је одбио, али је узео под заштиту плантаже плаве агаве, од које праве текилу.
 

Пре неколико година Шпанија, убеђена у савршенство рецепата националне кухиње, поднела је УНЕСКО-у упит да би та организација званично признала то савршенство. Под окриљем Шпаније су се ујединили Италија, Грчка и Мароко. Ипак је једноставније признати не шпанску, већ медитеранску кухињу. УНЕСКО-у предстоји да одреди да ли је заиста медитеранска традиционална храна корисна и укусна до те мере да је достојна не само да се служи у ресторанима, већ и да буде чувана. Социолог Алексеј Макаркин сматра  да је такав однос према националној кухињи директна последица глобализације.

Очување те кулинарије није нешто унифицирајуће. Напротив. Унификација је Мекдоналдс - у Паризу, Лондону, и Москви - исти чизбургери. Очување националне баштине, у коју спада класична кулинарија - то је у одређеном смислу одговор на  ширење унифицираних варијанти друштвене исхране, то је покушај да се те традиције заштите од унификације. Мислим да ће се под заштитом наћи истакнута дела кулинарске вештине. Реч је не о посебним јелима, већ о културној традицији. Данас, у периоду глобализације, та је тема постала веома актуелна.
 

Ако медитеранска компанија постигне свој циљ, то сигурно неће утицати на  укупно здравље човечанства. То ће знатно олакшати маркетинг и повећати учинковост трговине таквим популарним  намирницама као што су маслиново уље, шунка, вина, што може да буде добра помоћ Европи, посебно Грчкој с њеним бројним економским проблемима. Дакле, да ли је то културна баштина или новчана потреба?